22oct2019 Vava, selo neobičnog imena u opštini Babušnica

Postoje mesta na teritoriji Pirotskog upravnog okruga kojima sam, na neki način, ostao dužan. Iz određenih razloga ih nisam opisao u svojoj knjizi ,,Lepa, zanimljiva i manje poznata mesta u pirotskom kraju''. Jedno od njijh je Vava, selo unikatnog imena u babušničkoj opštini. Moja supruga Saška i njena familija vode poreklo upravo odande.

Vava je selo poluplaninskog tipa, smešteno na severnom obodu Lužničke kotline, sa severoistoka i istoka okruženo vrhovima Stvne (1068 m) i Korbesa (965 m). Jugoistočno od Vave su selo Stol i čuveni Stolski kamen. Od administrativnog centra svoje opštine Vava je udaljena oko 4.5 km, a od Pirota oko 30 km. Ako bi se iz Pirota do Vave išlo prečicom, seoskim putevima preko Rasnice i Pasjača, udaljenost bi se skratila za desetak kilometara.

Do Vave se najlakše i najbrže iz Babušnice dolazi na sledeći način. Na centralnoj raskrsnici u varoši treba krenuti putem za Kambelevac, Strelac, Zvonce i Zvonačku Banju. Na oko 1.5 km od centra Babušnice, na mestu prikazanom na prvoj narednoj fotografiji, skrenuti levo za Draginac, koji se može smatrati babušničkim prigradskim naseljem. Oko 500 m nakon skretanja prolazi se pored lepe crkve u Dragincu. Posvećena je Svetoj Trojici, podignuta 1846. godine na temeljima stare crkve, a obnavljana 1924. i 1987. Preko puta crkve, ispod samog puta za Vavu, nalazi se seoska osnovna škola:

Draginac je staro selo i oduvek je smatran jednim od najvećih naselja u Lužničkoj kotlini. Paralelnim razvojem Draginca i Babušnice, ova naselja postala su fizionomska i funkcionalna celina. Prvobitni naziv Draginca je bio ,,Golubovac'' ili ,,Golubinac''. Međutim, dogodilo se da meštani ovog naselja ubiju nekog Turčina, zbog čega je turska vlast izvršila odmazdu nad selom. Po zlu koje su im naneli, nazvali su ga ,,Zlokućani'' ili ,,Zlokučanje''. 

Današnji naziv ,,Draginac'' meštani su nadenuli svom naselju u znak poštovanja prema kraljici Dragi Mašin 1900. godine, kada je ona sklopila brak sa kraljem Aleksandrom Obrenovićem. Zvona Crkve Svete Trojice su poklon upravo kralja Aleksandra i kraljice Drage. Osnovna škola u tadašnjim Zlokućanima je jedna od prvih u lužničkom kraju. Radila je od 1840. godine, a njen prvi učitelj bio je čuveni pop Hadži Adam Jovanović.

(Vekoslav Pejčić: Škola u Dragincu ili Zlokućanima 1840-1880. - Pirotski zbornik br. 34, 2009)

Prema podacima kojima raspolažem, Draginac u poslednje dve decenije beležu rast broja stanovnika, prvenstveno zahvaljujući svom povoljnom položaju i blizini Babušnice. Tako je u selu 1948. godine bilo 729 ljudi, 1991. godine taj broj se smanjio na 482, a 2011. ih je bilo 873.

Put od Draginca za Vavu je u odličnom stanju. Deonica je dugačka oko 2.5 km:

U Vavi sam bio nekoliko puta. Ovde objavljene fotografije potiču iz 20. jula 2008. (tada sam u selo došao iz pravca Stola, nakon neuspelog osvajanja Stolskog kamika), 27. novembra 2011, 16. februara 2013 i 30. aprila 2016 (poslednji boravak u Vavi sa članovima svoje porodice). Obično sam automobil ostavljao ispred prodavnice u centru sela. Odatle sam voleo da krenem u razgledanje:

Slično obližnjem Dragincu, i Vava je u prošlosti menjala svoje ime. Selo se ranije zvalo ,,Vavaljevo'' i ,,Vavak'', a sama semantika ovog neobičnog imena je nepoznata. Vava je 2011. imala 225 stanovnika. Ranije je taj broj bio višestuko veći. Tako je posle Drugog svetskog rata, 1953. godine, u selu živelo 909 stanovnika. Ljudi su se odavde uglavnom iseljavali u Niš i Beograd.

Stara seoska škola u Vavi potiče iz 1937. godine:

Vredi sići do stare seoske česme, napraviti krug i vratiti se do početne tačke kod seoske prodavnice:

Postoji zanimljiva priča o nesuđenom rudniku u okolini Vave. Naime, priča se da je rudu na Korbesu, vrhu nedaleko od Vave, otkrio meštanin Bora Mitić. On je kao pečalbar radio u Boru, gde je video kako izgleda bakarna ruda i po čemu se ona razlikuje od običnog kamena. Kada je jednog leta kosio svoju livadu na severoistočnoj strani Korbesa, čistio je livadu od kamenja koje je stavljao na gomilu. Primetio je da se to sivo kamenje naspram sunca sjaji i da postoji sličnost sa rudom koju je video u Boru. Uzeo je jedan komad kamena i, kada je sledeći put išao za Bor, poneo je taj kamen. U Boru je pronašao nekog rudarskog inženjera, pokazao mu kamen, ispričao gde ga je našao i zamolio ga da ispita da li je to ruda ili ne. Nakon nekog vremena inženjer je obavestio Boru da se radi o rudi koja sadrži bakar, gvožđe i srebro. O ovome se saznalo u selu, pa su se počeli praviti planovi o životu nakon otvaranja rudnika.

Pomenuti inženjer se uortačio sa jednim svojim kolegom i 1926. godine su došli u Vavu. Organizovali su radnike iz Vave i susednih sela i počeli sa kopanjem okna. Kada je okno bilo oko 200 m dugačko, radovi su prekinuti. Ne zna se pravi razlog prekida kopanja. Neki kažu da je došlo do svađe između inženjera-ortaka, a po nekima je ruda bila siromašna i nije se isplatila njena eksploatacija. Bilo kako bilo, meštani Vave su bili jako razočarani što rudnik nije otvoren. Iskopani tunel je bio dokaz jednom pokušaju stvaranja uslova za bolji život, ali se vremenom zemlja urušila i jama zatvorila. Ulegnuće u dužini od oko 150 m i danas je vidljivo u podnožju Korbesa.

Priča o rudniku na Korbesu nastavlja se posle Drugog svetskog rata, kada se u Vavi diskutovalo o razvoju sela i unapređenju života i rada. Meštani Vave su na svakom zboru postavljali pitanje predstavnicima vlasti da li se može ispitati mogućnost otvaranja rudnika na Korbesu. Predstavnik Sreskog odbora je obećao da će se zainteresovati za ovo pitanje i predložio da se pripremi oko 20 kg rude, pa da se preko Sreskog odbora ona dostavi Ministarstvu ruda i šuma. U proleće 1947. godine organizovana je omladinska radna akcija na otkopavanju rude. Ruda je spakovana u sandučić i dostavljena Sreskom odboru u Babušnici. Povratne informacije nije bilo, kao da se toj rudi izgubio svaki trag. Nikakv izveštaj o ispitivanju te rude nije stigao u Vavu!

Aprila 1952. ekipa studenata i apsolvenata Rudarskog fakulteta iz Beograda posetila je Vavu i mesto otkopavanja rude na Korbesu. Izvršena su merenja pomoću instrumenata i navodno je utvrđeno da je sadržaj rude 25%. Nema zapisnika niti je dostavljen izveštaj o ovom merenju.

Borski rudnik je 1955. godine započeo sa radovima na revitalizaciji rudnika, ali su radovi prekinuti u proleće 1956. jer se došlo do zaključka da, zbog loše infrastrukture i otežanog transporta, eksploatacija rude nije isplativa. Nakon toga, meštani Vave su izgubili svaku nadu u pogledu otvaranja rudnika na Korbesu.

(Stanoje Petrović, Tomislav Mitić, Radomir Ćirić: Selo Vava (monografija), Beograd, Babušnica 2012)


Trajanje relacije: oko 3h (sa polaskom iz Pirota)

Zahtevnost relacije: umerena (2/5)

Karakteristike: lepa šetnja do dva zanimljiva sela na obodu Lužničke kotline

Rizici: -

Komentari

Novi komentar