17jan2026 Gostuša - Vodopad Vešala

Poslednji put sam do ovog vodopada bio pre nešto više od dve godine sa Dejanom Čupićem iz Niša. Bila je magla, a mi smo na mestu vodopada zatekli mokru stenu, gotovo bez vode. Ovog puta sam sa Gagom i Bocetom zatekao Vešala u najboljem izdanju, a sveopštem utisku je doprineo i predivan zimski dan...

Nije lako nekome reći: ,,Idemo na Vešala'' ili ,,Vodim vas na Vešala''. Prvo što se svako zapita kada ga neko povede na ovo mesto jeste odakle ovom mestu tako čudan naziv. Dve su pretpostavke. Po jednoj, nekada je ovde bilo more pa su ljudi za stene u klancu vezivali svoje čamce. Kažu da se na jednoj od njih još uvek raspoznaju mesta gde su bili okovi i alke postavljeni u tu svrhu. Druga verzija kaže da su ovde Turci u prošlosti vešali ljude... Kakogod, mi smo se uverili da je reč o jednom od najlepših staroplaninskih vodopada, koji nažalost nije dovoljno promovisan i eksponiran. ,,Možda je i bolje tako'' - složili smo se na kraju, a videćete i zašto...

Nismo odmah po dolasku u Gostušu krenuli u pravcu vodopada koji je istočno od sela. Odlučili smo da prvo obiđemo selo celom njegovom dužinom. Mene su prijatno iznenadile dve stvari odmah na početku. Nivo vode u Gostušici i potoku Gavran dol, njenoj pritoci, bio je obećavajući za uspeh naše planinarske akcije. Od mog poslednjeg dolaska u Gostušu, jula prošle godine, postavljeni su lepi putokazi i obeležena najvažnija mesta. Nešto slično moglo bi da ima svako selo:

Prošli smo pored seoske crkve i prve od više česama u selu, spustili se do same reke i vodopada Ćirćin do:

Za posvećene fotografe, kao što je naš Boce, prolazak kroz Gostušu je izuzetna inspiracija:

Bezmalo 45 minuta nam je trebalo da pređemo s jednog na drugi kraj ovog živopisnog i autentičnog staroplaninskog sela i da dođemo do mesta Nasklop. Dalje se uz Gostušicu (ili Jovanovačku reku kako se ovde ona naziva) ide za Sirmanicu, Modrež, Belan, vodopad Ninčov kamik. Ovo bilo je pravo mesto za odmor pred napore koji su nas očekivali u nastavku:

Nije prošlo ni pet minuta, a naš odmor i našu posetu selu morali smo da produžimo za skoro sat vremena. Jednostavno poziv Božane i Dragana Vidanovića, vlasnika prvog registrovanog smeštajnog objekta u Gostuši, nismo mogli da odbijemo. Zauzvrat smo, pored kafe i rakije, dobili puno korisnih informacija o selu i njegovoj okolini koje do tad nismo znali. Ovo domaćinstvo sam ja posećivao još pre 15 godina:

Prvobitni plan je bio da još jednom prođemo kroz selo, da se popnemo do škole i brda Nagrad, a zatim produžimo u pravcu Vešala. Prihvatili smo predlog čika Dragana da do Nagrada stignemo na drugi način, ne vraćajući se u donji deo sela. Upoznao sam kraj u kome ranije nisam bio:

Izašli smo na tzv. ,,Vojni put'' koji je u rimsko vreme povezivao gostionicu u centru sela (po jednoj verziji važnu za ime Gostuše) i brdo Nagrad. Obilazak brda smo odložili za povratak i produžili desnom stranom Gavran dola. U njegovom vrhu i podnožju Popuščevice (1317 m) vidi se ogromna stena na kojoj se nalazi vodopad Vešala:

Prolazimo kroz Srbenicu, jedno od brojnih gostuških stočarskih naselja:

Deonicu koja sledi posle Srbenice nikad nisam voleo. Uspon je konstantan i meni poamlo dosadan, u početku ima dosta blata, a zatim preovladava kamen i nemate osećaj da se nalazite na Staroj planini. Zahtevna deonica zahteva i češće pauze: