Venac Svrljiških planina obuhvata površinu od oko 430 km2. Ograničava ga Svrljiški Timok na severu, reka Nišava na jugu, izvorišni krak Svrljiškog Timoka i prevoj Babina glava na istoku, prevoj Gramada i Niška kotlina na zapadu. Dragana i ja smo ovog puta posetili njegov krajnji severoistočni deo, obišli nekoliko interesantnih mesta i uživali u čarima jeseni.
Minulog vikenda sam nastavio sa obilaskom staroplaninskih vodopada u ne baš pravim okolnostima za tako nešto zbog dugotrajne suše. Ovog puta u fokusu je bio Donji Piljski vodopad, treći po veličini u Srbiji. Obišao sam ga sa svojim kolegama sa posla i tako ,,pogazio obećanje'' koje sam samom sebi dao gotovo na istom mestu pre malo više od dve godine.
Nekako je postala praksa da uvek posle odlaska u Preseku i obilaska jame Bezd'nke i Crnog vrha svratim u 3 km udaljenu Studenu. I ovog puta je bilo tako. Posle jedne sjajne avanture na planini Talambas, Dragana, Boce i ja smo u ovom selu obišli obnovljenu Crkvu Svetog Nikole.
Na red je došla planinarska akcija malo drugačija od prethodnih i prava ,,poslastica'' za pustolove. Trebalo je da moje Vlasotinčane, Gagu i Boceta, odvedem do otvora jame sa par metara u prečniku, na terenu koji je vrlo težak za kretanje, jednoličan i prilično nepregledan. Uostalom , Gaga je nekada ranije imala i neuspešan pokušaj njenog pronalaženja, a ja sam tamo bio tri puta, sa razmakom između uzastopnih dolazaka od 4-5 godina. Nimalo lak zadatak, ali u uspeh naše akcije ni jednog momenta nisam sumnjao...
Dan kasnije utisci su još uvek jaki. Gaga, Boce i ja smo proveli jesenji dan na mestu koje je u pirotskom kraju verovatno najlepše da se doživi ovo godišnje doba. Uz to, obišli smo sva najzanimljivija usputna mesta i, jednom reči - uživali... Ima i jedno ,,ali'' - vodopad Tri kladenca nas nije dočekao u svom reprezentativnom izdanju. Razlog više da ga nekad posetimo još jednom u istom sastavu.
U nedelju sam posle nekoliko godina bio na Golemom stolu ili Stolskom kamiku (1239 m). Pored uspona na vrh, cilj mi je bio i da prvi put prođem uređenim i asfaltiranim putem od Stola do Kijevca. Dugačak je oko 4 km i završen 2023. godine.
Izabrao sam da se neki moj novi početak desi izuzetno rano. Praktično, noć nije ni bila završena, a ja sam se našao na proširenju pored vodopada Bigar, udaljen od Pirota oko 30 km. Trebalo je ,,preteći'' najavljenu kišu. Međutim, dodatni problem mi je predstavljala magla, koja je sprečavala sunčeve zrake da mi osvetle put...
U subotu sam bio ,,na važnom zadatku'' u dolini Belske reke. U odnosu na moj poslednji odlazak tamo, u novembru 2022. godine, stekao sam sasvim neki drugi utisak o samoj reci i kraju kroz koji sam prošao. ,,Zaslužna'' za to je bila dugotrajna letnja suša.
Nisam bio dobro raspoložen u nedelju. Neki planovi se nisu ostvarili. Meni je to važno za ličnu sreću i ispunjen vikend. Probudio sam se rano i rešio da tog jutra budem prvi, sam sa sobom i svojim mislima, na mestu na kome nisam bio od februara 2021.
Nedelju dana ranije sam sa ekipom iz Vlasotinca bio na Midžoru. Ovog puta sam sa Draganom iz Vlasotinca izašao na jedno meni omiljeno mesto i sjajni vidikovac sa koga se Midžor vidi kao na dlanu. Kao i uvek do sada, uspon nije bio lak, a tek povratak...
Ako bi reportaža o ovoj planinarskoj akciji počela rečenicom: ,,Goran Mitić, dugogodišnji planinar iz Pirota, po ko zna koji put se popeo na Midžor...'', ne verujem da bi izazvala naročitu pažnju. Ali, ako bi je započeli na sledeći način: ,,Vuk Marjanović, devetogodišnjak iz Vlasotinca, osvojio Midžor i bio tog dana verovatno jedino dete u Srbiji na visini preko 2000 m...'', e to je već nešto. Srećan sam što sam učestvovao u Vukovom uspehu i pokušao da mu prvi u nizu budućih uspona na Midžor ostane u lepom sećanju.
U povratku iz Radinjinca za Pirot svratio sam do još dva mesta koja se nalaze nedaleko od Babušnice. Izvorsko jezero me oduševilo početkom okrobra 2022. pa sam želeo da ga obiđem u drugom delu godine i da vidim kako odoleva letnjoj suši. Na drugom mestu iz ove priče - izletištu Šanac, nisam bio godinama.
Posetio sam posle dužeg vremena nekoliko lepih mesta u opštini Babušnica. Kanjon Stolske reke je lakše dostupan iz Kambelevca, ali sam ja odlučio da u njega uđem kao nekada, iz Radinjinca. Iskoristio sam priliku da obiđem i seosku crkvu koja se nalazi u drugom delu sela.
Termalni izvori Dag banjice su bili poznati još u antička vremena. Navodno je pod Turcima u Gradašnici živeo turski spahija po imenu Dak koji je imao imanje u blizini sela. Pretpostavlja se da su po njemu gradašnički izvori dobili naziv Dak banjica. Vremenom se Dak počelo izgovarati kao ,,Dag’’ pa otuda i naziv Dag banjica. Reč ,,dag'' je i turcizam, sa značenjem brdo, planina ili gora.
Kanjon reke Jerme se sastoji iz dva dela koji predstavljaju suženja okomitih stranica između Vlaške planine i planine Greben. Prvi od njih iz pravca Pirota je Vlaško ždrelo. Uživao sam u njegovoj lepoti u ranim jutarnjim časovima. Prethodno sam posetio selo Vlasi, po kome je ovaj deo kanjona dobio ime.
Dobri Do je lepo selo udaljeno oko 10.5 km od grada i smešteno u dolini Dobrodolske reke, između Kitke i Malog vrha na Vidliču. Kako nekoliko godina nisam bio u njemu, iskoristio sam priliku da obiđem i jedno mesto popularno u letnjim mesecima, koje nisam uspevao da posetim tokom ranijih dolazaka.
Ove godine sam na Svetog Prokopija ostvario jednu svoju staru želju. Prvi put sam prisustvovao čuvenom vašaru na Tumbi. Dok ovo pišem, prošlo je već 24h od kako smo napustili plato kod velikog spomenika i spustili se u Gradsku. Utisci su toliko jaki da se još uvek smiruju i slažu. Bilo je prelepo i ostaje u uspomeni za sva vremena...
Mokra je smeštena između padina Divne gorice i brda Malo kurilo. Nalazi se na na samo 2.5 km od Bele Palanke. U samom selu i njegovoj okolini nalazi se nekoliko izuzetno zanimljivih mesta. Neka od njih sam posetio u rano subotnje jutro.
Ovo je jedno od mojih omiljenih izletišta i mesto gde može brzo da se pobegne od ubrzanog tempa života u gradu. Svakome ko je ljubitelj prirode i lepih pejzaža, a u sebi ima bar malo avanturističkog duha, preporučujem izlet do ovog lepog mesta. Ipak, prošlog vikenda sam se i malo razočarao u njega.
Najlepše je kada se izađe iz rečnih dolina i dubokih dolova na planinske kose i krene nepreglednim staroplaninskim prostranstvima. Zelene livade, planinsko cveće, cvrkut ptica i pogled na okolinu, učiniće da uživate svim čulima. Jedno od mesta gde se to može uraditi najlakše i najbrže jeste Pakleški vrh iznad Dojkinaca.
Posle deset dana u Beogradu, nedostajalo mi je kretanje. Trebao mi je vazduh. Organizam je tražio boravak u prirodi i odlazak na neko drago mesto. Hteo sam da sredim svoje rasute misli. Saši iz Babušnice sam predložio obilazak rodnog sela svog dede, što je on prihvatio. Izlet je bio kratak, lep i za mene veoma emotivan.
Još jedan nezaboravan dan je iza nas. Imali smo prelepo jutro, ali i poslepodnevni pljusak, sam dolazak na Vrtibog nije mogao biti lepši, Gaga je vozila ,,džipa'', peli smo se do breze na Vrhu, Boce je napravio mnogo lepih fotografija... Dok smo u ,,Vitinoj iži'' sumirali odrađeno, ja sam bio srećan što sam drage prijatelje iz Vlasotinca upoznao bolje sa jednim od najlepših mesta na Staroj planini.
Možda je bilo bolje da smo se uputili na Staru planinu i veću visinu. Odluka je bila da prehodamo tih 30 km po planinskoj visoravni u podnožju Vidliča, stalno se krećući između 700 i 800 m nadmorske visine. Gaga i Milica iz Vlasotinca i Zoki iz Leskovca su upoznali bespuće Tepoša, kraja gde na nekih 50 km2 ,,nema žive duše''.
Nakon obilaska vodopada u belopalanačkom kraju, prilikom povratka kući u Pirot, rešio sam da prošetam do jednog mesta na kome odavno nisam bio. To je Sinjački manastir Svetog oca Nikole, u podnožju Belave, u klisuri između Sinjca i Čiflika, na oko 21 km od Pirota i 8 km od Bele Palanke.
Nakon obilaska bujičnog vodopada u Koritničkoj klisuri Ždrelo, produžio sam prema sasvim drugom kraju palanačke opštine. Prošao sam kroz Gornju i Donju Koritnicu, Divljanu, Belu Palanku, Crvenu Reku i Naselje Dolac. Cilj je bio da potražim neke vodopade koji prorade nakon jačih kiša, na samom ulasku u Sićevačku klisuru. Prvi put sam išao do tog mesta.
Ako ste mislili da u opštini Bela Palanka nema vodopada, varate se. Istina, većina je periodičnog karaktera. Ali, baš ta činjenica je bila odlučujuća u mojoj nameri da ih posetim u nedeljno jutro, posle prilično obilne noćne kiše.
Iz dva razloga neću u nastavku teksta postaviti mapu sa ucrtanom lokacijom relacije koju smo Dragana i ja obavili na Veliku subotu. Prvo, ni posle šest odlazaka do jame Propas ne mogu put do nje da pronađem ,,iz prve''. Drugo, samo mesto je opasno i jezivo, uz to neobeleženo i neobezbeđeno, tako da smo se Gaga i ja složili da nije ,,za svakoga'' već samo za iskusne planinare koji znaju da poštuju prirodu i njene zakonitosti.
Moja supruga Saška i ja smo odlučili da prvomajsko prepodne provedemo u kraju koji smo malo zapostavili poslednjih godina tj. nakon aktiviranja auto-puta. To je prelepa Sićevačka klisura sa svojim manastirima. Lepo vreme i praznik izmamili su mnogo ljudi iz Niša da dođu na izletišta pored Nišave.
U Željuši, selu nadomak Dimitrovgrada, čovek ima puno želja. Moja je bila da svojoj najboljoj prijateljici, Dragani Šopki, predstavim jedan kraj u kome do sada nije bila. To je Burel, kraj južno i jugozapadno od Dimitrovgrada. ,,Prokrstarili'' smo ga za jedan dan od severa do juga, ali bukvalno.
Možda je opština Trn najsiromašnija u Bugarskoj, a time i u Evropskoj uniji, ali je prebogata prirodnim lepotama. Jedan dan je nedovoljan da se obiđu sva interesantna mesta. Izbor naše četvoročlane ekipe (Gaga, Boce, Buda i ja) je bio da nakon posete Vrabčanskom vodopadu, selu Bankja i Jablaniškom ždrelu, obavimo uspon na Dragovski kamik, a da zatim kratko posetimo i sam Trn.
Razmišljao sam da li da iste večeri sastavim reportažu o jednom savršeno provedenom danu. Ovaj deo Bugarske je tako lep, ali i isto tako slabo posećen od strane naših ljudi, a od samih Bugara pomalo zapostavljen i skrajnut. Odlučio sam da sve prenoći, da se utisci slegnu i da tek onda, ,,hladne glave'', opišem ono što smo Gaga, Boce, Buda i ja doživeli.
Pored poznatih vodopada, jedno od najatraktivnijih mesta na Staroj planini u ovom delu godine je svakako i mali kanjon Rosomačke reke, poznat pod nazivom ,,Slavinjsko grlo'', odnosno ,,Rosomački lonci''. Do njega se najlakše dolazi iz sela Slavinje, obeleženom stazom uz potok. U nedelju sam prvi put došao sa puta za Rosomač i, moram da priznam, bilo je mnogo lakše nego što sam očekivao.
Lepo subotnje popodne mi je dalo ideju da prošetam do jednog mesta na kome nisam bio duže vremena. Nalazi se u nedaleko od grada, u Barju, i za njega me vežu neke lepe uspomene.
Poslednjeg dana marta sam rano izjutra krenuo da obiđem jedno mesto koje mi je ,,zapalo za oko'' pre godinu i po, kada sam sa Milanom Jovanovićem i Sašom Aranđelovićem prošao kroz kanjon Kamičke reke. Tada sam pretpostavio da se na samom izlazu iz kanjona može u proleće formirati lep kaskadni vodopad. Nisam se prevario...
Granicu opština Babušnica i Vlasotince u jednom delu određuju uzvišenja karakterističnog kupastog oblika - Veliko Crtavo (ili samo Crtavo, 867 m) i Ostrc (950 m). Ovo prvo sam godinama gledao iz automobila kada bih prolazio kroz Modru Stenu. Moj deda, rodom iz sela Brestov Dol, mi je pričao da je Crtavo bilo prvo što bi video kroz prozor rodne kuće kada bi se probudio ujutru. Posle toliko godina, red je bio da ga osvojim...
Često sam u poslednje vreme prolazio kroz babušničko selo Modru Stenu. Dugo smo pravili planove da istražimo neka zanimljiva mesta u samom selu i njegovoj okolini. Tročlana ekipa - Dragana i Boce iz Vlasotinca i ja smo to učinili minulog vikenda.
Kada sam u junu 2021. godine stigao do Vlaške poljane sa svojim zetom Darkom, imao sam utisak da nisam obišao to mesto na najbolji način. Udaljena od Kosmovca oko 4 km i tačno u podnožju Preslapa, prevoja između Divne gorice i Rženca, nekada je Vlaška poljana praktično predstavljala isturenu mahalu ovog sela. U nedelju sam je posetio po veoma lepom vremenu.
Suva planina se prostire u dužini od oko 45 km, od doline reke Lužnice do Niške Banje. Postoji samo nekoliko mesta na kojima se može preći sa jedne na drugu stranu ove planine. Neka od tih mesta se nalaze u njenom nižem jugoistočnom delu. Preko njih prelaze zarasli i zaboravljeni putevi koji su nekada povezivali sela sa njenih različitih strana. Oduvek mi je bila želja da ih posetim i ona mi se ostvarila zahvaljujući Saši Aranđeloviću iz Babušnice, najboljem poznavaocu ovog kraja.
U kanjonu Temštice i po njegovom obodu ima puno interesantnih mesta: HE ,,Temac'', stari grad Temsko, vidikovci Tumba, Sokolovica i Sorlica, vodopadi u Jablanovom i Carevom dolu... Jedno od tih mesta svakako je i Proviraljća, ,,prozorac'' nastao slaganjem velikih komada stena. Nalazi se iznad desne obale Temštice, između HE ,,Temac'' i Mrtvačkog mosta.
Ovih dana su neki moji dobri drugari obišli upravo vidikovac iz naslova priče. Ja sam posetio još jedno mesto u blizini i to u društvu čoveka zahvaljujući kome selo Crvenčevo, do nedavno malo poznato široj javnosti, polako zauzima značajno mesto na karti turističke ponude Pirota.
Početkom decembra prošle godine sam sa Dejanom Čupićem iz Niša obišao vodopad Vešala u okolini Gostuše. Ovog puta nas je zajednička želja vodila do jednog drugog, takođe malo poznatog i retko posećivanog vodopada od strane planinara, u ataru ,,kamenog sela''. To je Ninčov kamik (ili Nincov kamen) na Šundaderici, izvorišnom kraku Gostuške reke.
Od moje poslednje posete Poganovu, tamo je urađeno puno pozitivnih stvari da se privuku turisti i da se njihov boravak učini prijatnijim. Slobodno mogu da kažem da je ovo selo jedno od ,,šampiona'' seoskog i etno-turizma, ne samo u dimitrovgradskoj opštini već i u ovom delu Srbije.
Jedno od najatraktivnijih mesta na teritoriji opštine Babušnica svakako jesu Skokovi, niz kaskada, slapova i manjih vodopada u kanjonu Raljinske reke. Do njega se dolazi iz sela Strelca i njegove mahale Laleševac. U subotu sam Skokovima prišao sa suprotne, gornje strane i nakratko se podsetio avanture koju sam doživeo tokom poslednje posete ovom izuzetnom mestu.
Kada sam nedavno pisao članak o selu Grnčar i Grnčarskom vodopadu, pojavio se jedan problem za koji nisam znao ranije. Naime, komentarom se javila jedna planinarka sa primedbom da pristup ovom vodopadu više nije moguć jer je stazu uz Linovsku reku neko pregradio ogradom. Odlučio sam da proverim situaciju na terenu i da vidim da li postoji alternativni način dolaska na ovo lepo mesto.
Bilo je vrlo hladno u nedelju ujutru. Živa u termometru se spuštala do desetog podeoka ispod nule. Trebala mi je jedna ,,pešačka'' relacija. Izabrao sam jednu od najlepših, onu koja čitavom svojom dužinom vodi desnom obalom reke Jerme. Ukupno sam prešao oko 25 km.
Obići jedan udaljeni kraj potpuno sâm i u društvu nekoga ko taj kraj savršeno poznaje, nije isto. Kada na to dodate i uspon na najviši vrh jedne planine, planinarska akcija se može nazvati prelepom i nezaboravnom.
Prvog jutra 2024. godine ja se nisam zadovoljio samo obilaskom vidikovca Ječava iznad Sićevačke klisure. Po povratku u Sićevo produžio sam do 19 km udaljenih Bojaninih voda, na severnim padinama Suve planine. Uzput sam prošao kroz Prosek, Jelašnicu, Čukljenik, Donju i Gornju Studenu. Cilj je bio ispuniti jednu staru želju.
Prvog jutra nove godine odlučio sam se za obilazak jednog mesta na kome do sada nisam bio. To je Ječava, atraktivni vidikovac iznad desne obale reke Nišave, na Svrljiškim planinama. Nalazi se tačno nasuprot nešto više Kusače, na Suvoj planini.
Osećao sam da imam snage za tako nešto - da u jednu spojim dosadašnje dve planinarske relacije. Uživao sam u svakom učinjenom koraku, lepom vremenu i fantastičnim vidikovcima. Želim i mojim prijateljima planinarima da im 2024. godina donese tako lepe stvari i da im ona bude srećnija i uspešnija od ove 2023.
Septembra 2018. sam prvi put bio u selu Dobroviš, u povratku iz Crvene Jabuke. Obišao sam crkvu, školu, posetio neke udaljene mahale. Tada mi je pažnju privukao jedan vis, koji se izdizao visoko, istočno od sela. To je Ostrc (950 m), u topografske karte upisan kao ,,Ostric''. Posle nešto više od pet godina ispunila mi se želja da ga osvojim.
Teritorija opštine Dimitrovgrad je riznica mnogih prirodnih lepota, čiji je značajan deo i dalje nepoznat široj javnosti. Jedna od njih je i Borovsko ripalo, vodopad na rečici Ripa. Donedavno nije ga bilo ni na jednoj turističkoj mapi, a do ovog skrivenog i teško pristupačnog mesta nije bilo obeležene staze. Stvari su se promenile u jesen 2023. (iz članka Turističke organizacije Caribrod)
Imao sam potrebu da negde izađem i prošetam. Iako sam prvobitno nameravao da vikend provedem kući i odmorim, mamilo me lepo i sunčano vreme. Trebalo je izaći na neko mesto koje nije daleko, a koje je istovremeno dovoljno atraktivno i nudi izazov. Tako sam odluku da odem na Basarski kamen doneo bukvalno za pet minuta...
Kada sam maja 2021. godine prvi put obišao ovaj vodopad neobičnog imena (,,Arhiva predloga''), stajao sam samo na vrhu ogromne litice sa koje se voda obrušava u ponor. Tada sam poželeo da se nekada nađem u podnožju samog vodopada. Želja mi se ispunila minulog vikenda i, moram da kažem, uopšte nije bilo lako...
Petrovac je seosko naselje u južnom delu Pirotskog polja, podno planine Padež. Od grada je udaljen oko 11 km. Današnje ime je dobio 1902. godine, po kralju Petru I Karađorđeviću. Staro ime sela je Smrdan i ono se i dan-danas, više od 120 godina od preimenovanja, često koristi u svakodnevnoj lokalnoj komunikaciji.
Na 24. kilometru od Pirota ili na tačno pola puta između Temske i Toplog Dola nalaze se Mrtvački most i spoj Visočice i Toplodolske reke. Uzvodno od Mrtvačkog mosta prema Toplom Dolu, u kanjonu Toplodolske reke i okolnim dolovima koje formiraju njene pritoke - potoci, nalazi se čitav niz zanimljivih mesta, a među njima i dosta vodopada.
,,Čardak ni na nebu, ni na zemlji'', ,,Nebeska vikendica'', ,,Orlovo gnezdo'' i ,,Arhitektonsko čudo'' - samo su neki od naslova koje ćete na internetu naći ukoliko pretražujete pojmove iz naslova ove priče. Gaga i ja smo u nedelju, nakon obilaska nekih zanimljivih mesta u okolini Bele Palanke, imali još jedno nezaboravno iskustvo i to sa akterima čitave priče o ,,kućici iz bajke''.
U samoj varoši, kao i južno i jugoistočno od Bele Palanke, ima nekoliko zanimljivih i lepih mesta koja zaslužuju da budu posećena. Dragana i ja smo ih obišli praktično ,,u jednom dahu'', uprkos oblačnom i hladnom vremenu. Trasa naše relacije ,,kružnog'' oblika može da bude interesantna rekreativcima i planinarima iz ovog kraja.
Dok idete prema Vojnegovcu iz pravca Rakovice čini vam se da ćete planinu Padež lako da pređete i da zakoračite u Berovičko polje koje se nalazi tačno iza nje. Ali, kako se budete približavali njenim padinama shvatićete da to nije moguće i da se ona kao kakav zid, obrastao gustom šumom, nadvija nad čitavim krajem. Još nisam čuo da je neko obilazio njene najviše vrhove: Draganov vrh, Drenovu glavu, Oštri kamik...
Imao sam potrebu da iskoristim lepo nedeljno jutro i negde nakratko prošetam. Izbor je pao na mesto gde sam poslednji put bio još u martu 2017. Obožavam da posećujem mesta o kojima sam pisao u svojoj knjizi. Malo poznata Maglićka crkva, između Blata i Ponora je jedno od njih.
Zabrđe je jedna od pet odvojenih i međusobno dosta različitih predeonih celina (uz dimitrovgradski Gornji Visok, Ponišavlje, Burel i Derekul) koja se nalazi severoistočno od Dimitrovgrada, uz samu srpsko-bugarsku granicu. Zauzima površinu od 168 km2 na južnim padinama planine Vidlič. Centar Zabrđa je selo Smilovci.
Jedan od najatraktivnijih vrhova na Svrljiškim planinama za planinare je Pleš (1267 m). Do njega se može doći na nekoliko načina i nijedan nije lak: iz belopalanačkog sela Gradišta, svrljiškog Beloinja, niškog Oreovca... Moj prijatelj Ivica i ja smo uspon obavili jednom veoma zanimljivom stazom, uz savladavanje visinske razlike od skoro 900 m. Povratak je bio podjednako zanimljiv.
Vija voda je kaptaža i česma pitke vode, uz koju su korita za napajanje životinja. Nalazi se oko 4 km vazdušnom linijom severozapadno od sela Gulenovci i Visočki Odorovci, na nadmorskoj visini od oko 1130 m. Vode na česmi ima tokom cele godine. Iznad nje je Bandera, treći po visini vrh na planini Vidlič (1370 m).
Paješki kamen je izdvojeno planinsko uzvišenje koje se u dužini od oko 5 km prostire pravcem jugoistok-severozapad. Preko njega prelazi granica pirotske i belopalanačke opštine i u njegovom podnožju se nalaze tri sela: Bazovik, Orlja i Pajež. Najviša kota ovog uzvišenja nalazi se iznad sela Pajež na 1162 m visine. Na drugom kraju grebena, iznad Orlje, visina je manja i tu se nalazi mesto zvano Orljanski kamen.
I posle tri dana umor je i dalje prisutan, moje ruke su izranjavane, a u šakama još uvek osećam poneki zaostali trn. Ali, i pored svega, utisak da smo Dragana, Toma i ja izveli lepu i uspešnu istraživačku akciju, nije nimalo manji. I to u jednom tako teško pristupačnom, malo istraženom i divljem kraju kao što je kanjon Vladikine ploče.
Trebalo je nekako iskoristiti neradni dan, lepo i toplo vreme. Nisam bio za neku jaču akciju jer sam još uvek bio pod utiskom fenomenalnih planinarskih tura u prethodnom periodu (Suva planina, Dupljak, Srebrna glava, Tupanac). Odlučio sam se da posetim jedno mesto na kome odavno nisam bio, a i da to učinim na način koji nisam radio ranije.
Kada sam u maju 2020. godine prvi put bio na vrhu Tupanac, shvatio sam da je najlakši način izlaska na njega grebenom koji razdvaja doline Jelovičke i Rosomačke reke. Taj put smo sada koristili u odlasku. U povratku smo želeli se vratimo jednim drugim putem i kreiramo sebi malu avanturu, ali su nas magla i kiša onemogućili u tome.
Najistočnija tačka Srbije. Najlepši pogled na atraktivni bugarski vrh Kom. Legenda o rudniku srebra koji se u blizini nalazio u rimsko doba. Nekoliko načina dolaska do vrha i povratka sa njega u selo Senokos. Više nego dovoljan broj razloga da se prvi put nakon avgusta 2016. popnem na Srebrnu glavu.
Na krajnjem jugoistoku knjaževačke opštine nalazi se duboka dolina Goleme reke. Omeđana je visokim vrhovima sa svoje tri strane i otvorena jedino prema zapadu i selu Crni Vrh. Među tim vrhovima su i oni najviši na srpskom delu Stare planine - Midžor i Dupljak. U osvajanje većine tih grebenskih vrhova Dragana i ja smo se uputili u rano nedeljno jutro.
Kada sam u oktobru prošle godine pisao o mestu Brod bar (http://www.pirotskikraj.com/arhiva/797), znao sam da moj mladi kolega Dušan kreira lepu i neobičnu priču. Ali da će to mesto postati pravi ,,letnji hit'' u okolini Pirota i da neće biti dana a da neko ne objavi fotografije sa novog izletišta, nisam mogao ni da pretpostavim. Srećan sam što sam makar tim jednim člankom na blogu dao svoj mali doprinos Dušanovom velikom uspehu.
U poslednje vreme pronalazim alternativne puteve do vrhova i mesta koje sam obilazio ranije. Tako je bilo i na dan Preobraženja. Promenili smo neke svoje poglede na život, savladali sve usputne poteškoće i do najviše kote na Suvoj planini stigli iz pravca kojim se ređe dolazi.
Vikalište je strma stena, visoka oko 20 m, koja se nalazi na nekih 4 km severno od Rudinja. Predstavlja sjajan vidikovac. U martu 2019. sam do ovog mesta išao sa kumom Marjanom upravo iz Rudinja, a sada sam sâm pokušao da pronađem ,,alternativni'' put iz kanjona Temštice.
Nije uobičajeno u zadnje vreme da glavni cilj mojih relacija bude potraga za spomenicima. Upravo to je ovog puta Milanu i meni bio ,,zadatak'' - da u kraju, koji nam je relativno nepoznat, pronađemo jedan spomenik čiju sam sliku video u zavičajnoj literauri, a da do drugog, poznatijeg, do koga sam ranije već bio, dođemo iz sasvim drugog pravca.
Dugo smo se pripremali za ovu akciju. Bili su nam potrebni svež vazduh i šetnja staroplaninskim prostranstvima. Pre dva meseca oduševili su nas Čiprovci sa svojom okolinom i ukazali nam gde treba da budu granice naših očekivanja od ovog dela Bugarske.
,,Oko Rudinja, po okolnim šumama, na samom kraju XIX veka, živelo je mnogo medveda. Ljudi su zbog njih imali razne neprijatnosti. Medvedi su nekada silazili u samo selo pa su ih se ljudi bojali. Da bi ih odobrovoljili i sprečili da dolaze u selo, meštani Rudinja su medvedima na mestu Mečileb, u podnožju Glame, ostavljali hranu. To su obavezno činili za Andrejindan, 13. decembra. Pošto su bili siromašni, obično su ostavljali hleb i kuvani kukuruz...'' (Snežana Branković: ,,Prošlost mog zavičaja - predanja, priče, događaji’’, Pirot, 2012)
Koliko svi mi imamo još da učimo o kraju u kome živimo, i pored ličnog mišljenja da se možemo smatrati ekspertima po tom pitanju, neka kao dokaz posluže naredne dve priče. Dogodile su se jedna za drugom, tokom mog povratka u Vrgudinac sa uspona na Divnu goricu i neposredno nakon toga. Oduševile su me i učinile moj izlet do ovog belopalanačkog sela nezaboravnim.
Jedan od najlepših vrhova na Suvoj planini nalazi se pri završetku njenog bočnog kraka koji se od glavnog venca odvaja na Pasarelu. Posle Divne gorice najseverniji deo Suve planine se ubrzo završava iznad belopalanačkog Novog Sela i Vrgudinca. U subotu sam prvi put na ovaj vrh lepog imena krenuo upravo iz Vrgudinca, a to je staza koju sve češće koriste planinari.
Postoje planinarske akcije koje planinari pamte celog života, najviše zbog uspeha koji su postigli osvajanjem nekog vrha, zbog lepote predela koje su videli ili zbog nekog događaja koji im je obeležio taj dan na planini. Ja ću svoju poslednji odlazak u Brestov Dol, rodno selo svog dede po majci, i susedni Bogdanovac, upamtiti za ceo život - zbog okolnosti koje su se dogodile u povratku.
Nalazi se na glavnom vencu Stare planine, na granici sa Bugarskom, daleko od glavnih planinarskih puteva. Skoro podjednako je udaljena i od Midžora i od prevoja Beleđe, do kojih se može stići terenskim vozilima. Ponosno čuva treće mesto po visini među vrhovima na srpskom delu Stare planine i jedan je od 32 vrha u Srbiji sa visinom preko 2000 metara. Martinova čuka je, zbog svega toga, pravi magnet za pustolove i planinare.
Postoje ljudi u koje imate poverenja i čije su vam fizičke mogućnosti poznate. Postoje ljudi u čijem vam je društvu lepo i volite da sa njima uživate u prirodi. Kada pomislim na ljude sa kojima sam prošle subote uokvirio čitav sliv Jelovičke reke, na njih se prethodne dve rečenice odnose bez svake sumnje. Hvala im na nezaboravnoj akciji i divnom druženju.
Čekao sam mesecima da proradi. Nervoza je dostigla vrhunac u periodu od februara do aprila. Na ruku mi nije išla činjenica da pravi sneg nismo ni imali minule zime. Onda sam izgubio svaku nadu i shvatio da ću prvu narednu priliku imati tek u proleće sledeće godine. Zatim se u maju i junu okišilo. Već sam bio i zaboravio na nju, kada sam u objavi jednog svog FB prijatelja video radosnu vest: ,,Sušica proradila!''
Trebali su mi hodanje i vazduh. Tamni oblaci iznad grada obećavali su sigurnu kišu. To me nije sprečilo da izađem i prošetam, u malo neuobičajenom terminu za mene - popodne.
Ako se nađete u Čiprovcima, a volite prirodu i bavite se planinarenjem, podrazumeva se obilazak Čiprovskog vodopada. Iako Bugarska obiluje prelepim vodopadima na Staroj planini, Rili, Pirinu, Rodopima, Čiprovski vodopad važi za jedan od najlepših u zemlji. Gagi, Dekiju i meni upravo je obilazak ovog mesta bio glavni razlog dolaska u čiprovski kraj, ,,s druge strane Stare planine''.
Ova bugarska varošica nalazi se u severozapadnom delu zemlje, u podnožju Stare planine. Udaljena je vazdušnom linijom oko 8 km od granice sa Srbijom, kao i 130 km od glavnog grada Sofije i 35 km od oblasnog središta Montane. Sedište je istoimene opštine u okviru Montanske oblasti.
Oduvek mi je bila želja da istražujem greben Stare planine na knjaževačkoj strani i osvajam vrhove koji se vide tokom uspona na Midžor sa Babinog zuba. Ranije sam bio na vrhu Dupljak, a sada je izbor, prilično na brzinu, veče pre polaska i bez neke specijalne pripreme, pao na Šilju čuku (1711 m). Ne smem da zaboravim da se zahvalim svojoj prijateljici Saneli Jovanović iz Knjaževca, čije su mi instrukcije bile od ogromne pomoći.
Od kako se bavim planinarenjem i posećujem Staru planinu, primećujem da su Zaskovci nepravedno zapostavljeno selo. A u njegovoj okolini ima toliko toga lepog da se vidi: vodopadi na Terzijskoj reci i Snkov kamen, Ilina bara i stena Bolvan, Brezovička čuka, Sadinje, Levinje, Gradište, Proviraljća, Velika Turla, Govedarski dol, Ženski vrh... Jedno od najzanimljivijih mesta u velikom ataru ovog sela je svakako Garvan kamen.
Do livade na Dupnom kamiku najčešće se dolazi na dva načina - sa prevoja na Vzganici ili od Koprivštičkog krsta na putu za Zavojsko jezero. Odlično poznajem oba. Prazničnog prvog majskog dana trebalo je da ovo neobično mesto upozna i moja prijateljica Dragana iz Vlasotinca. Mi smo malo produžili našu relaciju i započeli je sa Planinarskog doma, a nakon obilaska Dupnog kamika obavili i uspon na obližnju Kitku.
Prethodne noći nisam dobro spavao, iako je bio početak produženog vikenda i prilika da se opustim. Morili su me strahovi. Kroz glavu su mi prolazila lica prijatelja planinara sa kojima sam boravio na planini prethodnih godina. Iza njihovih osmeha i oduševljenja, kada bi se našli na vrhu ili pored nekog zanimljivog mesta, kao po pravilu, krile su se tužne životne priče. Imao sam želju da pomognem svakom od njih. Strahovao sam da u tome neću uspeti...
Po mom mišljenju, kraj između auto-puta koji vodi prema Nišu i venca Suve planine koji se u njegovom jugoistočnom delu savija poput potkovice, najlepši je u opštini Bela Palanka. Oduvek mi je želja bila da posetim njegov najskriveniji deo, u podnožju Smrdana i Pasarela, gde svoj tok započinje Toponička reka. To sam i učinio sa svojom koleginicom i prijateljicom Anom Nikolić, planinarom PK ,,Vidlič''.
Povremeno zavirim u neke krajeve za koje se ne može reći da su ,,pirotski''. Tako, s vremena na vreme, obiđem neka lepa i zanimljiva mesta na teritoriji Knjaževca, Svrljiga, Niša ili Gadžinog Hana. Nedavno sam, posle dužeg vremena, istraživao i s druge strane granice, u delu pogranične teritorije Bugarske. Ovaj put prenosim utiske s obilaska jednog dela Jablaničkog okruga, odnosno crnotravskog kraja.
Dugo nisam planinario sa svojim kumom Marjanom. Obojici nam je bilo teško da se setimo kada smo poslednji put učinili tako nešto. Ne računam šetnju do Dag banjice posle posla i povratak po mraku početkom februara ove godine. Mislim na naše zajedničke akcije na koje idemo sami, tokom kojih pričamo o svemu, smejemo se događajima koji su iza nas i pravimo planove za budućnost. Sve mi je to jako nedostajalo i na sreću desilo se drugog dana Uskrsa.
Nemam običaj da u kratkom vremenskom periodu posećujem mesta koja su blizu jedno drugom. Međutim, oduševljeni fotografijama naših prijatelja, Milana, Saše i Uroša, koji su prethodne subote obišli Lipski i Šopuški dol, Dragana i ja smo odlučili da posle Razdolja pohodimo jedan kraj koji mu je veoma blizu. Nismo pogrešili - lepota vodopada koje smo videli dugo će nam ulivati pozitivnu energiju i vući nas napred kroz život.
Dok ovo pišem osećam se istovremeno i srećno i ponosno, ali i pomalo ispražnjeno. Jedan zabačeni kutak Stare planine se Dragani i meni predstavio u svom neobičnom i neponovljivom izdanju. Imam osećaj da smo neprestano bili na granici zime i proleća i da smo u kratkim vremenskim razmacima nekoliko puta ,,otvarali vrata'' čas jednog, čas drugog godišnjeg doba.
Posle prilično naporne ali interesantne relacije, koja je podrazumevala obilazak nekih ređe posećivanih krajeva Vidliča, usledila je za mene jedna opuštajuća planinarska akcija. Prvi put u 2023. godini sam bio u dojkinačkom kraju i u slivu Dojkinačke reke. Pošto je bilo padavina prethodnih dana, znao sam da me dva vodopada, koje sam nameravao da obiđem, neće razočarati.
Prema Vikipediji, Vidlič je planina u Srbiji i Bugarskoj, istočno od Pirota, između tokova Nišave i Visočice, pritoke Temštice. Njen najviši vrh je Guvnište (1413 m). Jugoistočni deo planinskog grebena presečen je državnom granicom prema Bugarskoj. Vidlič je delom obešumljen, bez površinskog oticanja na prostoru od 141 km², neplodan i, osim jugostočnog dela, nenastanjen. Minulog vikenda sam sa Milanom obišao jedan od najnegostoljubivijih delova ove planine.
Ovo mistično mesto postaje sve privlačnije ljudima ne samo iz jugoistočne već i iz drugih delova Srbije. Prate ga mnoge interesantne, čak i međusobno kontroverzne priče, a nijedna od njih nije dokazana. Upravo to ga, uz prekrasan pogled na okolinu, čini i zanimljivim za svoje posetioce.
Gostuša je čuveno staroplaninsko selo, udaljeno tridesetak kilometara od Pirota. Odlikuje ga arhaična arhitektura (,,Kameno selo''), kao i očuvanost starih običaja i kulture. U prošlom veku Gostuša je važila za jedno od najpoznatijih stočarskih sela u ovom delu Srbije. U sastav sela ulazilo je više zaseoka i stočarskih naselja. Neka do njih sam minulog vikenda posetio sa svojim kolegom i prijateljem Vladicom Pejčićem Sirmaničkim.
U subotu mi je trebala jača, prava planinarska relacija. Između želje da neke stvari ostavim iza sebe, a otvorim neku novu stranicu u budućnosti, isprečio se drugi vrh po visini na Suvoj planini - Golemo Stražište (1714 m). U njegovo osvajanje krenuo sam potpuno sâm. Odmah da kažem - uživao sam u svakom učinjenom koraku.
Jedna stvar mi dugo nije bila jasna. Stol, jedno od većih lužničkih sela i nekada sedište samostalne opštine, danas nema svoju crkvu! Tek sam čitanjem monografije ,,Selo Stol'', Mileta Jocića (Babušnica, 2015), shvatio da je istina sasvim drugačija - Stol je nekada imao čak tri crkve i jedan manastir. Neke od njih sam rešio da potražim.
Nakon obilaska Dragomanskog i Aldomirovskog blata, Gaga i ja krećemo u obilazak jednog drugog pograničnog kraja u Bugarskoj. Iako sam tamo već bio i prolazio nekoliko puta, moram da priznam da smo bili oduševljeni onim što smo videli. Preporuka za lep jednodnevni izlet u letnjem periodu godine.
Siguran sam da većina mojih sugrađana ne zna da se nedaleko od Pirota, tik iza granice, nalazi puno atraktivnih i interesantnih mesta. Mnoga od njih su lako dostupna, a organizacija izleta ne predstavlja nikakav problem niti finansijski izdatak. Svestan sam da je period korone učinio naše odlaske u Bugarsku ređim nego ranije, ali neka ovaj članak, kao i oni koji će uslediti, bude neka vrsta poziva ljudima iz Srbije da možda već ove godine, kao opciju imaju i posetu ovim mestima na teritoriji susedne zemlje.
Kada sam pisao svoju knjigu ,,Lepa, zanimljiva i manje poznata mesta u pirotskom kraju'', ovu relaciju sam stavio na prvo mesto. Logično, jer sam praktično jedino na nju, od svih 106 opisanih u knjizi, išao pešice od svoje kuće u Pirotu. Obično sam to činio sâm pa ispada da sam je ,,ljubomorno'' čuvao samo za sebe. Međutim, minulog vikenda sam je ,,podelio'' sa nekim ko voli potpuno iste stvari kao i ja, i čije planinarske sposobnosti, kao i rad na promociji prirodnih lepota jugoistočne Srbije, smatram vrhunskim i nenadmašnim.
Moram da priznam da me ovaj kraj, na tromeđi babušničke, belopalanačke i pirotske opštine, ranije nije bogzna kako privlačio. Izuzetak je predstavljao jedino Šljivovički vrh. A onda sam počeo malo više da se interesujem i da ga češće posećujem. Tako sam se prošle godine, u junu, penjao na Momčilovac iznad Gornjeg Striževca. Kada sam jesenas video objavu Bratislava Petrovića i priču o ostacima starih bugarskih karaula iz Drugog svetskog rata, istog trenutka sam dobio želju da ih i sam pronađem.
Kada sam se 13. avgusta prošle godine spustio sa prevoja na Daščanom kladencu do raskrsnice lokalnih puteva iznad Biljinih bara i krenuo ka Rakiti, znao sam da ću se već naredne godine vratiti na ovo lepo mesto i poći na suprotnu stranu - ka Crvenoj Jabuci. Bio sam ubeđen da neću biti sâm, već u društvu dragih osoba, planinara. Želja mi se ispunila prošle subote.
Dok posle tri dana pišem reportažu sa ove poslednje planinarske akcije, kroz glavu mi prolaze sva mesta koja smo Dragana, Ruža i ja obišli u subotu: jezero, vidikovac na planini, brojna sela, reka, pećina, vodopadi... Sasvim dovoljno za jedan nezaboravan dan. Nisam siguran da većina mojih sugrađana, i uopšte stanovnika ovog dela Srbije, ima pozitivan odgovor na pitanje: Jesmo li svesni koliko smo zapravo bogati?
Do vidikovca na Božuratu, markantnom uzvišenju južno od Pirota, nije teško doći sa puta za selo Prisjan. Štaviše, treba najviše 15 minuta lagane šetnje od mesta gde se ostavlja automobil. Ja sam odlučio da uspon na Božurato učinim malo težim - najpre sam do podnožja brda stigao peške od svoje kuće u naselju Barje, a zatim sam se na vrh visok 677 m popeo njegovom najstrmijom, severnom stranom.
Do planinskih vrhova idem sa namerom da proverim svoje trenutne fizičke sposobnosti i uživam u pogledu na okolinu. Izvori i vrela me asociraju na nastanak života i u meni bude optimizam i pozitivnu energiju. Skrovite vodopade tražim da bih osetio kapljice vode koje se odbijaju od stena i da bi se divio jednom od najlepših prirodnih fenomena. Mnoga crkvišta i sveta mesta sam obišao kako bih bar na trenutak bio povezan sa istorijom svog kraja. Za odlazak u Ljuberađu mi ne treba nikakav poseban razlog jer je posećujem iz čiste ljubavi. U ovom mestu je pre 72 godine rođena moja majka.
Bio je najvažniji saobraćajni pravac u ovom delu Balkanskog poluostrva, koji je povezivao nekadašnje gradove Singidunum (Beograd), Naissus (Niš), Serdiku (Sofija) i Konstantinopolj (Istanbul). U delu između Niša i Bele Palanke vodio je obodom Sićevačke klisure, iznad desne obale reke Nišave. Smatra se da je trasa kroz Srbiju završena 33. godine nove ere i da je stara dve hiljade godina. Put je bio širok devet koraka (oko 6 m), delimično popločan i nasut peskom...
Još kada smo, 24. avgusta 2019, Milan Jovanović, moj zet Darko i ja osvajali Zeleni vrh, najviši na Svrljiškim planinama, za oko nam je zapao jedan drugi vrh koji se nalazio sa druge strane doline. Bio je to Crni vrh (1270 m), treći po visini na Svrljiškim planinama i najviši u njihovom delu koji se naziva Rinjska planina. Nameru da ga osvojimo ostvarili smo ovog vikenda, u nekim sasvim drugačijim vremenskim uslovima.
Bolji poznavaoci Pirota i pirotskog kraja znaju da, od 71 sela na teritoriji opštine, epitet ,,najvišeg'' ima jedno maleno selo na njenom krajnjem jugu - Cerev Del (oko 1050 m). Do sada sam do ovog 22 km udaljenog mesta išao putem preko Prisjana i Kamika. Ovog puta sam rešio da do njega stignem iz suprotnog pravca i sela Kusa Vrana u opštini Dimitrovgrad.
Posle obilaska crkvice i vrela ,,pod Belavu'', Dušan i ja smo iz Staničenja krenuli do 21 km udaljene Bele Palanke. Nismo ulazili u varoš već smo prešli most na Nišavi kod petlje na auto-putu i stali stotinak metara dalje, kod skretanja za Dol. u Narednih sat i po vremena pokazao sam Dušanu nekoliko zanimljivih mesta koja vredi posetiti.
Postoje krajevi kroz koje prolazite nebrojeno puta, a da niste ni svesni da u njima postoji neko skrovito i zanimljivo mesto. Takav je slučaj sa Crvenčevom, selom koje je udaljeno od Pirota svega 13 km, putem prema Beloj Palanci. Kada sam oktobra prošle godine obilazio ,,Brod Bar'' na Nišavi i udaljene mahale Crvenčeva, sa svojim dragim kolegom Dušanom Živkovićem, još tada smo znali da ćemo u skorije vreme potražiti i neka interesantna mesta u južnom delu atara ovog sela, na suprotnoj, levoj obali Nišave.
Dvoumio sam se u petak gde da idem - 40. jubilarni Božićni uspon na Rtanj ili neka relacija u pirotskom kraju? Izbor je pao na moj voljeni kraj. Rešio sam da posle dve i po godine potražim Sašu Jocića Ramu na njegovoj farmi u Sadinju, da prvi put do nje dođem putem preko Zaskovaca i da Saši, ako ga u ovo doba godine zateknem na farmi, čestitam srpsku Novu godinu.
Nova godina i Božić za mene predstavljaju priliku da neka mesta u pirotskom kraju posetim sa svojom porodicom. Drugi dan Božića, poslednji neradni pred velike obaveze na poslu, sa prelepim vremenom, bio je idealan za obilazak jednog istorijski važnog, ali ne tako poznatog mesta, u društvu moje ćerke Dunje.
Bilo je u mojoj planinarskoj karijeri atraktivnijih planinarskih staza, dolina i vrhova... Ali, da li je nešto ukazivalo da će već trećeg dana 2023. godine stari put na Vidliču postati moj ,,Put sreće'', mistična dolina Čerbes - moja ,,Dolina sunca'', a blagi i zaravnjeni vrh Guvnište - moj ,,Olimp''? Da, rekao bih... Maglovito jutro u Pirotskom polju, najavljeno lepo i pravo prolećno vreme, pojedina mesta u koja prvi put idem i fantastično društvo Dragane iz Vlasotinca, obećavali su, za mene, jedan savršen planinarski dan.
Neradni dani nakon Nove godine su idealna prilika da se negde izađe sa porodicom. Još ako je vreme lepo, pravo prolećno, kao ovih januarskih dana, ta šetnja se može pretvoriti u jedan veoma lep porodični izlet. Drugog dana 2023. sam sa suprugom Saškom obišao neka meni draga mesta na reci Temštici.
Volim da prošetam poslednjih dana u godini, ali još više volim da prvo jutro nove godine provedem u prirodi. Osećam da tada, na čistom vazduhu, akumuliram energiju koja će mi biti potrebna tokom cele godine. Ovog puta je izbor pao na Visočku Ržanu, nekadašnji centar Gornjeg Visoka i sedište jedne od sedam opština u okviru Pirotskog sreza posle 1955. godine.
Volim da prošetam pred Novu godinu. Obično odem negde sam, prisetim se svih mesta koje sam obišao u godini na izmaku, pokušam da odvojim ono što je bilo dobro i ono gde postoji prostor za napredak. Na taj način ,,zaokružim'' staru i ,,otvorim vrata'' novoj godini. Tako je bilo i ovog puta jer sam već znao da će moja prva naredna akcija biti u novoj 2023. godini.
Teško je pronaći balans i opisati šta mi se sve izdešavalo prethodnog dana. Pokušaću da, u senci nesreće i ekološkog incidenta sa isticanjem amonijaka u blizini Pirota, nakratko zanemarujući sve pozive, poruke i mejlove zebnje i podrške koje sam dobio od rođaka i prijatelja širom Srbije, na najbolji mogući način opišem jedan savršeno proveden dan u prirodi, u kraju koje me oduševio svojom lepotom.
Na dužini od oko 7 km u kanjonu reke Temštice se, na potezu od Temačkog manastira Svetog Đorđa do Mrtvačkog mosta i spoja Toplodolske reke i Visočice, nalazi se više zanimljivih i atraktivnih mesta: vodopad Bukovički do, hidrocentrala ,,Temac'', vidikovac na Tumbi, stari grad Temsko... Nikoljdanski ponedeljak i neradni dan sam iskoristio da posetim još jedno takvo mesto - vidikovac na Sokolovici.
Trebalo je ,,pojuriti'' vodopade u subotu. Dosta kiše je palo u pirotskom kraju prethodnih dana, a ja sam pažljivo pratio raspored padavina i vremensku prognozu. Povećani nivo Nišave i slike sa ,,Facebook''-a o vodopadima koji su ,,proradili'' ukazivali su mi da treba potražiti baš one vodopade koji su periodičnog karaktera i koji nisu dovoljno poznati široj javnosti.
U maju prošle godine sam obišao mesto nesuđenog rudnika bakra u okolini Vave, peo se na Garanovicu i Strvnu. Krajem februara ove godine sam sa grupom planinara iz Niša išao do Sinje Glave preko Prisjana i Kamika. Došao je red da ispunim svoju davnu želju i popnem se na Sinjeglavsku čuku (1125 m), koja se nalazi upravo u kraju između pomenuta dva sela.
U subotu sam bio vodič Dejanu iz Niša do Velike pećine kod Držine i jame Propas iznad Činiglavaca. Dan kasnije, našao sam se u drugoj ulozi. Kolega Bane i njegov rođak Siniša su bili moji vodiči do pećina koje se nalaze u dolini Belske reke, nedaleko od sela Bele. Poseban utisak na mene je ostavila prelepa Belska reka.
Danas sam imao posebnu čast da mi gost bude Dejan Čupić iz Niša, čovek koji nas svakodnevno oduševljava reportažama sa svojih putovanja po Srbiji i Balkanu i koji na najlepši mogući način propagira prirodne i sve druge lepote naše zemlje (FB stranica ,,Putujmo po Srbiji''). Posetili smo dva speleološka objekta u različitim delovima pirotske opštine i složili se da treba još dosta toga da se uradi na njihovom promovisanju, uređenju i obezbeđivanju.
Na teritoriji Pirotskog okruga otvoreno je u poslednjoj deceniji više kamenoloma, najviše za potrebe izgradnje auto-puta od Niša do bugarske granice. Perspektivu za njihov dalji rad pruža najavljena rekonstrukcija pruge Niš - Dimitrovgrad. Samom sebi sam oduvek postavljao sledeća pitanja. Da li otvaranje svakog od njih prati adekvatna studija uticaja na životnu sredinu? Da li smo svesni kako ovakvi objekti utiču na kvalitet zemljišta, vazduha i vode koji ih okružuju? Odgovore potražite u članku koji sledi...
Vremenska prognoza za vikend nije bila dobra. Bile su najavljene obilne i česte padavine uz zahlađenje. U skladu sa tim, prilagodio sam i subotnju relaciju. Na kraju, vremenske prilike su bile sasvim drugačije, a ja sam se lepo proveo u kraju koji do sada nisam tako često posećivao.
Sa svojim kolegama Anom i Acom imao sam prilike da planinarim pre više od dve godine u okolini babušničkog sela Strelca. Tada smo doživeli pravu avanturu na čuvenim Skokovima na Raljinskoj reci. Ovog puta, neradni dan i praznik posvećen velikoj pobedi Srbije u Prvom svetskom ratu proveli smo u sasvim drugom kraju, bliže Aninom Knjaževcu. Imali smo i ,,pojačanje'' u vidu njihovog sina Ilije. On je sa svojih pet i po godina bio ,,zvezda'' jednog nezaboravnog dana.
Nakon nekih ranijih iskustava (Pleš, Zeleni vrh, Golemi vrh, Suligata, Gradac), Svrljiške planine definitivno nisu na mojoj listi omiljenih za planinarenje. Međutim, poseta jednom kraju na severu belopalanačke opštine, u kome dugo nisam bio, kao i uspon na vrhove u delu Svrljiških planina koji se naziva Rinjskom planinom, za mene je predstavljao pravi izazov i otkrovenje.
Kada sam 1. juna 2019. imao neuspeli pokušaj prolaska kroz ovo malo poznato, skrovito i tajanstveno mesto, znao sam da ću mu se nekad vratiti i imati mnogo više uspeha. U međuvremenu sam video da su i drugi planinari imali slična iskustva i da je retko ko od njih iz prvog pokušaja uspeo da prođe kroz taj kanjon. Obično su svi to činili iz nekog ponovljenog pokušaja, poučeni iskustvom prvog, kao i u vremenskim i hidrografskim uslovima koji tako nešto čine uopšte mogućim.
Do subotnje avanture sam dva puta bio na najvišem delu Vlaške planine, oba puta nimalo lakim usponom sa njene južne strane, iz Kuse Vrane. Ovog puta je ideja bila da upoznam jednu relativno novu stazu i da doživljaj prelepih jesenjih pejzaža na ovoj planini podelim sa svojom sestrom i zetom.
Postoji nekoliko načina uspona na Midžor. Najlakša staza počinje iz podnožja Babinog zuba i koriste je i rekreativci. Najstrmija i fizički najzahtevnija je ona koja vodi iz Toplog Dola uz Rekitsku reku i Kaluđerski vodopad. U subotu sam napravio kružnu relaciju dugu skoro 20 km i prošao dve planinske kose koje se južno od Midžora spuštaju u dolinu Javorske reke, Udicu i Dugo bilo.
Dešava se da od neke relacije ne očekujem previše, a da zauzvrat dobijem mnogo više od tih očekivanja. Takav je slučaj sa Crvenčevom, selom pored koga sam mnogo puta prolazio na putu za Belu Palanku i Niš i koje mi je nekako uvek bilo u senci većih i poznatijih, Staničenja i Crnoklišta. Pre izvesnog vremena mladi kolega Dušan Živković me zainteresovao pričama i slikama o svom selu, a u sredu je bila prilika da mi pojedina interesantna mesta i lično pokaže.
Nije bilo u planu da planinarim ovog vikenda. Bavio sam se drugim stvarima. Međutim, javila se mogućnost da nekoliko sati provedem u prirodi. Iskoristio sam ih maksimalno, po predivnom i pravom jesenjem vremenu.
Noć pred odlazak na Staru planinu sanjao sam susret planinara koji žive na njenim različitim stranama. Poput susreta na planini Ruj, na kojima sam ranije učestvovao, u snu sam video suncem okupan vrh, gomilu ljudi u prijateljskom razgovoru i raširene zastave dveju država. Prvi put sam taj osećaj trebao da doživim na Vražjoj glavi...
Nakon obilaska Izvorskog jezera nadomak Babušnice, uputio sam se nazad, ka Pirotu. Na raskrsnici u Donjem Striževcu sam skrenuo levo, ka Beloj Palanci. Prošao sam kroz Koritničku klisuru i ponovo bio svedok interesantne pojave - u gornjem delu klisure bilo je vode u koritu Koritničke reke, u donjem delu rečno korito je bilo suvo, a nakon vrela u Gornjoj Koritnici ponovo je ka Divljanskom jezeru tekla vodom poprilično bogata rečica. Prošao sam kroz Belu Palanku, krenuo magistralnim putem u pravcu Niša i zaustavio se u naselju Dolac.
Ove godine, na Dan državnosti Republike Srbije ili na Sretenje, 15. februara, obišao sam babušnička sela Gornje i Donje Krnjino i Izvor. Juče sam po lepom vremenu ponovo posetio ovaj kraj i neka mesta u njemu koja su mi ,,promakla'' tokom prethodne posete u februaru.
Kada sam 4.septembra prošle godine prošao kroz Vrtibog i Bislavu, prešao sam 23 km peške kroz predele neopisive lepote. Sada sam bio rešen da svoju relaciju produžim i upotpunim sa još nekoliko zanimljivih mesta na samom Vrtibogu odnosno planinskih vrhova koji oivičuju ovu staroplaninsku visoravan.
Pre nekoliko nedelja jednu od svojih relacija na Staroj planini sam opisao ,,izuzetno sadržajnom''. Ovog puta nije reč o Staroj planini, ali je relacija bila još sadržajnija. Ispunio sam je posetom više zanimljivih mesta u kraju koji je nepravedno zapostavljen i koji se retko obilazi.
Ponekad vam svakodnevna rutina jednostavno dosadi i pokušavate da nađete način da je promenite. Tako je bilo sa mnom tokom upravo završene radne nedelje. Dok sam se peške vraćao sa posla, razmišljao sam o tome da negde ,,na brzinu'' odem posle ručka i vratim se pre mraka. Na sreću, okolina Pirota pruža takve mogućnosti i nudi brojna mesta na obodu Pirotskog polja. Moj izbor je pao na planinu Belavu i njen najviši deo, sa mestom na kome se nalazi poznati televizijski predajnik.
Kada sam krajem prošle godine sa Ivanom iz Niša obilazio Barske livade, isturenu mahalu nekadašnjeg sela Zavoja u dolini Toplodolske reke, posebnu pažnju mi je privukao istureni vis Barska čuka koji se nadvijao nad ovim mestom. Sa te strane Barska čuka je strmo odsečena i teško dostupna, ali je prilaz mnogo lakši sa suprotne strane i mesta gde se Zavoj nekada nalazio.
Babin zub i Topli Do - atraktivna stena na Staroj planini i autentično selo u njenom podnožju. Oko 1000 m visinske razlike i 6.5 km rastojanja vazdušnom linijom. Kako ih povezati? U julu sam to učinio preko doline Rekitske reke, Rekitske gore i spustom u selo niz Ženski vrh. Ovog puta sam to učinio sa grupom planinara na još neobičniji i teži način. Retki su oni koji se mogu pohvaliti da su to uradili poput nas.
Ovo nije priča o nekom atraktivnom vodopadu ili planinskom vrhu. Ovo je priča o jednom drumu koji je u prošlosti imao daleko veći značaj nego danas. Vožnja njime, ukoliko ste oslobođeni prevelikih očekivanja, može da predstavlja veliko zadovoljstvo. Daleko od toga da je nezanimljiv. Na 25 km dugoj deonici od Pirota do Bele Palanke postoji nekoliko lepih i interesantnih mesta koja treba obići.
Jeste, trebalo je da ova relacija izgleda malo drugačije. Izostalo je lepo društvo, ali je na kraju sve ispalo sasvim korektno. Proveo sam se super, upoznao neke predele u kojima ranije nisam bio. Cele nedelje sam se pripremao za najavljivanu promenu vremena i kišu, a ona je na sreću praktično izostala. Fenomenalno iskustvo!
Dragi moji pratioci, treba da znate na zahtevne relacije u prirodi idem sam iz nekog od sledeća tri razloga: 1) nemam odgovarajuće društvo, a želja da se obiđe neko lepo mesto je jača od svega, 2) ne želim da izlažem fizičkom naporu i opasnosti svoje prijatelje i 3) inat. Jučerašnji samostalni uspon na Kopren je predstavljao kombinaciju sva tri navedena razloga.
Odavno nisam planinario na Svrljiškim planinama. Za maglovito nedeljno prepodne izabrao sam njihov krajnje zapadni deo i vrhove na kojima do sada nisam bio - Višegrad i Gradac. Ovaj drugi mi je bio privlačan zbog činjenice da sa svoja 1062 m predstavlja najvišu kotu na teritoriji Grada Niša.
Silom prilika, kod mene se u poslednje vreme otvaraju mogućnosti za izlazak u prirodu radnim danima. Koliko god da me svaki boravak na planini ispunjava i čini srećnim, gledano na duži vremenski period novonastala situacija izaziva zabrinutost i strah. U petak sam prepodne proveo na obalama Zavojskog jezera.
Prvobitni plan za vikend je otpao, ali sam brzo pronašao alternativu. Sve u cilju pripreme za one prave stvari koje tek dolaze u narednim nedeljama. Najveću prepreku je mogao da predstavlja najavljeni pakleni dan - najtopliji u ovoj godini.
Nakon zasluženog odmora vratio sam se istraživanju pirotskog kraja. Za početak, kao pripremu za verovatno najlepše ovogodišnje relacije, izabrao sam jedan ne tako poznati deo opštine Dimitrovgrad u kome ranije nije da nisam bio, ali sam ga posećivao nekako ,,izokola''. Ovog puta sam bio fokusiran na najinteresantnija mesta koja se u njemu nalaze.
Kada sam pre četiri godine izdavao svoju knjigu, lektor iz Niša mi je skrenuo pažnju da je gramatički ispravno zanimljivo mesto iznad Osmakova nazvati ,,Pet hrastovih stabala''. Ovo je ipak slobodnija forma pa ću ja to mesto ovog puta nazvati onako kako piše na tabli koja se nalazi na njemu - ,,Pet stabala hrasta''.
Silom prilika, u poslednje vreme uobičajeni termin za moje aktivnosti u prirodi postao je ponedeljak prepodne. Ovog puta sam taj termin proveo u jednom kraju u kome nisam bio duže od pet godina.
Juče sam bio počastvovan i imao privilegiju da budem domaćin dvema iskusnim planinarkama iz Vlasotinca, Ani Rašić i Dragani Dimitrijević. Ideja je bila da im otkrijem delić lepote staroplaninskog kraja koji se nalazi na granici pirotske i knjaževačke opštine, a na čijoj promociji u budućnosti treba raditi još više.
Prošlog ponedeljka (neplanirano neradni dan) nisam bio samo u Gornjem Striževcu kod Babušnice. Nakon kraćeg odmora kući uputio sam se u sasvim drugačiji kraj, na suprotnoj strani Pirotskog okruga. Hteo sam da osetim letnju svežinu Stare planine, koja mi je mi je u prethodnom periodu itekako nedostajala.
U okviru projekta „Planinskim stazama Lužnice“, uređeno je i obeleženo u prethodnoj deceniji devet najvažnjih trasa na teritoriji opštine Babušnica, ali tako da je zastupljena svaka od planina koja se prostire na teritoriji ove opštine. Tako imamo uređene staze na planini Ruj, planini Talambas, Stolskoj planini, Šljivovičkoj planini i Suvoj planini. Najsevernija od njih nalazi se u ataru sela Gornji Striževac, na Šljivovičkoj planini (Stranje). https://srbijavesti.rs/obilazak-sljivovicke-planine-je-lagan-i-lep-foto/ (tekst od 10.08.2020, autori Petar Ratković i Nenad Stojanović, PD ,,Preslap'' Niš)
U nedelju sam imao veoma lepu ulogu. Bio sam vodič svojoj ćerki i njenim drugaricama Tari i Sofiji do Dag banjice. Za potrebe jednog izbornog predmeta u Gimnaziji trebalo je snimiti film o putu do Dag banjice i njenim termalnim izvorima. Vreme će pokazati da li smo taj cilj ostvarili, ali sam siguran da su sedamnaestogodišnjakinje uživale poput mene u našoj zajedničkoj relaciji, i pored izuzetno toplog vremena.
Prošlo je tačno mesec dana od kada sam prošao kroz Jarišorski dol, uživao u lepoti netaknute prirode na vodopadima Grujin skok i Komin, a zatim uz ogroman napor izašao na put Topli Do - Beleđe i posetio fenomenalni Gornji Piljski vodopad. Slagaću ako kažem da mi ti divni trenuci u prirodi nisu nedostajali u prethodnom periodu. U nedelju se sasvim slučajno poajvila nova prilika za planinarenje. Uspeo sam da je maksimalno iskoristim i tako prekratim vreme do kraja jednog, za mene, veoma teškog perioda.
Barje je oduvek predstavljalo zabareni, močvarni i tresetni prostor južno i jugozapadno od Pirota. Tako je Pirot, u ne tako dalekoj prošlosti, bio čuven po svojim ćilimima, ali i po tzv. ,,pirotskoj groznici’’ - malariji, koja se decenijama održavala zahvaljujući močvarnom području na mestu Barja. Godišnje je ,,pirotska groznica'' kosila i do 2000 ljudskih života...
Uželeo sam se Toplog Dola i južnih padina Stare planine ispresecanih dubokim dolovima i potocima. U petak ništa nije moglo da me spreči da odem do ovog sela - ni prognozirana kiša, ni činjenica da je Veliki petak, ni to što sam zbog prethodna dva razloga ostao bez društva, niti sav bes, razočarenje i nezadovoljstvo koji su se nakupili u meni u poslednje vreme. Hteo sam da izbacim sve to iz sebe i da prikupim dovoljno energije za ono što me očekuje.
Ponekad pomislite da sve znate u poslu kojim se bavite, a onda shvatite da je saznanje bezgranično i da uvek imate nešto novo da naučite. Tako sam i ja pre određenog vremena od svojih kolega iz ,,Tajersa'', poreklom Rudinjaca, saznao da u okolini njihovog sela, u ,,predvorju'' Stare planine, postoji jedno malo jezero. U nedelju sam lično išao da pronađem to mesto.
Nekada su se granice naše zemlje mnogo bolje čuvale nego danas. I Kraljevina Jugoslavija i bivša SFRJ su imale čitavu mrežu vojnih objekata na svojim granicama, pa i na Staroj planini. U subotu smo Ivan iz Niške Banje i ja posetili jednu karaulu koja je davno napuštena, a nalazi se u ataru sela Rosomača.
Do Basare, sela u podnožju Basarskog kamena na planini Vidlič, najlakše se dolazi putem koji vodi sa skretanja na oko 2.5-3 km ispred Planinarskog doma. Pošto u poslednje vreme pronalazim neke nove i neuobičajene puteve do zanimljivih mesta, ja sam ovog puta do Basare stigao sa ruba Pirotskog polja i praktično iz predgrađa Pirota.
Tri kamena predstavljaju novu turističku atrakciju na mapi opštine Babušnica. Nalaze se na južnim padinama Ostatovičkog kamena ili Kule, markantnog visa koji se uzdiže iznad sela Ostatovice. Do ovog mesta se najlakše dolazi putem iz susednog Zavidinca. Ja sam u subotu to učinio sa grupom planinara iz pravca sela Malog Bonjinca.
U pirotskom kraju ima puno sjajnih vidikovaca. Neki od njih, poput Kozjeg kamena ili Smilovice, spadaju u najpoznatije u Srbiji. Međutim, mnogi ne znaju da se nekoliko lepih vidikovaca nalazi na granici pirotske i dimitrovgradske opštine, iznad kanjona reke Jerme - Ravni kamik, Tikva, Dren, Mumulj. U subotu sam obišao prva dva navedena mesta.
Cilj je bio bolje upoznavanje brdskog kraja južno od Dimitrovgrada. Do sada sam više puta bio u njegovim selima Gornje Gradinje, Slivnica i Gornja Lukavica, ali nikada u okviru jedinstvene planinarske relacije. U toku današnjeg prepodneva trebalo je ova sela nenako ,,povezati'' planinarskim stazama i zadatak je, na moje veliko zadovoljstvo, više nego uspešno obavljen.
Posetiocima sa strane uglavnom su najprivlačnije atrakcije u severnom delu pirotske opštine: autentična staroplaninska sela, izletišta, vodopadi, planinski vrhovi, Zavojsko jezero... Prošlog vikenda sam pokušao da svojim gostima iz Niša približim jedan kraj koji se nalazi južno od grada i koji do sada ni izbliza nije bio podjednako interesantan planinarima i ljubiteljima prirode.
Nakon uspona na Strašnu čuku, severoistočno od Rsovaca, nisam se vraćao nazad. Produžio sam do susednog Jovankovog vrha, a zatim i do kanjona Vladikine ploče, na desnoj obali Visočice. Povratkom u selo, zatvorio sam ,,krug'' severno od njega, sa približnom dužinom relacije oko 14 km. Najveći deo te trase bio je po vrlo teškom terenu.
Tokom celog Drugog svetskog rata i bugarske okupacije pirotskog kraja, Bugarima je poseban ,,trn u oku'' predstavljalo selo Rsovci ili kako su ga zvali - ,,partizansko selo'', pošto je veliki broj ljudi iz ovog sela sarađivao sa partizanima. Najveći zločini od strane okupatora počinjeni su upravo tamo.
Kao što sam naveo u prethodnom članku, poseta selima Gornje i Donje Krnjino nije bila sve od mog istraživanja geografije lužničkog kraja tog prazničnog prepodneva. U nastavku sam obišao još neka lepa i zanimljiva mesta, ovog puta nadomak same Babušnice. Bio sam oduševljen onim što sam video i čuo.
Prepodne prvog prazničnog dana sam proveo u okolini Babušnice, tačnije u gornjem delu toka reke Lužnice. Planirana relacija se sticajem okolnosti proširila i otvorila mi neke nove vidike. Zahvaljući lepom vremenu, pozitivnim, toplim ljudima i sjajnim ,,kolegama'' ostaće mi u trajnom sećanju.
Prethodni dan sam proveo u Beogradu. Zbog toga mi je u nedelju bila potrebna jedna lagana, opuštajuća relacija. Kozji kamen se nametnuo kao potencijalno dobar izbor. Istovremeno, to je bila prilika da moj kum Marjan prvi put obiđe jedan od najpoznatijih vidikovaca u čitavoj Srbiji.
Posle obilaska vidikovaca u ataru Pokrovenika, Smilovice i Sorlice, Ivan i ja smo odlučili da već naredni dan posetimo još jedno mesto sa fantastičnim pogledom na okolinu. Ovog puta u pitanju je bio sasvim drugi deo Pirotskog okruga. Međutim, imali smo i ,,pojačanje'', u vidu moje sestre Ivane i zeta Darka.
Jesenas je u lokalnim medijima ekskluzivno objavljena informacija da će uskoro na Staroj planini, u ataru sela Pokrovenika, biti uređen novi vidikovac, do tada nepoznat javnosti. Čak se predviđalo da će novi vidikovac Sorlica moći da stane ,,rame uz rame'' sa obližnjom Smilovicom i nadaleko čuvenim Kozjim kamenom na Vidliču, pre svega zbog neverovatno lepog pogleda na kanjon Temštice. U subotu sam krenuo da proverim ove navode.
Sukovsko jezero je jedno od samo nekoliko jezera na teritoriji opštine Pirot. Veštačko je i građeno u svrhu navodnjavanja obradivih površina na području između Sukova, Vojnegovca i Belog Polja. Najlakše se do njega stiže iz sela Sukova i to iz njegovog dela koji se nalazi na izlazu prema Jalbotini. Pre dosta godina, 1. novembra 2008, ja sam, uz dosta problema oko snalaženja, prvi put došao do ovog zanimljivog mesta iz Belog Polja. Posle 13 godina rešio sam da ponovim tu svoju avanturu.
Najpre je cilj bio da obiđem deo dimitrovgradske opštine u kome do sada nisam bio, kao i neka mesta za koja sam saznao tek kada sam video putokaze i info-table Sportsko-turističkog centra u Dimitrovgradu. A onda se javila želja da u Petrlaš dođem iz jednog sasvim drugog pravca i da u ovom selu posetim i jedno zanimljivo mesto.
Nekoliko poslednjih odlazaka na Sarlah sam pokušavao da pronađem spomenik Dragoljubu Milenkoviću Grci, čoveku stradalom u Drugom svetskom ratu. Sticajem okolnosti u tome nisam uspevao..., sve do danas. Ovog puta sam imao sve potrebne informacije i uspeh je bio zagarantovan.
Odavno nisam planinario sa svojim kumom Marjanom. Poslednji put, početkom juna prošle godine, zajednički smo osvojili Kopren i Tri čuke. Ovog puta, za početak nekog novog zajedničkog serijala, izabrano je mnogo dostupnije mesto, prilagođeno aktuelnim vremenskim uslovima. Na Marjanu je bilo da izabere nivo težine relacije - 9, 13 ili svih 20 km. Odlučio se za ,,zlatnu sredinu''.
Ova babušnička sela obišao sam sa svojom ćerkom na Božić. Nalaze se na regionalnom putu koji Babušnicu spaja sa Zvonačkom Banjom, krajnjom tačkom na jugoistoku njene opštine. Gotovo podjednako su udaljena od Pirota ako se do njih ide preko Babušnice, ali i iz drugog smera - preko Sukova i Zvonca. Dunja i ja smo napravili kružnu relaciju automobilom, dužine oko 87 km. Ja vam preporučujem da i to sami nekad učinite i tako bolje upoznate kraj u kome živite. Proćićete kroz krajeve izuzetnih prirodnih lepota.
U novembru sam sa Mišelovom grupom iz Niša doživeo pravu avanturu na potezu Široke luke - Šošina vunija - Stražna čuka - Goveška poljana. Naša druga zajednička akcija u startu je bila planirana za maksimalno uživanje. U tome nam je umnogome pomoglo i lepo vreme. Obišli smo jedno mesto u neposrednoj blizini Pirota, koje sam ranije češće posećivao, a na kome sam, sticajem okolnosti, poslednji put bio još u avgustu 2014.
Ako ste mislili da sam se prvog dana 2022. godine jedino prisećao svojih ranijih prolazaka kroz Sićevačku klisuru, varate se. Već rano izjutra krenuo sam u jedan kraj u kome ranije nisam bio. Izašao sam do nekih 1350 m visine na obroncima Stare planine. Za početak više nego dovoljno.
Priroda nerado otkriva svoje najlepše tvorevine pa ih skriva daleko od naselja i ljudske znatiželje. Do najviših i najupečatljivijih vodopada na Staroj planini nije lako doći jer se nalaze na strmim liticama, među visokim stenama i u skoro neprohodnim delovima šuma. Otuda nije ni čudo što je ovaj vodopad, pomalo neobičnog imena, dugo bio nepoznat široj javnosti.
Sa Ivanom iz Niša sam se izgleda specijalizovao za posetu staroplaninskim vodopadima u zimskom delu godine. Planinarenje sa čovekom, koji u arhivi uspomena ima osvajanje najznačajnijih vrhova na Balkanu, za mene predstavlja veliku čast i zadovoljstvo. U nedelju smo Ivan i ja imali izuzetan zajednički dan, za kraj uspešne planinarske 2021. godine.
Naravno da najviše volim da osvajam planinske vrhove, obilazim udaljena sela u Pirotskom okrugu i pronalazim malo poznate vodopade, pećine, jame, crkve... Ali, još više volim kada u prirodu idem sa članovima svoje porodice. Tako smo moja ćerka Dunja i ja iskoristili lepo subotnje prepodne za laganu šetnju desnom obalom Nišave nizvodno od grada.
Dugo nisam bio u Burelu, pograničnom kraju na jugoistoku dimitrovgradske opštine i Pirotskog okruga. U nedelju sam tamo obišao neka dobro poznata mesta, ali sam imao priliku da odem i do onih koja ranije nisam posećivao. Ovo je jedno od područja pirotskog kraja koje najviše volim i kome se uvek rado vraćam.
Mnogi od vas znaju da Rudinje, selo udaljeno 3.5 km od Temske i oko 19 km od Pirota, ima jednu od najlepših crkava u pirotskom kraju i ovom delu Srbije. Posvećena je Svetoj Trojici i podignuta je 1938. godine na mestu starog hrama. Međutim, malo ljudi zna da se nedaleko od ovog staroplaninskog sela nalazi još jedan verski objekat. To je crkvište posvećeno Presvetoj Bogorodici.
Drugi dan vikenda sam takođe proveo u Pirotskom polju, ovog puta u njegovom srednjem delu. Ideja je bila da obavim kružnu relaciju, s polaskom u Poljskoj Ržani i da preko Trnjane stignem do Krupca, najvećeg sela na tzv. ,,kružnom putu''. Zatim sam istinski uživao u povratku iz Krupca do Poljske Ržane drugim putem, niz Nišavu.
Posle sjajne avanture sa prijateljima iz Niša na Staroj planini, rešio sam da ovaj vikend ne preduzimam nikakve ozbiljnije planinarske akcije i da subotnje i nedeljno prepodne provedem u najbližoj okolini Pirota. Danas sam bio na jednom mestu koje sam ranije znatno češće posećivao, a koje sam opisao svojevremeno i u svojoj knjizi. To su fenomenalna Rasnička vrela u dolini Rasničke reke. Pisao sam o njima na blogu u delu predloga, 18. aprila 2019. godine.
Inicijalni plan za prethodni vikend je bio drugačiji. Kada je iz Niša stigla ponuda da obiđemo Šošinu vuniju, pala je konačna odluka - ići ćemo u jedan od najskrivenijih delova Stare planine. Početni strah, vezan za dužinu obdanice u ovom delu godine, pokazao se opravdanim, ali je, na kraju, sve prošlo dobro, na zadovoljstvo svih učesnika relacije.
Ovo je trebalo da bude svojevrsni test mojih orijentacionih sposobnosti i navigacije koje koristim na svom mobilnom telefonu. Zadatak nimalo lak - pronaći otvor pećine, veličine 1 m2, na nepoznatom terenu i u šumi, vodeći se dobijenim informacijama, njenim koordinatama, topogragfskom kartom i markacijama na terenu. Posle svega, zadatak je uspešno obavljen!
Dugo nisam bio u Belopalanačkom Budžaku, najsevernijem delu opštine Bela Palanka, gde se ,,sreću'' četiri opštine - Bela Palanka, Svrljig, Knjaževac i Pirot. Ovog puta cilj je bio obilazak nekih novih predela. U tome sam uspeo uprkos maglovitom vremenu, koje nije preporučljivo za obilazak krajeva koje dovoljno ne poznajete.
Pre skoro tri godine, 28. decembra 2018, poslednji put sam bio u ovom dimitrovgradskom selu. Tada sam bio oduševljen činjenicom da je asfaltiranje oko 6 km duge deonice od Trnskih Odorovaca do Kuse Vrane konačno završeno i to veoma kvalitetno. Relaciju sam tada prešao peške. Ovog puta, moja ćerka Dunja i ja smo to učinili kolima.
Posle višemesečnih dogovora i priprema, konačno su se ove nedelje stvorili svi uslovi da Vladica i ja obiđemo jedan kraj u kome sam ja bio još u proleće 2016. Kraj koga ni planinari ne posećuju tako često, a koji predstavlja pravi dragulj u srcu Stare planine i koji je nekada bio jedan od centara stočarstva u pirotskoj opštini.
Šugrin je pirotsko selo, smešteno u kraju koji se naziva Budžak, nedaleko od tromeđe tri opštine - pirotske, knjaževačke i belopalanačke. Od Pirota je udaljeno oko 30 km. Obilazio sam ga nekoliko puta do sada, ali sam ovaj put bio rešen da malo bolje istražim i njegovu okolinu.
Vremenski uslovi mi nisu bili naklonjeni. Ipak, želja da negde odem, da neko vreme provedem u prirodi i propisno se ,,izduvam'', bila je jača od kiše, magle i hladnog nedeljnog jutra. Dok ovo pišem, šest dana kasnije, vreme napolju je gotovo identično...
Posle dimitrovgradskog Gornjeg Visoka, Donjeg i Gornjeg Krivodola i uspona na pogranični vrh Čiker, Darko i ja smo se u nedelju našli na drugom kraju Pirotskog upravnog okruga, tačnije u kraju koji pripada opštini Gadžin Han i Nišavskom okrugu i nalazi se na granici sa opštinom Babušnica. Očekivala nas je nova avantura, ovog puta na Suvoj planini.
Ove godine sam obišao više pograničnih kamena na granici Srbije i Bugarske: Sip, Vetren, Kopren, Tri čuke, Mučibaba, Midžor, Orlov kamik, Martinova čuka... U nedelju sam na tu listu dodao još jedno pogranično mesto. To je vrh Čiker (1349 m), koji se nalazi severoistočno od dimitrovradskog sela Gornji Krivodol.
Pre tri nedelje sam imao avanturu u podnožju Midžora. Tada sam se sa Babinog zuba peo na Žarkovu čuku, spuštao u Žarkov dol i ponovo peo, kroz Razdolje, do Tri kladenca, puta za Midžor i Tupanara. U petak sam se u ovom kraju našao pred novim velikim izazovom. I ovog puta moj krajnji cilj nije bio Midžor, već vrh Martinova čuka, udaljen 6 km od najvišeg vrha Stare planine u Srbiji.
Subota je po svim prognozama trebala da bude idealan dan za planinarenje. Još nedelju dana ranije pala je odluka da taj dan provedem na visoravni Vrtibog, ,,carstvu'' nepreglednih pašnjaka (suvata), smeštenoj u centralnom delu staroplaninskog masiva koga okružuju Studenačka i Javorska reka na severu, Toplodolska reka i Temštica na zapadu, Visočica i Zavojsko jezero na jugu i Dojkinačka reka na istoku.
Odavno nismo zajedno bili u belopalanačkom kraju. O mestima, koja smo obišli u periodu nešto dužem od sat vremena, detaljnije sam pisao ranije. Zbog toga više informacija o kumiru na Ravništu, Divljanskom manastiru Svetog Dimitrija, starom hrastu u Divljani i Divljanskom jezeru pronađite u arhivi ovog bloga, u sekciji ,,Arhiva predloga''. To su tekstovi od 21.08.2020. i 29.04.2021. godine.
Ova relacija je bila u planu za proleće. Silom prilika nije se desila tada, kada staroplaninski potoci i reke imaju više vode, već sada, usred leta i nakon dugog sušnog perioda. U svakom slučaju, za mene predstavlja nezaboravni doživljaj i novo iskustvo jer sam uživao u predelima nestvarne lepote.
U narednom periodu ću, ako vremenske prilike dozvole, pažnju posvetiti Staroj planini. Za početak - kraj u severnom delu opštine Dimitrovgrad, a krajnji cilj - vrh Mučibaba (1727 m). Nažalost, godišnji odmori i obaveze su sprečili moje drugare da mi se pridruže, a ispostavilo se da je to najviši vrh u mojoj prilično dugoj planinarskoj karijeri na koji sam se popeo sâm.
Moja prva relacija nakon povratka sa odmora u Grčkoj trebala je da ispuni neke uslove. Pre svega da mi bude interesantna, što znači da prvi put idem na određeno mesto. Zatim, da ne bude preterano zahtevna jer sam se ulenjio i nisam u najboljoj kondiciji. Izbor je pao na Kusaču, okomiti stenski odsek u jugozapadnom delu Parka prirode Sićevačka klisura. Pošto se nalazi na teritoriji opštine Niška Banja i grada Niša, ne mogu govoriti o ,,pirotskom kraju'', ali meni je to bilo najmanje važno.
Nakon dve nedelje, ponovo sam na planini Vidlič. Za razliku od potrage za jamama u delu planine severno od Pirota, ovog puta sam istočnije, u pograničnom delu dimitrovgradske i pirotske opštine. Moj cilj je uspon na najvišu tačku ove planine - Guvnište (1413 m).
Nije mi običaj da na relacije krećem popodne, naročito ne u letnjem periodu. Najviše volim da zacrtani cilj obavim u jutarnjim satima, po svežini. Međutim, u nedelju sam učinio upravo to što mi nije svojstveno. Želja za boravkom u prirodi bila je jača i od popodnevne žege. Pri izboru relacije, vodio sam se samo jednim - da uspon što više bude po hladovini.
U pirotskom kraju ima dosta pećina i jama, manje-više poznatih i proučenih. U nedelju smo moj kolega Zoran, njegov prijatelj Sveta i ja imali ,,specijalan'' zadatak - da zajedno sa ljudima koji taj posao najbolje rade, lociramo malo poznate jame na planininskom vencu Del, bočnom i najsevernijem ogranku planine Vidlič.
Vremenske (ne)prilike već drugi vikend ne dozvoljavaju opuštenu i dužu posetu višim delovima Stare planine. Prošlog vikenda sam sa svojim zetom bio u podnožju Suve planine, a ovog je usledila relacija sličnog tipa i poseta nižim delovima naše Stare. U Ćuštici sam poslednji put bio u aprilu 2016. Nažalost, i ovog puta sam bio sâm.
Poslednji put sam u ovom prelepom delu belopalanačke opštine bio u avgustu 2018. Ovog puta, zet Darko i ja smo se odlučili na ,,korak dalje'' i zašli u jedan od najšumovitijih delova Suve planine. Naš krajnji cilj je bilo mesto po imenu Vlaška poljana.
Posle uspona na Kopren sa vodopada Tri kladenca, usledio je nastavak Marjanove i moje avanture u okviru akcije PSK ,,Čelik'' iz Smedereva. Naš krajnji cilj bile su Tri čuke. To su jedni od najlepših i najatraktivnijih, ali i najteže dostupnih vrhova na srpskom delu Stare planine.
Drugi vikend zaredom sam u dojkinačkom kraju. Imam nameru da zajedno sa svojim kumom obiđem jedan od najlepših, ali i najteže dostupnih delova Stare planine. Deo smo grupe planinara, članova PSK ,,Čelik'' iz Smedereva, koji već tradicionalno prvi vikend juna provode u ovom delu naše planinske lepotice.
Kada sam se 7. februara ove godine, sa svojim kumom Marjanom, uputio u osvajanje ovog vodopada, pomalo neočekivano naišli smo na nepremostivu prepreku - dubok sneg u fazi omekšavanja i topljenja. Skoro četiri meseca kasnije, u potpuno drugačijim vremenskim okolnostima, nije bilo nikakvih problema da ostvarim svoj cilj.
Posle avanture u ataru Toplog Dola i vodopada Vurnje, usledile su za mene relaksirajuće relacije. Nakon lepe livade u Zajednici, nadomak Ponora, došao je na red i jedan lep porodični ručak u Poganovu. Kako bi i ovom izletu dao poseban šmek, i kako bi članove svoje porodice upoznao sa jednim novim krajem, u Poganovo smo stigli putem koji je od pre dve godine na raspolaganju stanovnicima Dimitrovgrada.
Prošle subote sam iskoristio lepo vreme da na brzinu skoknem do jednog mesta u okolini Pirota gde odavno nisam bio. Pre desetak i više godina sam češće odlazio tamo, naročito baš u ovo doba godine, i voleo da berem pečurke i livadsko cveće. Kraj se nalazi severoistočno od sela Ponora, na padinama Crnog vrha, i naziva se Zajednica.
Mislim da je privilegija biti na nekom staroplaninskom vodopadu u društvu čoveka po kome je taj vodopad dobio svoje ime. To zadovoljstvo je meni u nedelju priredio Ivica Golubović, moj dragi kolega iz ,,Tajersa''. Ekipu avanturista je upotpunio njegov sin Nikola. Obojici sam neizmerno zahvalan na onome što sam video i doživeo u jednom od najzabačenijih delova atara sela Topli Do i opštine Pirot.
O Vavi, selu neobičnog imena u opštini Babušnica, pisao sam ranije. Ovog puta cilj moje relacije se nalazio istočno od sela. Reč je o napuštenom rudniku bakra. Priča o njemu bila je aktuelna pedesetih godina prošlog veka, mada je u podsvesti starijih meštana sela i danas.
Kada sam u maju 2020. prolazio iznad Jelovičkog Ponora, vraćajući se sa vrha Tupanac ka Rosomaču, propustio sam priliku da posetim ovo prelepo mesto. Sada mi je želja bila da do njega dođem iz drugog pravca, iz sela Jelovice. U tome su mi pomogli kum Marjan i kolega Bojan.
Od novembra 2018. nisam bio u ,,Kamenom selu''. Tokom ranijih poseta nekako sam uvek zapostavljao potez istočno od sela. Ovog puta sam imao želju da bolje istražim upravo taj kraj. U tome mi je pomogao Milan Nikolić, moj mlađi kolega, poreklom upravo iz Gostuše. Uverio sam se da ovaj pravac može da predstavlja najbolji način za izlazak na Vrtibog.
Jedno prelepo mesto morate posetiti kada sledeći put iz Pirota putujete ka Knjaževcu. Mi smo ga obišli na proputovanju kroz istočnu Srbiju. Da budem iskren, do skora nisam znao da se takvo mesto nalazi na nekoliko stotina metara od puta kojim sam ranije često prolazio.
U nameri da prođem krajem severno od Kamenice i sela Boljev Dol, 7. novembra prošle godine, sprečila me magla. Ovog puta nije bilo prepreke da to učinim. Zajedno sa svojim zetom Darkom prešao sam greben na padinama Stare planine, koji se pruža paralelno njenom glavnom vencu i predstavlja najužniju tačku do koje ona dopire u našoj zemlji.
U opštini Babušnica postoji nekoliko većih i mnogo manjih vodopada. Većina njih je aktivna samo u ovom delu godine, nakon topljenja snega i obilnih kiša. Prošle godine sam u ovo vreme obišao vodopad Babatan, u okolini Dučevca, nedavno Ropot, na granici babušničke i gadžinhanske opštine, a sada sam za samo jedno prepodne, sa svojim školskim drugom Baticom, posetio dva izuzetno atraktivna vodopada - Babatal i Ripalo.
Poslednji put sam na ovom vidikovcu iznad Dimitrovgrada bio 28. oktobra 2018, sa svojim kolegama. To je bila moja prva relacija koju sam opisao na blogu ,,Pirotski kraj''. U međuvremenu, za dve i po godine, bilo ih je tačno 150. Sada sam ovo lepo i zanimljivo mesto obišao sa članovima svoje porodice. Saški, Dunji i meni su se pridružili i moja sestra Ivana, zet Darko i... jazavičar Doni.
Poslednji članak na blogu sam posvetio dimitrovgradskom selu Trnski Odorovci. U subotu sam prošao kroz susedno selo Jasenov Del, u opštini Babušnica. I ovo je raštrkano selo, sastavljeno od više udaljenih mahala, ali se, za razliku od Trnskih Odorovaca, Jasenov Del nalazi na znatno većoj nadmorskoj visini. Moj krajnji cilj bio je dalje od sela i nalazio se na samoj srpsko-bugarskoj granici.
Pre dve nedelje sam obišao okolinu pirotskog sela Kostura. Sada sam na sličan način prošao krajem iznad sela Držine. Ovog puta relacija je bila nešto sadržajnija, a i vreme je bilo lepše. Po prvi put sam bio u području južno od sela i na kraju posetio jedno meni drago mesto, o kome sam pisao i u svojoj knjizi. Ono što me navelo da baš određenim redosledom obiđem sva ova mesta jeste njihova neizostavna geomorfološka povezanost.
Suva planina je, kao što joj i ime kaže, poznata po svojoj bevodnosti. Razlog tome je propustljivost krečnjaka, kroz čije pukotine padavine prodiru do vododrživih slojeva. Međutim, duž oboda Suve planine, obično u podnožju, voda izbija na nekoliko mesta u obliku manje-više snažnih vrela. Takva mesta se nalaze u Niškoj Banji, Studeni, Mokri, Divljani, babušničkom Izvoru, Ljuberađi, Linovu, Gornjem Dušniku... Jedno od jačih vrela je Ropot, između Velikog Krčimira i Štrbovca.
Često dobijam pitanja tipa: Šta ima zanimljivo u tim pustim krajevima kroz koje ideš sam? Slično pitanje sam dobio i danas. Moj odgovor je bio: Ništa specijalno. Prvi put sam bio u jednom kraju u koji zalaze samo stanovnici okolnih sela, šumari i lovci. Gazio sam blato i sneg, kvasila me kiša, mirisao sam rascvetali dren i šafran, uživao u lepom pogledu na okolinu i proveo dva sata vremena u neprekidnom kretanju i sređivanju svojih misli pred težak period koji me očekuje.
U nedelju je trebalo iskoristiti lepo, pravo prolećno vreme i posetiti neko zanimljivo mesto. Izbor je pao na Mumulj, stenu na ulazu u kanjon Jerme, jugoistočno od sela Vlasi. Ovo je relativno nov vidikovac u pirotskom kraju i staza do njega je uređena i obeležena tek pre nekoliko godina.
O ovoj relaciji sam pisao u oktobru 2019, kao o jednom od dva moguća načina dolaska do mistične jame Pešterice. To je viši, ponorski ulaz u pećinu Vetrenu dupku, koja se nalazi pored sela Vlasi. Tamo sam prvi put došao u proleće 2018, upravo iz pravca ovog sela. Poslednjeg dana februara Marjan i ja smo do ovog mesta došli sa suprotne, severne strane, iz pravca Prisjana, Kamika i Berovice.
Kao što sam najavio u prethodnom članku, posle obilaska okoline Planinarskog doma posetio sam još jedno izuzetno lepo mesto u Visoku. To je vodopad u Kaluđerskom dolu, koji je u ovo doba godine veoma atraktivan za posetioce, a u odnosu na neke druge staroplaninske vodopade ima jednu veliku prednost - do njega se prilično lako dolazi.
Prvobitni plan za vikend je bio drugačiji, ali su ga promenile vremenske (ne)prilike. Posle mnogo ružnih i tragičnih vesti, trebalo je slobodno vreme provesti na nekom lepom mestu u prirodi. Za početak Planinarski dom, nekada najomiljenije pirotsko izletište, smešteno na planini Vidlič, na oko 13 km od centra grada.
Na Dan državnosti, 15. februar, uvek sam odlazio na neko lepo i zanimljivo mesto u prirodi. Tako je bilo i ovog puta. Sa svojom porodicom sam bio na kratkom izletu do Sukovskog manastira, ali sam rano tog jutra posetio još jedan kraj Pirotskog okruga koji nije toliko poznat javnosti. To je okolina sela Radejna.
Lepo popodnevno vreme u nedelju me izmamilo napolje. Znajući da je puno mojih sugrađana trenutno u svojim vinogradima, rešio sam da obiđem neka od mesta koja su svakog 14. februara među najposećenijima. Istovremeno, hteo sam da ponovim jednu relaciju od pre 15-20 godina.
Nastavljam sa tzv. ,,gradskim'' relacijama na koje mogu da pođem peške od svoje kuće. Možda je bolje koristiti termin ,,prigradske'' relacije, jer se nalaze u neposrednoj okolini Pirota. Naredne ću pokušati da kompletiram zanimljivim pričama koje prate mesta kroz koja prolazim.
Inicijalni plan je bio drugačiji - poseta vodopadu Orlov kamen i vidikovcu Grbnjač. Vremenski uslovi, pre svega dubok i mekan sneg koji se topi, nisu dozvolili kumu Marjanu i meni da ostvarimo svoju nameru. Predivna slika tri druga staroplaninska, dojkinačka vodopada delimično je ublažila razočarenje zbog neostvarenog cilja.
Odluka da prošlonedeljno lepo zimsko jutro provedem u gradu nije bila laka. ,,Mamile'' su me neke jače i atraktivnije relacije u okolini Pirota, ali nisu se uklapale sa obavezama koje sam imao u tom trenutku. Ovo je reportaža sa verovatno najlepše ,,gradske'' relacije, ali i predlog za sve one koji žele da održe na nivou svoju kondiciju u zimskom periodu godine.
Sopot je selo u opštini Pirot, udaljeno od grada oko 10 km. Više puta sam bio u njemu i uvek dolazio preko Sopotskog hana, koji se nalazi na putu za Temsku i Knjaževac. Ovog puta sam odlučio da u selo dođem iz drugog pravca.
Pošto je za minuli vikend bilo najavljeno otopljenje, s obzirom na obilne padavine u prethodnom periodu znao sam da će staroplaninski vodopadi biti u svom najboljem izdanju. Cilj je bio posetiti Tupavicu, po mnogima najlepši vodopad u Srbiji, ali i Bislavski vodopad, koji spada u grupu onih za koji mnogi nisu čuli i koji se mnogo ređe posećuje.
Rasnica je selo koje je od Pirota udaljeno oko 8 km i koje se nalazi na oko 410 m nadmorske visine. U selu se nalazi osmogodišnja osnovna škola, koju su nekada pohađali brojni đaci iz više susednih sela: Barje Čiflika, Pasjača, Sinje Glave, Prisjana, Kamika... Sa kumom Marjanom sam pokušao da prođem nekadašnjim stazama kojima su do škole u Rasnici stizali đaci iz Prisjana.
Mnogo je kiše palo prethodnih dana. Zatim je počeo da pada sneg i pirotski kraj je konačno dobio zimski ambijent. Kada sam u petak popodne, vraćajući se s posla, video koliko je velika Gradašnička reka kod Malog mosta, poželeo sam da u narednom periodu obiđem nekoliko zanimljivih mesta u njenom gornjem toku.
Veoma retko na relacije odlazim peške, od svoje kuće. Za kraj novogodišnjih praznika jedna upravo takva relacija, posle dužeg vremena u nečijem društvu. Ovog puta sam sa svojim kumom Marjanom otišao do Berilovca, sela ili bolje reći prigradskog naselja na severoistočnom obodu Pirota, i do jednog lepog mesta u njegovoj okolini.
Obožavam da novogodišnja jutra provodim u prirodi. Dok svi spavaju, umorni i mamurni nakon dočeka Nove godine, ja odem na mesto koje želim da posetim i uživam u miru i lepoti okruženja. Još ako je vreme lepo i sunčano, kao ovog 1. januara, svi preduslovi za nezaboravan doživljaj su ispunjeni. Ovog puta sam ostvario svoju davnu želju i peške prošao kroz najuži i najatraktivniji deo Sićevačke klisure koji se naziva i Gradištanski kanjon.
Prepodne poslednjeg dana 2020. sam proveo u blizini granice sa Bugarskom. Ponovio sam relaciju od pre devet godina i posmatrao teritoriju susedne zemlje sa nadom da će se situacija sa virusom korona srediti u 2021. i da ćemo ponovo moći slobodno da putujemo u inostranstvo.
Pre par godina sam na oglasnoj tabli u centru Babušnice slučajno video poziv da se dobrotvornim prilozima pomogne obnova stare seoske crkve u selu Radinjincu. Do tada sam nekoliko puta obilazio ovo selo, najviše zbog kanjona Stolske reke, ali za postojanje crkve u njemu nisam znao. Poslednje nedelje 2020. sam je posetio i obradovao se činjenicom da je uspešno renovirana.
Do sada sam u člancima na svom blogu nekoliko puta pisao o zanimljivim mestima u okolini sela Nišora: spomenik u mestu Vrba, Srpski kladenac, gater i Crkva Svetog Đorđa. Ovog puta malo više o samom selu, ali i neizostavna šetnja krajem u njegovoj neposrednoj blizini.
Posle naporne pešačke relacije na padinama Stare planine, već sutradan sam se našao u drugom delu pirotske opštine. I vremenski uslovi su bili drugačiji - ovoga puta bilo je hladnije, a viši delovi planina su veći deo dana proveli pod maglom. Kao i mnogo puta do sada, planirana opuštajuća relacija se pretvorila u malu avanturu i potragu za mestom o kojem na internetu postoji samo nekoliko fotografija.
Cilj je bio ponoviti relaciju iz aprila 2015. i posetiti jedan predivan, ali i zabačen i nenastanjen kraj na severu pirotske opštine. Ovog puta sam otišao i malo dalje i zašao na teritoriju susedne opštine Knjaževac. Prelepo vreme i prekrasan pogled na okolinu učinili su da mi ova relacija ostane u nezaboravnoj uspomeni.
Na samo pet minuta vožnje autom od centra grada, na oko 2.5 km udaljenosti, nalazi se jedno lepo mesto koje može da posluži za brzi beg iz grada i gužve. Ranije sam voleo da ga obilazim u rano proleće, kako bih brao mladu koprivu i livadsko zelje. Sada sam ga posetio u drugo doba godine i u sasvim drugačijim vremenskim uslovima.
Često odlazim na određena mesta tragom nekih priča u zavičajnoj literaturi. Namera mi je da ih pronađem, slikam i potvrdim ono što sam pročitao. Tako sam se, zainteresovan jednom reportažom na lokalnom internet portalu početkom ove godine, našao u Krupcu. Željena mesta nisam pronašao lako, ali sam ipak uspeo zahvaljujući svojoj upornosti. Zapamtite da ćete utoliko lakše pronaći neko mesto ukoliko o njemu imate više informacija.
Dan posle obilaska sela na granici pirotske i dimitrovgradske opštine, našao sam se u drugom delu Pirotskog okruga. Posetio sam najistočniji deo opštine Bela Palanka - sela Sinjac i Ljubatovicu, kao i dve isturene sinjačke mahale - Trešnjance i Stražu. Interesantno je da je prva od njih nekada bila samostalno selo, a da je druga oduvek predstavljala strateški važnu tačku na putu kojim su prolazili brojni osvajači.
Posle tronedeljne pauze evo me opet na terenu. Za početak sam se odlučio za jednu relaciju koja je trebala da bude svojevrsni test mojih trenutnih fizičkih sposobnosti. Do zabačenog pirotskog sela Planinice stigao sam iz dimitrovgradskog sela Gojin Dol, na način koji sam to uradio i 28. januara 2012.
Bio sam malo neodlučan oko ove relacije. Pošto je ova jesen relativno suva, znao sam da staroplaninski vodopadi nisu u svom pravom ,,izdanju''. Na kraju sam odlučio da idem, u tome me nije sprečila ni jutarnja magla. Rekao sam sebi, ako ništa drugo, uživaću u bojama jeseni i ,,čarobnoj šumi'' u dolini Terzijske reke. Nisam se prevario...
Kao što sam napisao na kraju poslednjeg članka, nakon povratka na put koji od skretanja za Boljev Dol vodi prema Izatovcima - ,,ovde se moja relacija tog dana nije završila''. Štaviše, počela je jedna nova avantura, sasvim neplanirana, jer sam tog jutra morao da promenim svoj prvobitni plan i da zbog jutarnje magle u višim delovima Stare planine odustanem od uspona na Boljevske vrhove.
Plan je bio da autom odem do dimitrovgradskog sela Kamenice i da odatle pređem planinski masiv na južnim obroncima Stare planine, koga čine Bilo i Boljevski vrhovi. Međutim, zbog guste jutarnje magle u višim delovima, odustao sam od svoje namere i relaciju prilagodio situaciji na terenu. Iskoristio sam priliku da obiđem nekoliko veoma zanimljivih mesta.
Ovo selo se nalazi na padinama Suve planine i pripada tzv. Gornjem Zaplanju. Mnogi ovaj kraj na zapadu opštine Babušnica nazivaju i Lužničkim Zaplanjem, mada se njegovi stanovnici dosta razlikuju od Lužničana po govoru, nošnji, običajima i drugim osobinama. Za Brestov Dol sam emotivno vezan jer predstavlja rodno selo mog dede po majci. Zbog toga osećam obavezu da vam ga predstavim na najbolji mogući način.
Nakon obilaska deponije Muntina padina, bolje reći njene okoline, produžio sam 6 km dalje lokalnim putem prema Beloj Palanci. Želja mi je bila da posetim jedno lepo mesto na kome nisam bio baš dugo. To je spoj dve najveće reke u pirotskom kraju. Nalazi se u neposrednoj blizini sela Staničenja.
Ponekad tokom odlazaka u prirodu ne postignete ono što ste želeli, iz najrazličitijih razloga. Neretko ste prinuđeni da menjate prvobitni plan i improvizujete relaciju. Nekada se jednostavno okrenete i vratite kući. Kakogod, uživate u prirodi koja vas okružuje, ona vas smiruje i vi zaboravljate na probleme koji vas okupiraju. Nešto slično mi se desilo prilikom posete jednom mestu koje se nalazi nadomak Pirota.
Planininski venac Vidliča se pruža severno od Pirota i Dimitrovgrada, sve do bugarske granice pa i dalje. Na neki način je potpuno nezavistan od glavnog venca Stare planine, ali je i povezan sa njim i praktično predstavlja njegov niži deo. Nadvisuje Pirotsku kotlinu, štiti je od hladnih vetrova sa severa i neizostavan je na razglednicama mog rodnog grada. Prilično je negostoljubiv zbog kraškog terena i velikog broja vrtača. Jedno od mesta na kome se može preći sa jedne na drugu stranu ove planine predstavlja tzv. Odorovski prelaz.
Iskusni planinari znaju da Stara planina u svojim dubokim dolovima ,,krije'' neke manje poznate, teško pristupačne i retko posećivane vodopade. Jedan od takvih je i Jovički vodopad, smešten u ,,srcu'' Arbinja i na padinama masiva Bratkove strane. Minulog vikenda osmelio sam se da u njegovo osvajanje krenem potpuno sam.
Ovo mesto se tek odnedavno nalazi na turističkoj mapi pirotske opštine. Za kratko vreme steklo je priličnu popularnost i samo za nekoliko meseci ga je posetio veliki broj ljudi, ne samo iz Pirota, već i iz cele Srbije. U ovom članku ću pokušati da što bolje opišem prilazni put do njega i da ga objektivno uporedim s jednim sličnim, ali i mnogo poznatijim mestom - vidikovcem Kozji kamen.
Prošle 2019. godine sam posetio Barje i Vezar, delove nekadašnjeg velikog sela Borova. Ovog puta prošao sam kružnom relacijom kroz treći deo tog sela - Bilo. Za razliku od 4. februara 2017, kada me dubok i neugažen sneg sprečio da obiđem Crkvu Svete Trojice, na padinama Perosa, sada nije bilo prepreka da ispunim i tu svoju želju.
Srbija je hodala 12. septembra povodom ,,Dana pešačenja''. Dan kasnije i ja sam hodao na mestu gde sam pre skoro tačnu godinu dana bio sa Milanom i Darkom. Ovog puta, umesto Trema, moj cilj bio je jedan drugi vrh na Suvoj planini - Sokolov kamen.
Toplo septembarsko popodne iskoristio sam da sa svojom ćerkom obiđem lepa i zanimljiva mesta u kanjonu Toplodolske reke, uzvodno od mesta gde se ova planinska lepotica spaja sa Visočicom i gradi reku Temšticu.
Kada sam u februaru ove godine pisao o atrakcijama na granici pirotske i knjaževačke opštine, spomenuo sam da se vodopad Bigar i bigrene kade na istoimenom potoku nalaze na teritoriji opštine Knjaževac, a da se Manastir Sveti Onufrije i ,,Ludo vrelo'' nalaze u opštini Pirot. U nedelju ujutru sam ispunio svoju davnu želju i do navedenih mesta stigao iz pirotskog sela Bazovika.
Kada sam 25. januara ove godine bio na Babinom zubu u društvu svojih kolega iz ,,Tajersa'', nije bilo nikakve naznake da će nas 2020. zadesiti velika nevolja u vidu korona-virusa. Nisam mogao ni da zamislim da ću, prilikom svog narednog dolaska na ovo prelepo mesto, zateći tako veliki broj ljudi iz čitave Srbije, koji deo svog godišnjeg odmora umesto na moru provode na našoj Staroj planini. Postavio sam sebi pitanje: da li će ovakav ,,eksplozivni'' razvoj turizma na Staroj trajati duže od jednog leta i biti prekretnica za neka buduća vremena?
Kada su se utisci slegli, mogu da pišem o svom doživljaju događaja, koji je u pojedinim medijima stekao epitet ,,udarnog'' za 15. avgust 2020. godine. Ostaće upamćen kao oličenje građanskog i ekološkog bunta protiv svih onih koji zarad svog profita žele da građanima Srbije uskrate pravo na zdrav život i prirodno okruženje, kao i protiv nemoći nadležnih državnih institucija da bahatost tih nazovi ,,investitora'' spreče. Tako će u moru loših stvari koje nas okružuju, Rakita ostati ona iskra nade koja će nas grejati i davati nam nadu da će nam kad-tad biti bolje.
Minulog vikenda sam posle osam godina obišao ovo prelepo mesto sa svojom porodicom. Složili smo se da su se od tada prilazni put i opšti utisak dosta promenili, uglavnom nabolje. Ovaj tekst je rezultat moje želje da vam ovo ,,must see'' mesto na Staroj planini, prirodni fenomen i turističku atrakciju, predstavim iz malo drugačijeg ugla.
Nedeljama smo se spremali za ovu relaciju. Samo dan pre, svi planovi su se izjalovili. Ja sam bio spreman da u avanturu i osvajanje preko 2000 metara nadmorske visine krenem potpuno sâm. Kada mi je kum Marjan potvrdio polazak, bio sam oduševljen. Znao sam da sledi naš najuspešniji zajednički planinarski poduhvat.
Uživam u otkrivanju novih lepih i zanimljivih mesta u kraju u kome živim. Na jedno takvo mesto me odvela ćerka, koja tamo danima odlazi na kupanje i sunčanje sa svojim društvom. Od centra Pirota je udaljeno svega 4 km. Kako ona kaže, cena taksija u jednom smeru iz centra grada je svega 150 din, može se biciklom za 20-ak minuta, a kolima smo bili tamo posle nepuna 10 minuta.
Milan i ja smo nameravali da nedeljno prepodne provedemo u potrazi za jednim mestom izuzetne lepote. Nalazi se praktično u ,,predvorju'' Stare planine i predstavlja moju dugogodišnju želju. Znao sam da ćemo tamo sresti jednog interesantnog čoveka, pravog modernog ,,Robinzona'', ali nisam mogao ni da pomislim da će poseta njegovom ,,carstvu'' na nas ostaviti tako jak utisak.
Posle pauze, evo me opet na Staroj planini, u društvu dragih prijatelja. Za podizanje forme, pred zahtevnije avanture, izabrana je poseta jednom lepom mestu na koje se relativno lako dolazi. To je Pakleški vrh, visine 1301 m. Svoje ime je dobio po selu Pakleštici, ali je do njega najlakše doći iz Dojkinaca.
Nakon posete lužničkom kraju i obilaska Manastira Sveta Petka, popodne sam proveo u drugom delu Pirotskog okruga, ovog puta sa svojom ćerkom Dunjom. Uživali smo u lepom vremenu i prelepim pejzažima na obalama jednog od dva Smilovska jezera u opštini Dimitrovgrad.
Poslednji dan mini-godišnjeg odmora trebalo je provesti na pravi način. Najpre sam rešio da obiđem jedno mesto koje je Lužničanima dobro poznato, ali o kome moji Piroćanci malo znaju. To je jedan od samo dva manastira koji se nalaze u opštini Babušnica. U prilog njegovoj lepoti i značaju je i činjenica da ga je nedavno posetila premijerka Srbije, za vreme posete selu iz kojeg potiče njena majka.
Pirot i Niš su od novembra 2019. povezani modernim auto-putem koji na deonici između Crvene Reke i Bancareva prolazi kroz živopisne predele i omogućava uživanje u lepim pejzažima. Moja ćerka Dunja i ja smo odlučili da se nakon obavljenog posla u Nišu vratimo u Pirot ,,starom'' magistralom i da usput posetimo nekoliko lepih i zanimljivih mesta.
Poseta ovim selima bila je odavno zacrtana za 30. maj ove godine. U planu je bilo da tog dana Milan i ja odemo u Kozju, na slavu kod mog prijatelja Dejana. On živi i radi u Smederevu, a po majci je poreklom iz ovog sela. Sticajem okolnosti (korona, obaveze na poslu), to se nije desilo. Tako sam u Milanovom društvu krenuo u opuštenu šetnju do Kozje dvadesetak dana kasnije.
Ako je Stolski kamen ili Golemi stol obeležje lužničkog kraja, onda je Basarski kamen, vidikovac severoistočno od Pirota, jedan od najznačajnijih prirodnih objekata u okruženju Pirotske kotline. Nalazi se u pozadini mnogih fotografija i razglednica, dominira svojom visinom i privlači znatiželjnike atraktivnim izgledom.
Dok smo se nakon obilaska Skokova približavali Strelcu, putem koji vodi iz njegove mahale Laleševac, u sebi sam se zahvaljivao Bogu i našem vodiču - Aci Radenkoviću, što se vraćamo nepovređeni. Ova relacija me podstakla na razmišljanje i definitivno ću posle nje imati drugačiji odnos prema prirodi i njenim zakonima, kao i prema atraktivnim ali i opasnim mestima kojima nas ona mami.
Postoje relacije za koje u startu znate da su veoma naporne i da ih pohodi malo ljudi. Takođe, znate da ćete tokom takve relacije uživati svim čulima u lepoti krajeva kroz koje prolazite i da ćete vrhunac te lepote doživeti na krajnjem odredištu. Tada osećate da ste nagrađeni za proliveni znoj i svaki pedalj teškog terena koji ste prevalili. U jednu takvu avanturu uputio sam se sa svojim drugom i kolegom Milanom Jovanovićem.
Posle par ,,kišnih'' relacija, konačno lepo vreme minulog vikenda. Grupa meni veoma dragih osoba iskoristila ga je na najbolji mogući način - istraživanjem sliva Javorske reke i pešačkom potragom za nekim od najudaljenijih staroplaninskih vodopada. Ne mogu se porediti po visini sa Donjim Piljskim, Kaluđerskim ili Velikim Koprenskim vodopadom, ali uz sve pomenute, još neke nedovoljno ,,promovisane'' i čuveni vodopad Tupavicu, svakako spadaju u najlepše u našoj zemlji.
Drugi dan zaredom kiša je odredila tok relacije, na koju sam krenuo ovog puta s Milanom. Srećom, nije bilo hladno pa smo obišli dva udaljena babušnička sela. Ista ta kiša, koja me prethodnog dana onemogućila da zađem dublje u dolinu Petrove reke kod Crnoklišta, sprečila nas je da jedan lep izlet zaokružimo i usponom na Našuškovički kamen.
Krajnji severozapadni deo Pirotske kotline predstavlja omanja Đurđevpoljska kotlina. Prostire se od meandra Nišave nedaleko od tzv. Sopotske petlje do ulaska u tesnac koji kod belopalanačkog sela Sinjac formira reka Nišava. Na mestu gde se dolina Petrove reke spaja sa Đurđevpoljskom kotlinom, smestilo se Crnoklište, pirotsko selo sa najmanjom nadmorskom visinom (između 330 i 360 m).
Selo Vlasi se nalazi na oko 24 km od Pirota, pored puta koji povezuje Sukovo sa Zvonačkom Banjom. Smešteno je ispod strmog odseka Vlaške planine koji mu daje izuzetno atraktivan izgled. Jedna od najpoznatijih pećina u opštini Pirot, Vetrena dupka, nalazi se upravo u ataru ovog lepog sela.
Neobična relacija. Lepo prolećno prepodne proveo sam u šetnji južnim obodom grada. Posetio sam nekoliko zanimljivih mesta i pri tom prešao desetak kilometara. Neka mi ne zamere stanovnici ovog dela Pirota i bolji poznavaoci ako sam u spletu imena kanala i rečnih tokova napravio i neku nenamernu grešku.
Divna gorica je mesto sa verovatno najlepšim pogledom na venac Suve planine. Sa nje se, na suprotnu, istočnu stranu, pruža prelep pogled na Belu Palanku (vazdušnom linijom udaljenu oko 7 km), Divljansko jezero i Šljivovički vrh. To ovaj vrh svrstava u grupu vanredno lepih vidikovaca na takozvanoj ,,Niškoj transverzali’’, koja povezuje najviše vrhove na Svrljiškim planinama i Suvoj planini.
Ovo su sela u južnom delu babušničke opštine u kojima je u drugoj polovini XX veka došlo do izrazite depopulacije i koja su praktično dovedena do granice nestajanja. Istovremeno, to su sela u Pirotskom upravnom okrugu do kojih je, uz obližnju Crvenu Jabuku, najteže doći. Ja sam se u to uverio još 14. novembra 2015, a ovog puta i moj drug i kolega Milan.
Posle obilaska manjih vodopada u lužničkom kraju, okolini Pakleštice, Rsovaca i Smilovaca, došao je red i na one najveće i najlepše - staroplaninske. Prvi od njih je impozantni Kaluđerski vodopad ili vodopad Kaluđerski skokovi, zvanično najveći vodopad kaskadnog tipa u Srbiji.
Kratak vremenski period pre uvođenja ,,policijskog časa'' iskoristio sam da sa svojom porodicom odem do ovog mesta nadomak grada. Neka to bude i moja preporuka za brzi ,,beg'' iz gradske vreve i način kako da bar na trenutak oslobodite sebe od informacija kojima ste ,,bombardovani'' sa svih strana.
Nakon prolaska kroz dobar deo Odorovskog kraškog polja, obilaska Petrlaške pećine i Manastira Svete Petke, Milan i ja smo se uputili do obližnjeg sela Smilovci. Krajnji cilj tog dana nam je bio malo poznati i nedovoljno ,,reklamirani'' vodopad Ripaloto. Bili smo oduševljeni lepotom ovog mesta.
Retko sam u prilici da u toku jedne relacije obiđem dva mesta o kojima sam pisao u svojoj knjizi. Želja da baš to učinim te ponovim na potpuno isti način relaciju od 1. marta 2015, najveće i jedino pravo kraško polje u Srbiji, reka ponornica, zanimljiva i neistražena pećina, kao i još zanimljiviji manastir, obećavali su savršeno ispunjeno prepodne.
Napunjene su baterije i maksimalno kvalitetno iskorišćeno vreme do uvođenja četrdesetočasovnog karantina. Obilazak vodopada u pirotskom kraju nastavljen je u okolini sela Rsovci sa nekoliko njih koji imaju samo periodičan karakter. Ovog puta su, nakon obilnih padavina početkom aprila, bili bogati vodom.
Postoje mesta u okolini Pirota koja mi puno znače i kojima se uve rado vraćam. U selu Gnjilan, nadomak grada, proveo sam puna tri meseca u proleće ratne 1999. godine. Pretposlednjeg dana marta obišao sam selo, išao do njegove crkve, a zatim se popeo do jednog mesta na planini Belavi gde sam poslednji put bio još kao dečak sa svojim ocem.
Dva dana zaredom su prošla uz posetu mestima na kojima nisam bio do sada. Posle vodopada Babatan na Levoj reci kod Dučevca, već sledeći dan tročlana ekipa u istom sastavu je posetila jedan manje poznati staroplaninski vodopad. U pitanju je Beljenica, vodopad koji se nalazi nedaleko od pirotskog sela Pakleštice.
U babušničkoj opštini ima nekoliko zanimljivih vodopada: Buk u kanjonu Stolske reke, Skokovi na Raljinskoj reci, Babatalski skok kod Crvene Jabuke, Ropot kod Štrbovca, Babatal kod Berduja, Babatan u okolini Dučevca... Upravo ovaj poslednji je bio cilj naše tročlane grupe. Iskoristili smo priliku da posetimo i jednu staru, nedovoljno poznatu crkvu, odnosno njene ostatke.
U doba sveopšteg ludila izazvanog širenjem pandemije korona virusa, Milan i ja smo se odlučili za boravak u prirodi, gde sigurno nema korone i gde važe neki drugi zakoni, a ne pravila vanrednog stanja. Obišli smo mesta izuzetne lepote i oprobali novu deonicu puta koja može da posluži kao primer i opštinama u okruženju.
Kao odgovor na višednevnu histeriju izazvanu brzoširećim korona virusom i već izvesnim uvođenjem vanrednog stanja, rešio sam da mir i spokoj pronađem u prirodi. Tog sumornog nedeljnog jutra nisam imao u planu da posetim neko spektakularno lepo mesto u okolini, već da negde relativno brzo odem, sredim svoje misli i što pre se vratim kući. Izbor je pao na posetu kraju koji je dosta bliži Nišu nego Pirotu, uz želju da relaciju izvedem na potpuno isti način kao i 18. januara 2015.
Umesto da osmomartovsko jutro provedemo u toplini svojih domova i u društvu lepših polovina, Milan i ja smo se odlučili za avanturu po kiši, u kraju koji mi je 17 godina ranije pokazao svoje ,,zube''. Nismo imali nikakav spektakularan doživljaj, ali smo se složili da je ova relacija bila dobra priprema za neke druge koje nas uskoro očekuju.
Gradište i Srećkovac su pirotska sela koja se nalaze jugoistočno od grada, sa različitih strana puta i železničke pruge prema Dimitrovgradu. Udaljena su od centra opštine 16 odnosno 18 km. Prvi dan marta sam iskoristio da ih posetim, a ,,kopajući'' po svojoj arhivi došao sam do zaključka da u njima nisam bio baš dugo - punih 7-8 godina. U međuvremenu, ova sela su u svom neposrednom okruženju dobila jedan kapitalni objekat - moderan auto-put.
Nakon naporne pešačke ture od Trnskih Odorovaca do Petačinaca uz reku Jermu, trebala nam je jedna opuštajuća relacija. Izbor je pao na potragu za Srpskim kladencem, slabo poznatim mestom koje se nalazi nedaleko od Pirota. Ja sam ga već obilazio u februaru 2014. godine, pa mi je želja bila da svojim drugarima predstavim kako izgleda potraga za jednim malim objektom na jednoličnom terenu i bez ikakvih bližih usmerenja (izuzev topografske karte). Sneg, koji je pomalo neočekivano napadao prethodnog dana, samo je našu potragu učinio težom i uzbudljivijom.
Prošle nedelje bila je planirana jedna relacija u kraju izuzetne lepote - od sela Trnski Odorovci, uz reku Jermu, do same srpsko-bugarske granice i karaule u selu Petačinci. Dobro društvo, lepo vreme i prepešačenih 28 km, upotpunili su osećaj da se nalazimo u jednom od najlepših delova pirotskog kraja.
Vodopad Bigar je relativno dobro poznat Piroćancima. Obično predstavlja nezaobilaznu usputnu stanicu kada se putuje prema Babinom zubu, Knjaževcu ili Zaječaru. Malo ljudi zna da se iza vodopada, u njegovoj neposrednoj blizini, nalaze još najmanje tri zanimljiva i lepa mesta. Treba ih posetiti prvom prilikom, onako kako sam ja to učinio sa svojom porodicom.
Ovo je lepa planinarska relacija, ali i istovremeno podsećanje i upozorenje na posledice NATO agresije na našu zemlju. Naime, 28. marta 1999. teško je oštećena vojna relejna stanica na Šljivovičkom vrhu i od nje je do danas ostala polurazrušena zgrada.
Kada sam na mestu, gde se obično okupljamo na putu za Visok, video grupu planinara koja je imala za cilj da poseti iste lokacije kao i moja četvoročlana grupa, bio sam srećan što ćemo imati prijatno društvo u obilasku jednog kraja izuzetne lepote. A kada sam čuo da će nam se pridružiti i Lazići, znao sam da nam sledi nezaboravna, kvalitetna i maksimalno ispunjena avantura.
Lepo sunčano vreme bez vetra, dobro društvo i atraktivno mesto, još pri polasku iz Pirota obećavali su nezaboravan zimski dan. Moja i očekivanja mojih kolega su u potpunosti ispunjena. Proveli smo divno vreme na planini, potpuno različito od one svakodnevne rutine na poslu.
Milan i ja smo u nedelju obišli dva sela u slivu reke Lužnice i jedno interesantno mesto na kome ranije nisam bio. To je arheološko nalazište Kulište, u neposrednoj blizini Grnčara, nedovoljno istraženo od strane naučnika, ali zato odavno poharano od strane zlatom opsednutih tragača.
U samom Pirotu nema nekih velikih mogućnosti za duže šetnje u prirodnom ambijentu. Mogu se izbrojati na prste jedne ruke: šetnja prelepim Kejom uz Nišavu, kompenzacioni bazen, uspon na Sarlah. Jedna od relacija koja omogućava uživanje u lepoj prirodi, a započinje nadomak samog grada, jeste ona koja od Gradašnice vodi do lekovitih termalnih izvora Dag banjice.
Hladno i lepo zimsko jutro Milan i ja smo proveli u krajnje zapadnom delu Pirotskog okruga. U relativno mirnu posetu belopalanačkim selima uneli smo i dozu avanture, tako što smo do sela Gradišta došli ,,putem koji se ređe ide'', kroz tzv. Ćirićev prolaz iz Sićevačke klisure.
U skladu sa vremenskim prilikama, raspoloživim vremenom i zdravstvenim stanjem (prehladio sam na kraju prošle godine tokom potrage za Crkvom Svetog Spasa iznad Gulenovaca), odlučio sam da za svoju prvu relaciju u 2020. izaberem posetu kraju koji nikako ne spada u grupu ,,manje poznatih''. To su jedna od najvećih pirotskih sela, koja se nalaze istočno od grada - Izvor i Krupac. Ovog puta u fokusu su bila njihova tri pravoslavna hrama.
Da li znate da se u pirotskom kraju, severno od Dimitrovgrada, nalazi jedino pravo kraško polje u Srbiji? Iako znatno manje površine od Pirotske kotline (,,samo'' 21 km2 površine), Odorovsko ili Smilovsko kraško polje (kako ga često nazivaju) će vas iznenaditi svojom veličinom kada ga prvi put posetite. Ja sam rešio da verovatno poslednju relaciju u 2019. godini posvetim selima na njegovom obodu. Po jednom od njih je čitavo polje dobilo svoje ime.
Posebno su mi drage relacije koje za cilj imaju neko mesto koje sam opisao u svojoj knjizi ,,Lepa, zanimljiva i manje poznata mesta u pirotskom kraju''. Na jedno takvo mesto danas sam, u društvu svojih drugara - Milana i Miće, bio posle gotovo punih deset godina. To je Kardašnica, najviši vrh planine Belave, visok 946 m.
Istočni krak koridora 10, između Niša i bugarske granice, konačno je, posle brojnih odlaganja i probijanja rokova, pušten u saobraćaj 9. novembra ove godine. U ovom članku, za sve one koji još uvek nisu imali prilike, predstavljam deonicu koja je bila najteža putarima za izgradnju - od beloplanačkog sela Crvena Reka do Jelašnice nadomak Niša.
Neobično lepo i pravo prolećno vreme na Nikoljdan iskoristio sam da obiđem dva pirotska sela koja nisu puno udaljena od grada. Jedno od njih je čak u neposrednoj blizini novog auto-puta koji Niš spaja sa Pirotom i bugarskom granicom. Međutim, situacija u ovim selima je takva da bi pojedine kuće u njima mogle da se iskoriste kao dekor za snimanje kadrova horor filmova.
Jedno od zanimljivijih mesta u pirotskom kraju nalazi se na teritoriji opštine Babušnica, blizu sela Preseke. To je još uvek nedovoljno istražena jama Bezdanka, predmet brojnih lokalnih priča i legendi. Posle skoro tačno četiri godine od prve posete ovom misterioznom mestu, u skoro identičnim vremenskim uslovima, ali i u izmenjenom društvu, uspeo sam da je pronađem. Ovog puta moji drugari i ja smo relaciju dopunili i usponom na obližnji Crni vrh, najvišu kote planine Talambas.
Puno ljudi iz Pirota ne zna da najkraća veza između Bele Palanke i Babušnice vodi kroz izuzetno lep kraj u dolini Koritničke reke. Tu, između Suve planine s jedne, i planine Stranje s druge strane, nalazi se nekoliko sela na granici dve opštine. Ja sam u utorak obišao belopalanačka sela Donju i Gornju Koritnicu, a zatim i lepu Koritničku klisuru ili Ždrelo.
U želji da pokažemo koliko cenimo borbu meštana sela Topli Do za očuvanje svojih reka, samog sela i prirodnih lepota u njegovoj okolini, odneli smo im nešto hrane i pića koje smo sami prikupili. Obišli smo i jedno lepo mesto nedaleko od sela i pravili planove za ambiciozne poduhvate na proleće - do nekih od čuvenih Toplodolskih vodopada.
Znao sam da me u ovim selima očekuje tužna slika napuštenih kuća. Međutim, nisam mogao da pretpostavim da ću tokom dvoipočasovne šetnje u njima videti samo jednog čoveka. Potrudiću se da mi u sećanju na Slivnicu i Verzar ostanu lepe stvari, a to su seoske česme.
U okolini Pirota postoji jedno mesto gde se povremeno organizuje uništavanje neeksplodiranih ubojnih sredstava i gde je kretanje tada strogo zabranjeno. To je proplanak i nekadašnji vojni poligon na Petlovom bojištu, na granici pirotske i babušničke opštine. U nedelju sam ga posetio posle više od šest godina.
U subotu sam bio prlično aktivan. Posle obilaska udaljenih sela u knjaževačkom kraju i kraćeg odmora, morao sam da ispunim obećanje dato ćerki. Odveo sam je na jedno meni veoma drago mesto koje je vazdušnom linijom udaljeno od Pirota svega nekoliko kilometara.
Prijatno novembarsko jutro sam proveo u obilasku dva sela u južnom delu knjaževačke opštine. Odužio se zbog neplanirane posete udaljenoj i neobičnoj seoskoj crkvi.
Nije nas držalo mesto. Sve ono što se dešavalo na Staroj planini prethodne nedelje, Milan i ja smo teško podneli. Najteže nam je palo to što ništa nismo mogli da učinimo i pomognemo ljudima koji su se borili sa vatrenom stihijom. U razmere velikog požara i posledice koje je on ostavio na najlepšem delu Stare planine, morali smo da se lično uverimo.
I dalje sam svojim relacijama na planini Vidlič. Neuobičajeno lepo i toplo vreme za kraj oktobra, moje malo ,,planinarsko društvo'' iskoristilo je za šetnju i bolje upoznavanje sa basarskim krajem. Za ovu priliku smo bili ,,pojačani'' mojim dobrim drugom i kolegom, iskusnim lovcem i najboljim poznavaocem mesta kroz koja smo prolazili, Baticom Manićem. Koristim priliku da mu se zahvalim za nezaboravan izlet koji nam je organizovao.
Kada volite svoj rodni grad, istražujete njegovu prošlost i najzabitije kutke njega samog i njegove okoline, onda praktično svakog dana naučite nešto novo i otkrijete neko zanimljivo mesto. Neka naredni članak ilustruje na najlepši način pozitivan osećaj koji čovek nosi u sebi kada se zadovoljava sitnim i sasvim običnim stvarima.
Postoje određena mesta u pirotskom kraju do kojih nije preporučljivo ići sam ili bez iskusnog vodiča. Za to postoje dva jaka razloga: 1) do tih mesta ne postoje jasna obeležja pa se do njih teško dolazi i 2) boravak na njima može da bude opasan zbog prirode terena, prisustva divljih životinja, nedovoljne preglednosti u slučaju loših vremenskih uslova i sl. Jama Propas kod sela Činiglavci, u jugoistočnom delu opštine Pirot, ispunjava oba navedena uslova. Danas sam na ovom opasnom, ali i zanimljivom mestu bio sa svojim kolegama sa posla.
Posle protraćenog perioda u trajanju od punih pet nedelja, donekle ispunjenog završavanjem privatnih obaveza i posetom nekih udaljenih delova Evrope, ponovo sam u prirodi i u svom rodnom kraju, u društvu najdražih osoba. Konačno sam ispunio svoju veliku želju da Sašku i Dunju odvedem na jedno mesto na kome nisam bio gotovo tri godine. Kada sam ga poslednji put posetio, 6. novembra 2016, pa i nešto kasnije - tokom 2017, kada sam završavao svoju knjigu, Kozji kamen je još uvek predstavljao malo poznati vidikovac u pirotskom kraju. Ubrzo nakon toga postao je jedna od omiljenih destinacija ljubitelja prirode, lepih pejzaža i fotografija.
Posle osvajanja najviših vrhova Svrljiških planina i Suve planine, vratio sam se istraživanju skrivenih delova Stare planine. Silom prilika u novu avanturu sam krenuo sâm. Peške sam prešao 26 km za vremenski period od 5h, nešto više od 2h sam utrošio na vožnju iz Pirota do polaznog mesta i oko 20 minuta sam odmarao na odredištu. Imao sam veliku sreću sa vremenom. Iako je bilo oblačno i pretilo kišom od samog starta, na svom licu sam osetio svega nekoliko kapljica.
Posle osvajanja Zelenog vrha, najvišeg na Svrljiškim planinama, tročlana grupa u sastavu: Milan, Darko i moja malenkost, otisnula se u novu avanturu u još jednom kraju koji se ne bi mogao nazvati ,,pirotskim''. Uverili smo se da uspon na Trem (1809 m), najviši vrh Suve planine, predstavlja jedan od najlepših i najatraktivnijih planinarskih uspona u Srbiji.
Svrljiške planine predstavljaju planinski venac koji se pruža teritorijama opština Svrljig, Bela Palanka i grada Niša. Obuhvataju površinu od oko 430 km2. Njihova najviša kota je Zeleni vrh, iznad svrljiškog sela Gulijan, sa visinom 1334 m. Upravo je Zeleni vrh predstavljao krajnji cilj tročlane grupe željne nove avanture - kolege Milana, zeta Darka i mene. Avantura nije izostala...
To je staroplaninska visoravan smeštena na nadmorskoj visini 1450-1500 m. Nalazi se u ataru sela Gostuše i do nje se teško stiže, kako pešice, tako i terenskim vozilima. Mog kolegu i prijatelja Milana Jovanovića i mene nije sprečila ni visoka temperatura, ni 12 km rastojanja sa visinskom razlikom od skoro 800 m, niti jako planinsko sunce u povratku, da doživimo lepotu jednog od najzanimljivijih mesta u pirotskoj opštini.
Odavno nisam bio u Zabrđu. U želji da se što bolje pripremim za buduće naporne relacije, obišao sam dva lepa dimitrovgradska sela u samom graničnom području, posetio jedan manje poznati manastir, napušteni rudnik, obnovljenu crkvu i predivno vrelo. O ovim mestima sam već pisao u svojoj knjizi.
Topao letnji vikend iskorišćen je za obilazak još jednog lepog i zanimljivog mesta na Staroj planini, u društvu dragih osoba. Ovo mesto nije dovoljno poznato Piroćancima, a zbog svoje lepote svakako zaslužuje mnogo veću pažnju, makar i markiranu planinarsku stazu. Reč je o kraškoj uvali Ponor, jedinstvenom prirodnom fenomenu u pirotskom kraju.
Posle pet godina ponovio sam avanturu i zašao u prostranstvo kojim se danas mnogo ređe ide nego ranije. Nekada su ovde prolazili karavanski putevi i vojske, a sada, tokom pređena 22 km i četiri i po sati pešačenja, nisam sreo ,,žive duše''. U odnosu na maj 2014, malo sam izmenio svoju relaciju.
Ne računajući Kosovo i Metohiju, Midžor je, sa visinom od 2169 m, najviši vrh Srbije. Nalazi se na teritoriji pirotske opštine. Uspon na njega je atrakcija i zadovoljstvo za sve planinare i ljubitelje prirode u Srbiji. Za mene je to ovog puta bilo nešto posebno jer sam bio u ulozi vodiča svojim kolegama iz fabrike ,,Tigar Tyres'', kao i dragim gostima iz Amerike i Čikaga.
Kada sam pisao svoju knjigu ,,Lepa, zanimljiva i manje poznata mesta u pirotskom kraju'', bilo mi je žao što u nju nisam stavio i priču o dva lepa sela u babušničkom Gornjem Zaplanju - Bogdanovcu i Štrbovcu. Ova priča, kao i prepešačena 32 km po letnjem vremenu za 6.5h, pokušaj su da tu grešku ispravim.
Posle obilaska Manastira Svetog Nikole i kratkog odmora u kafani pored Poganovskog manastira, našli smo se u Zvonačkoj Banji. Posetili smo dva zanimljiva mesta u njenoj neposrednoj blizini, a za mene je to bila prilika da evociram brojne lepe uspomene.
Došao je na red obilazak još nekih lepih, zanimljivih, a manje poznatih mesta u pirotskom kraju, u društvu mojih najdražih kolega. Prvo od tih mesta bio je Manastir Sveti Nikola ili, kako ga meštani nazivaju - Manastir Planinica. Smešten na obodu pirotske opštine, oduvek je predstavljao stub pravoslavlja i srpstva.
Odavno nisam bio tako neodlučan prilikom izbora relacije za vikend. Najpre sam na umu imao neku ,,pešačku'' relaciju, a onda su na krajnju odluku uticali najavljeno veoma toplo vreme i želja da se sa porodicom u nedelju popodne ode na rashlađivanje na bazen u Babušnici. Izbor je pao na jedno mesto na kome ranije nisam bio. Tako sam rano ujutru krenuo u istraživanje jednog novog kraja, bez neke posebne pripreme. Ispostavilo se da sam napravio dobar izbor.
Evo me na teritoriji knjaževačke opštine. Obišao sam dva sela u njenom južnom delu, koja istovremeno predstavljaju najsevernije područje u koje sam stigao tokom svog ,,istraživanja'' pirotskog kraja. U Tatrašnici sam bio prvi put, a Gabrovnicu sam već posetio 2011, tragom jedne, ne baš vesele priče.
Nakon napornih relacija i pravih avantura u prethodnom periodu, rešio sam da lepo vreme predviđeno za ovaj vikend iskoristim na malo drugačiji način. Odveo sam članove svoje porodice do jednog meni dragog mesta u opštini Dimitrovgrad. Treći put sam bio tamo, uvek u ovom periodu godine, i uvek me to mesto iznova oduševljava svojom lepotom.
Učinio sam sve da moj prvi odlazak na ovo malo poznato mesto bude uspešan. Međutim, još na putu između Prisjana i Kamika osećalo se ,,u vazduhu'' da to neće biti lako... Porazi su sastavni deo života svih sportista pa i planinara. U jednom momentu morao sam da donesem tešku, ali i jedino ispravnu odluku. Jednostavno, protiv prirode i iznad spostvenih mogućnosti se ponekad ne može.
Jedna od najnapornijih relacija u životu, ali i jedna od najlepših, u društvu dragih kolega i drugara. Prepešačeno oko 20 km po izuzetno teškom terenu i u veoma složenim vremenskim uslovima. Savladana visinska razlika od oko 700 m (isto toliko u povratku). Zvanično najveći i najviši vodopad u Srbiji svakako i zaslužuje toliki napor. U dve reči - nezaboravna avantura.
Nastavljam lepu praksu da vikendom vodim svoje drage kolege do lepih, zanimljivih i manje poznatih mesta u našem kraju. Ovog puta nam je cilj bio Dupni kamik, jedno veoma zanimljivo i atraktivno mesto, nedovoljno poznato Piroćancima. Iskoristili smo priliku da se popnemo i na obližnji vrh Kitku (1209 m) i uživamo u pogledu sa njega na okolinu.
Najinteresantniji deo doline reke Visočice je kanjon Vladikine ploče, koji se nalazi između visočkih sela Rsovci i Pakleštice. U njemu postoji veliki broj pećina, a najveća i najatraktivnija je istog imena kao i kanjon. Posetio sam je u okviru planinarske akcije koju je organizovalo Udruženje građana ,,Vladikine ploče'' iz Pakleštice.
Rado posećujem sela u opštini Dimitrovgrad. Iako uglavnom napuštena, izazivaju prijatan osećaj i odišu posebnom lepotom. Ovog puta sam imao nameru da pronađem jedan malo poznati vodopad i da bolje upoznam nekada veliko selo Barje. U tome sam imao najbolju moguću pomoć. Moj vodič je bio Cvetko Ivanov, inženjer, profesor i hroničar iz Dimitrovgrada, rodom upravo iz ovog sela.
Prvomajsko prepodne sam sa svojom suprugom Saškom proveo u Temskoj, rodnom selu svog oca. Obišli smo i izletišta uz reku Temšticu, veoma popularna među Piroćancima. Bila su prepuna.
Odavno nisam bio u kraju koji se nalazi severno od Bele Palanke. Rešio sam da ispunim svoju davnu želju i popnem se na vrhove vidljive sa auto-puta iz pravca Pirota. To su Golemi vrh (1022 m) i Suligata (1153 m). Nalaze se u krajnjem jugoistočnom delu Svrljiških planina, poznatim pod nazivom Rinjska planina.
Kao i prošlog, i ovog vikenda je jedan dan proveden u prirodi u društvu dragih kolega. Lepu tradiciju organizacije team building-a nastavili smo posetom nekoliko zanimljivih mesta u Gornjem Visoku.
U nedelju je vredelo spojiti lepo i korisno. Najpre sam svoje kolege po lepom prolećnom vremenu odveo do predivnog Donjeg Piljskog vodopada. Zatim smo prisustvovali veličanstvenom skupu koji su u zabačenom staroplaninskom selu Topli Do organizovali aktivisti pokreta ,,Odbranimo reke Stare planine''. Tako smo dali svoj doprinos borbi protiv pošasti koja se širi Srbijom, a tiče se izgradnje mini-hidroelektrana u zaštićenim prirodnim područjima.
Vučje je vrh na planini Vidlič, udaljen vazdušnom linijom od Pirota oko 10 km na istok, visine 1180 m. Prvi je veći vrh na Vidliču istočno od Basarskog kamena, a vidljiv je i iz grada. Za razliku od markantnog Basarskog kamena koji predstavlja stenovit odsek, vrh Vučje je zaobljen. Posle neuspelog pokušaja njegovog osvajanja sa severne strane u jesen 2014, ovog puta sam rešio da se na Vučje popnem sa jugoistoka, iz sela Krupac.
Ovo markantno uzvišenje, karakterističnog trapezastog oblika, predstavlja simbol Lužničke kotline i izdiže se iznad nje do visine od 1239 m. Moji drugovi su se uverili da predstavlja fenomenalan vidikovac, a napravili smo čitav krug oko njega i posetili dva zanimljiva babušnička sela.
Greben je kraška planina koja se u južnom delu opštine Dimitrovgrad prostire dužinom od oko 12 km pravcem severozapad-jugoistok. Njen najviši vrh je Beženište (1338 m). Vidljiva iz Pirotske kotline i lako prepoznatljiva po obliku svog najvišeg dela, predstavlja ,,magnet'' za planinare, a uspon na njen vrh je svakako jedna od najatraktivnijih relacija u pirotskom kraju.
Postoje mesta u pirotskom kraju koja su me svojom lepotom i zanimljivim pričama vezanim za njih ,,osvojila'' kada sam se prvi put našao na njima. Jedno takvo je Vikalište, fantastičan vidikovac, koji se nalazi u ,,predvorju'' Stare planine i u ataru sela Rudinja.
Lepo nedeljno prepodne sam iskoristio da obiđem dva vrha na planini Vidlič koji se nalaze severno od grada. Gledam ih svakodnevno - sa terase svoje kuće u naselju Barje, kada od kuće krenem prema centru grada ili sa mosta ,,Gazela'', na putu prema ,,Tigru''. To su Čuka (997 m) i nešto viši Mali vrh (1013 m). Nalaze se zapadno od daleko poznatijeg Crnog vrha (1152 m).
Minulog vikenda posetio sam jedan udaljeni kraj Pirotskog okruga i selo Ostatovicu. Nedovoljno informacija, nedostatak bilo kakve signalizacije i loše vreme, praćeno ledeno kišom i sitnim snegom, učinili su da se moj uspon na Ostatovički kamen pretvori u pravu malu avanturu.
Lepo i hladno nedeljno prepodne moj kum i ja smo iskoristili da obiđemo dva udaljena dimitrovgradska sela. Dok sam u Skrvenici ranije bio nekoliko puta, Vrapču sam posetio samo jednom - oktobra 2015, putem uz dolinu Jerme i iz Petačinaca. Ovog puta sam rešio da do Vrapče dođemo iz suprotnog pravca i baš iz Skrvenice.
Selo Staničenje se nalazi na oko 12 km severozapadno od Pirota, blizu auto-puta koji povezuje Pirot i Niš i neposredno pored ušća Temštice u Nišavu. Najpre sam sa svojom porodicom obišao njegovu Crkvu Svete Petke, najstariju u pirotskom kraju, a zatim sam ispunio svoju davnu želju i popeo se na Crvenu stenu, koja ovom selu, na severnim padinama Belave, daje zaista atraktivan izgled. Uzput sam obišao još nekoliko zanimljivih mesta i uživao u prelepom pogledu na okolinu.
Tokom tri sata hoda napravio sam krug oko brda Del (669 m), prešao oko 13 km, posetio četiri sela na granici pirotske i dimitrovgradske opštine, obišao tri seoske crkve, prisustvovao iznenadnim promenama vremena... Ljude koje sam sreo tokom relacije mogao bih da nabrojim na prste obe ruke, što ukupan utisak o poseti ovom kraju čini veoma zabrinjavajućim.
Suva planina je siromašna vodom i uglavnom bezvodna. Ipak, u podnožju ovog planinskog venca koji se od Niške Banje do reke Lužnice pruža dužinom od oko 45 km, nalazi se nekoliko jakih vrela - Mokra, Divljana, Komarica (Ljuberađa), Gornji Dušnik. Međutim, i na samoj Suvoj planini, na oko 1280 m nadmorske visine, postoji jedan jak izvor vode. To je čuvena Rakoš-česma, oduvek poznata kao sastajalište ovčara i govedara, lovaca, šumara, planinara, a u prošlosti i pripadnika raznih vojnih formacija.
Krajnji istočni deo planine Belave predstavlja brdo Sarlah koje zadire u dubinu Pirotske kotline i strmo se spušta do samog gradskog jezgra Pirota. Piroćanci su nekada, naročito u prazničnim danima i za vreme leta, mnogo češće nego danas posećivali svoje najbliže brdo. U želji da se situacija po tom pitanju popravi, napisao sam ovaj članak.
Jesenas sam sa kolegama sa posla bio na Pametniku iznad Dimitrovgrada. Ovog puta sam u društvu svoje ćerke bio na još jednom mestu sa koga je lep pogled na ovu varošicu i pograničnu zonu sa Bugarskom. Nalazi se nešto istočnije od Pametnika, bliže granici, ali i na većoj visini.
Poslednjeg dana stare godine po Julijanskom kalendaru posetio sam dva sela u kojima odavno nisam bio. Relativno su blizu jedno drugom, ali se dosta i razlikuju. Dok je Veliki Suvodol prilično veliko i živo selo nadomak Pirota, belopalanački Telovac sve više liči na ,,muzej na otvorenom''.
Visočica je svakako, uz Nišavu i Jermu, najvažnija reka u pirotskom kraju. Velikom branom je zaustavljena na mestu gde se u februaru 1963. desila prava prirodna katastrofa. Ispod brane Visočica teče još nekih 3.5 km do mesta gde se spaja sa Toplodolskom rekom i gradi Temšticu. Iskoristio sam hladno, ali suvo zimsko jutro da prođem ovom deonicom posle više od sedam godina.
Pirot je jedan od retkih gradova u Srbiji gde za veoma kratko vreme možete napustiti urbano jezgro i naći se na nekom mirnom i lepom mestu. Svakako da je Piroćancima najbolje da za tako nešto izaberu verovatno najlepši gradski kej u Srbiji. Ja ću vam predstaviti jedan njegov deo koji je manje poznat i ređe posećivan.
Poslednjih godina imam običaj da prvojanuarsko jutro, nakon dočeka Nove godine, provedem u prirodi, obilazeći neka meni zanimljiva mesta. Ovog puta sam posetio babušničko selo Strelac. Oduvek je bilo jedno od najvećih i najrazvijenijih lužničkih sela, ali mi se čini da posrće u borbi za opstanak i da polako gubi na svom značaju.
Poslednje jutro u 2018. godini proveo sam u okolini Bele Palanke. S obzirom na hladno vreme, sitnu kišu i maglu, u startu sam znao da izbor relacije nije bio najbolji. Ipak, želja da se vidi nešto novo bila je jača od svega, a upravo su loši vremenski uslovi učinili da mi ovaj dan ostane u trajnom sećanju.
U istom dana kada sam obišao Vojnegovac, rešio sam da iskoristim lepo vreme i obiđem još jedno selo - Kusu Vranu. Iako sam znao da je konačno završen asfaltni put do ovog mesta, odlučio sam da u Trnskim Odorovcima ostavim auto i da do odredišta odem peške. Bio sam nagrađen veoma prijatnom šetnjom u kraju izuzetne lepote.
Vojnegovac je selo koje obitava na obodu jugoistočnog dela Pirotskog polja. Posetio sam ga posle dosta vremena jednog oblačnog zimskog jutra i uverio se da je dobrostojeće u odnosu na većinu sela u pirotskoj opštini.
Meandri su obično karakteristika velikih ravničarskih reka. Nišava pravi jedan takav meandar na oko 8 km nizvodno od Pirota. Pored posete mestu na kome sam zadnji put bio pre osam godina, iskoristio sam priliku da obiđem još neka zanimljiva mesta u blizini.
Izuzetno lep zimski dan, 13. decembar, iskoristio sam za prijatnu šetnju. Do tada nikad nisam prepešačio ovu kratku relaciju. Uvek sam bio u Berilovcu iz Pirota, ili u naselju Četvrti kilometar sa puta za Visok. Ovog puta sam rešio da pešačenjem ,,povežem'' ova dva mesta.
Prethodnih godina neopravdano sam zapostavio neka mesta u opštini Pirot. Tako sam dva sela pomenuta u naslovu poslednji put posetio još u oktobru 2011. Osim što se oba nalaze u severozapadnom delu opštine, iako udaljena međusobno oko 18 km, imaju nešto zajedničko - depopulaciju i ubrzano propadanje.
U želji da proverim jednu informaciju koju sam dobio nedavno, našao sam se u Babušnici. Po hladnom i kišovitom jesenjem vremenu obišao sam njenu Crkvu Svetog Nikole, a potom i obližnja sela u kojima sam bio još u februaru 2013.
Neobično nizak nivo Zavojskog jezera iskoristio sam da svoju porodicu odvedem do njegovih obala. Obišli smo mesto na kome se nekada nalazilo selo Velika Lukanja. U nastavku smo posetili i Gostušu, čuveno ,,Kameno selo''.
Masiv Stare planine dopire južno, na teritoriji opštine Pirot, do reke Visočice i Zavojskog jezera. Iskoristio sam lepo praznično vreme za obilazak upravo kraja koji se nalazi između dolina Visočice i Dojkinačke reke, a koji sam ranije ređe posećivao.
Cele nedelje sam bio uzbuđen zbog odlaska na mesto na kome do sada nisam bio. Kada me veče pre polaska pozvao kum Marjan i potvrdio učešće, znao sam da nas čeka još jedna nezaboravna zajednička avantura.
U želji da na najbolji mogući način iskoristimo bogomdane lepe oktobarske dane, rešio sam da svoje kolege sa posla odvedem do Pametnika, spomenika na Neškovom brdu iznad Dimitrovgrada. Lako je uočljiv kada se iz pravca Bugarske budete kretali ka Pirotu. Ovu relaciju sam već opisao u svojoj knjizi, a sada sam rešio da do odredišta odemo putem kojim sam išao i u decembru 2011, kada sam prvi put bio na ovom lepom mestu.