17feb2020 Vodopad Bigar, bigrene kade, Manastir Sveti Onufrije i ,,Ludo vrelo''

Vodopad Bigar je relativno dobro poznat Piroćancima. Obično predstavlja nezaobilaznu usputnu stanicu kada se putuje prema Babinom zubu, Knjaževcu ili Zaječaru. Malo ljudi zna da se iza vodopada, u njegovoj neposrednoj blizini, nalaze još najmanje tri zanimljiva i lepa mesta. Treba ih posetiti prvom prilikom, onako kako sam ja to učinio sa svojom porodicom.

Jovan Cvijić ga je u svojoj knjizi ,,Izvori, tresave i vodopadi u istočnoj Srbiji'' uvrstio u red najlepših slapova Srbije. Vodopad Bigar taj epitet svakako zaslužuje, a osim što izgleda lepo u bilo koje doba godine, ima i jednu važnu prednost - lako je dostupan i nalazi se tik uz regionalni put Pirot - Knjaževac. Udaljen je oko 30 km od Pirota, a visok dvadesetak metara. Kao i uvek do sada, članovi moje porodice nisu ostali ravnodušni pred prizorom moćne vode koja se uz huk stropoštava sa planinske litice:

Fascinantno je što ovaj vodopad pravi rečica ili, bolje rečeno potok, dug svega jedan kilometar. Na obližnjoj info-tabli možete saznati, između ostalog, da se u širokoj dolini potoka Bigar (istog imena kao i vodopad) nalazi ,,najveća akumulacija bigra u Srbiji''. Bigar je vrsta sedimentne stene šupljikave unutrašnjosti, a ovde je pod njim površina od oko 14.4 hektara.

Upravo je ova info-tabla, smeštena neposredno pored vodopada, polazno mesto za obilazak jednog lepog kraja i njegovih znamenitosti. Prelazi se brvno preko Šugrinske reke (nakon ulivanja potoka Bigar, ispod vodopada, menja naziv u Stanjinsku reku po obližnjem knjaževačkom selu Stanjincu) i prati se put koji vodi iznad vodopada:

Ovde je zemljište glinovito i veliku prepreku kretanju može da predstavlja žitko i lepljivo blato. Na sreću, deonica nije dugačka i brzo se izlazi na zaravan, tj. u dolinu potoka Bigar. U pozadini, u podnožju velikog brda Jalovik, može se videti jedna mahala sela Stanjinac:

Ova ,,blatnjava'' deonica se može i zaobići jer postoji i drugi put do doline koji obično koriste oni koji dolaze iz pravca Knjaževca. Oni koji idu iz Pirota treba da prođu vodopad Bigar i da skrenu levo na obeleženu stazu nakon nekoliko stotina metara. Problem je što se mora gaziti Stanjinska reka (ovog puta brvna nije bilo ili ga mi u povratku nismo primetili), a nakon svega nekoliko stotina metara oba puta se spajaju blizu mesta prikazanog na prvoj narednoj fotografiji. Tu se prelazi na levu obalu potoka Bigar i put dalje prati njegov tok:

Moram da priznam da ni ja, kao ni većina ljudi koji putuju ovim krajem, dugo nisam znao da se u neposrednoj blizini atraktivnog vodopada nalazi još jedan biser staroplaninskog kraja - kaskade, krečnjačka jezerca ili bigrene kade na potoku Bigar. Jednostavno, mesto ranije nije bilo obeleženo i ja ga nisam primećivao. Od pre nekoliko godina, ljudi iz Turističke organizacije Knjaževca su se potrudili da urede prilaz potoku i da njegove bigrene kade učine dostupnijim ljubiteljima prirode. Sada se na svega 15 minuta hoda od vodopada Bigar ovde nalazi prijatno izletište:

Odmah tu, zaklonjen šumom starih stabala, u dužini od par stotina metara, nalaze se prelepe bigrene kade na potoku Bigar. Dugo vremena, urasle u travu i gusto šiblje, bile su poznate jedino lokalnom stanovništvu. Krenuli smo da ih istražujemo i fotografišemo iz svih mogućih uglova, odozdo naviše:

Ovde se nalaze ostaci brojnih napuštenih vodenica. Kažu da ih je nekada bilo ukupno 12 ili 13 i da se u svakoj od njih vodenični kamen danonoćno okretao. Danas je njihova slika pomalo tužna:

Za brane na rečici se prvo mislilo da su ih napravili dabrovi, ali je kasnije utvrđeno da je u pitanju hemijski proces. Bigar se hvata za masu drveta u vodi i pravi neprobojnu branu iznad koje nastaje jezero. Iz njega voda ističe, pa se preko sledeće prepreke u rečnom koritu bigar opet taloži praveći novu branu i novo jezero.

Kada sam se 30. marta 2017. sasvim neplanirano našao na ovom mestu, u povratku sa uspona na obližnji Paješki kamen, bio sam zadivljen lepotom bigrenih kada. Imao sam utisak da se nalazim u predvorju raja. Sa ovde objavljenih fotografija možete zaključiti da ujutru sunce zauzima takav položaj da vas ometa u pronalaženju pravog kadra. Verovatno je sve lakše i mnogo lepše popodne, kada sunčevi zraci padaju pod drugim uglom, pa je i to moja preporuka za obilazak ovog prelepog mesta.

Pod jakim utiskom onoga što smo videli, nastavljamo do obližnjeg manastira. Meni je veoma zanimljiva činjenica da vodopad Bigar i bigrene kade na istoimenom potoku pripadaju opštini Knjaževac, a da se malo poznati Manastir Svetog Onufrija i izvorište potoka nalaze na teritoriji opštine Pirot i u ataru sela Bazovik.

Izlazi se na jedan plato koji je od prethodnog na nešto većoj visini. Manastir je sa desne strane puta:

Ne zna se precizno kada je manastir podignut, ali se smatra da potiče još iz XIII veka, i da je ponovo iz temelja građen 1868. godine. Nekada se, o praznicima, na platou ispred njega i na vašarima okupljalo mnogo ljudi. Danas samo poneko navrati da se odmori pred lepotom vode koja kao da se u gustišu krije od pogleda radoznalih prolaznika. Iako decenijama zaboravljen, zahvaljujući dobrotvorima i meštanima, pre svega, sela Stanjinac, Manastir Sveti Onufrije je obnovljen u proleće 2007. godine i sada nastavlja svoj život upotpunjujući prirodnu celinu jedinstvene lepote.

Priliku da sa svojom ćerkom Dunjom uđem u ovaj manastir i razgledam njegove lepe freske imao sam 23. septembra 2012. Tada nas je dočekao jedan monah, jerođakon Nikanor. Nažalost, kada sam sledeći put dolazio ovde, u proleće 2017, nije bilo nikoga, a ista situacija se ponovila i sada. Ispred manastirske crkve nalaze se zvonik, konak i velika natkrivena terasa. Prostrana livada ispod manastira pogodna je za organizaciju izleta.

Sveti Onufrije Veliki je svetac koji se slavi 25. juna, na dan kada je 2005. godine rođena moja ćerka Dunja. Tako se, na Dunjin rođendan, ovde svake godine proslavlja Dan Svetog Onufrija u prisustvu velikog broja ljudi iz ovog kraja. Žitelji Budžaka Manastir Svetog Onufrija zovu ,,Norje''.

Inače, ovaj malo poznati svetac je živeo u IV veku u pustinji Gornjeg Egipta. Smatra se jednim od pustinjskih otaca. Njegovo ime potiče od grčkog ,,Onufrios'', a izvedeno je od staroegipatske reči koja znači ,,onaj koji je neprestano dobar''. U pustinji je živeo preko 50 godina. Bio je neobičnog izgleda - sve vlasi su mu bile ,,bele kao sneg'', kosa i brada su mu dosezale do zemlje, a telo mu je bilo obraslo dlakom jer je dugo živeo bez odeće. Nosio je jedino pojas od lišća. U pirotskom kraju je poštovan kao zaštitnik od gradonosnih oblaka, a manastir kod Stanjinca je jedini u Srbiji posvećen ovom svetitelju.

Izvor potoka Bigar, na kome su se u sredini kratkog toka smestila jezerca i veliki vodopad na njegovom završetku, nalazi se na svega nekoliko stotina metara udaljenosti od manastira. Ovo je put i za selo Bazovik, udaljeno oko 5-6 km. Nikada nisam išao tom relacijom tako da mi je velika želja da mesta opisana u ovom članku obiđem nekada i iz pravca tog pirotskog sela.

Ne znam zašto, meštani ovaj izvor nazivaju ,,Ludo vrelo''. Poslednji put sam ovde bio u leto 2017:

Trajanje relacije: oko 3.5h

Zahtevnost relacije: umerena (2/5)

Karakteristike: niz zanimljivih, manje poznatih i lepih mesta na toku potoka Bigar, dužine svega 1 km - prelepi vodopad, fantastične bigrene kade, ostaci starih vodenica, Manastir Svetog Onufrija i izvor ,,Ludo vrelo''; najbolje vreme za posetu je rano proleće, a bigrene kade su ,,najfotogeničnije'' u popodnevnim satima; mogućnost organizacije lepih izleta

Rizici: blato iznad vodopada Bigar i pored bigrenih kada; u letnjim mesecima gusto rastinje otežava kretanje i pristup navedenim mestima

Komentari

Novi komentar