11jul2019 Na Srebrnoj glavi dotaknite najistočniju tačku Srbije

Evo jednog predloga da bar jedan vreli letnji dan zamenite svežinom Stare planine. Odmah skrećem pažnju da je u pitanju naporna i tehnički zahtevna relacija koju mogu savladati samo pravi planinari. Opisaću vam kako sam ja doživeo uspon na ovaj lepi vrh, kao i silazak sa njega, 20. avgusta 2016.

Srebrna glava (1932 m) je jedan od ređe posećivanih, i, među domaćim planinarima, manje poznatih vrhova Stare planine. Dalek i teško pristupačan, ovaj vrh se kao strela zabija u teritoriju susedne Bugarske, predstavljajući najistočniju geografsku tačku Srbije. Od njega, masiv Stare planine lagano počinje da skreće sa smera severozapad-jugoistok na smer zapad-istok.

Nakon decenija u kojima su Srebrna glava i okolni niži vrhovi predstavljali neku vrstu ,,zabranjene zone’’, i oblast u koju je u načelu bilo opasno zalaziti zbog neretkih pograničnih incidenata sa tragičnim ishodom, danas je ovo područje napokon mirno, a nekada obavezne dozvole za kretanje su ukinute. To omogućava planinarima i zaljubljenicima u prirodu da ka ovom lepom vrhu krenu poptuno opušteni i da upijaju prirodne lepote punim plućima.

Postoji nekoliko načina da se popnete na Srebrnu glavu. Većina planinara za polaznu tačku bira dimitrovgradsko selo Senokos, a manji broj njih će poći iz obližnjeg Gornjeg Krivodola. U leto 2016, ja sam se uputio u osvajanje ovog vrha, u društvu svojih mlađih kolega iz ,,Tigra'', upravo iz Senokosa. Najpre smo išli dolinom Senokoške (Vodeničke) reke, a na Srebrnu glavu smo izašli prateći greben Stare planine na granici sa Bugarskom. Postoji i drugi način izlaska na Srebrnu glavu iz Senokosa i doline Vodeničke reke - preko grebena Boljevsko letniće i Crnog vrha, ali tokom priprema za uspon meni se prvi način učinio boljim i atraktivnijim. U povratku smo išli potpuno drugačijom trasom tako da smo tog dana napravili pun krug oko pomalo zabačenog dela pirotskog kraja.

Senokos je najsevernije naselje u opštini Dimitrovgrad. Oko 37 km je udaljeno od centra svoje opštine i nalazi se na nadmorskoj visini od oko 900 m. Ukoliko do ovog sela idete iz Pirota, koristićete dobro poznati put za Gornji Visok - preko Planinarskog doma, Rsovaca, Visočke Ržane i Slavinje. Od raskrsnice na putu Slavinja - Izatovci, Senokos je udaljen oko 5 km, a usput ćete proći i kroz selo Kamenicu. Rastojanje od Pirota je punih 40 km.

Prema popisu iz 2011, u selu je bilo svega 29 stanovnika, a najveći broj ljudi je zabeležen neposredno posle Drugog svetskog rata, 1948. godine - 568. Senokos je smešten na spoju planinskih reka i rečnih dolina pa neodoljivo podseća na pirotsko selo Topli Do. Oduvek je predstavljao jedno od najpoznatijih ovčarskih sela u ovom delu Stare planine:

Značenje imena sela je prilično jasno i jednostavno - mesto u blizini pašnjaka na kojima se kosi seno. U selu se nalazi zanimljiva crkva posvećena Svetom Pantelejmonu:

 

Prema legendi, izgradnja hrama je počela 1853. ili 1855. godine u centru sela, na mestu Gornje česme. Radilo je tridesetak majstora, ali ono što bi danju sagradili, noću bi se srušilo. Sledećeg dana majstori su morali da popravljaju svoju ,,majstoriju''. I tako nekoliko puta. Čudili su se majstori šta se dešava i nisu znali šta da rade, dok im neka baba Suska nije rekla da joj se u snu ,,javilo'' da treba da premeste građevinski materijal na suprotnu obalu i da će tamo uspeti da sagrade crkvu. Ljudi su je poslušali i izgradnja je počela, ali su ratovi, bolesti i siromaštvo mučili Senokošane pa su je završili tek 1873. godine.

Unutrašnjost crkve je oslikana u periodu od 1873. do 1875. godine, a kamene ploče su 1938. zamenjene crepom. Renovirana je u periodu od 2003. do 2010. godine, kada je napravljen i novi ikonostas. U knjizi Vera i kamen (crkve i manastiri), grupe autora, među kojima je i moj prijatelj Cvetko Ivanov iz Dimitrovgrada, možete pročitati još nekoliko lepih priča vezanih za ovu crkvu i selo Senokos.

Kako Senokos predstavlja polaznu tačku za osvajanje velikog staroplaninskog prostranstva, u ataru ovog sela nalazi se više lokacija interesantnih ljubiteljima prirode:

Sve prethodne slike u ovom članku nastale su 15. jula 2012, tokom mog prvog boravka u Senokosu. Slede slike iz avgusta 2016.

Polazna tačka do Srebrne glave, za mene i moje drugare - Milana i Igora, bila je stara česma u severnom delu sela, podignuta 1929. godine:

Odavde do Srebrne glave bila su nam potrebna puna četiri sata hoda. Put ide na sever dolinom Vodeničke reke. U letnjim mesecima ona često presušuje:

Na oko pola sata hoda od Senokosa nalazi se jedno lepo mesto, pogodno za kampovanje:

Zatim u podnožju Javorovog rida kreće jači uspon i put sa serpentinama. Ovde nam se osmehnula sreća i dogodilo nešto što većina planinara potajno priželjkuje - pokupio nas je veliki kamion sa opremom za izvlačenje i utovar stabala:

Na taj način smo sigurno uštedeli oko sat vremena hoda, tako da podatak koji sam izneo malopre, o vremenu potrebnom da se iz Senokosa stigne do Srebrne glave, treba prihvatiti uslovno. Ovde nas je oduševio svojom lepotom izvorišni deo Vodeničke reke - kraj podseća na Arbinje ili dolinu Jelovičke reke:

Tako smo stigli do šumarske baze u mestu Prelesje. Smeštena je u gustoj bukovoj šumi, na oko 1450 m nadmorske visine i na oko 8 km od Senokosa:

Nakon odmora, uz prijatan razgovor sa našim domaćinima i dopunjavanja rezervi vode, krenuli smo dalje na sever. Cilj je bio izaći na greben Stare planine, na samoj granici.

Posle nekih 25 minuta kretanja po blatnjavoj šumskoj stazi, izbili smo na proplanak neposredno ispod odmorišta na vrhu Mučibaba (1670 m). Odavde smo prvi put mogli da vidimo cilj naše relacije - Srebrnu glavu:

Nadalje smo stalno išli u pravcu istoka, koristeći staru patrolnu stazu naših pograničnih jedinica i povremeno prolazeći pored belih graničnih kamenova:

Na pojedinim delovima trase snalaženje nam je bilo otežano jer nema nikakve markacije. Usput smo se uverili u ono što smo mogli da pretpostavimo još u Prelesju - ovaj kraj je neobično bogat divljim malinama. Nigde ih nisam video na toliko velikom prostranstvu i nikada ranije nisam, kao tada, uživao u njihovim zrelim i ukusnim plodovima:

Pored malina predelom dominira neizostavna kleka, jedan od većih ,,neprijatelja'' planinara na Staroj planini. Uz to, imali smo prepreku u vidu magle koja nam je otežavala kretanje na nepoznatom terenu i sprečavala nas da jasno vidimo svoj cilj. Na momente je rosila i kiša:

Južno od nas se nalazio Crni vrh (1831 m), koji sam već pomenuo kao potencijalno prolazno mesto do Srebrne glave preko Boljevskog letnića. Kleka u potpunosti prekriva ovaj vrh i zbog toga smatram da je naš izbor puta bio bolji:

Povremeno smo se prebacivali na bugarsku patrolnu stazu koja je u ovom delu boljeg kvaliteta od naše:

Pošto smo grebenom Stare planine, uz samu granicu sa Bugarskom, prešli punih 6 km, za šta nam je trebalo oko sat i po vremena, našli smo se na Srebrnoj glavi. Navodno je vrh dobio ime po rudniku srebra koji se u rimsko doba nalazio u njegovoj okolini.

Za razliku od nekih drugih vrhova na Staroj planini, koji su sa bugarske strane ,,odsečeni'' (Midžor, Vražja glava, Tri čuke, Kopren, Kaca-kamen), stekao sam utisak da je Srebrna glava dostupnija iz Bugarske. U neposrednoj blizini, na teritoriji Bugarske, videli smo neka vozila i objekte:

Zbog magle nismo mogli da uživamo u lepom pogledu na okolinu. Čak nam je i atraktivni bugarski vrh Kom (2016 m) dugo bio sakriven iza oblaka:

U povratku sa Srebrne glave, krećemo našom patrolnom stazom na jug:

Sa naše leve strane, na bugarskoj teritoriji, bila je duboka dolina, a iza nje, nekih 4 km daleko, nalazio se Kom, karakterističnog piramidalnog oblika, vidljiv izdaleka. Sa desne strane se nalazio već pomenuti Crni vrh, koga smo sada obilazili sa suprotne strane u odnosu na dolazak:

Posle kratke kiše, razvedrilo se i krajolik je postao predivan:

Kada nam se na istoku konačno u svojoj punoj lepoti ukazao vrh Kom, dobio sam neopisivu želju da ga nekada i osvojim. To je prvi veći vrh u bugarskom delu Stare planine, u čijem se podnožju, ali sa njegovih suprotnih strana, nalaze izvorišta dveju možda najznačajnijih reka za pirotski kraj - Nišave i Visočice:

Konstantnim praćenjem naše patrolne staze, posle nešto duže od sat vremena od Srebrne glave, stigli smo do ostataka stare pogranične karaule:

Ovde se napušta granica. Orijentaciju prema Senokosu predstavljaju Karibanjsko brdo i dolina Karibanjskog potoka. Spust u Karibanju nije bio nimalo lak, morali smo da se pomažemo i navigacijom:

Posle osmočasovnog pešačenja i pređena 24 km u različitim vremenskim uslovima, na kraju i po letnjoj vrućini, umorni i iscrpljeni, ušli smo u Senokos sa istočne strane i prošli pored same seoske crkve. Za spust sa Srebrne glave trebalo nam je oko tri i po sata:

Jedna od najtežih, ali i najlepših relacija u mom životu i jedno neponovljivo planinarsko iskustvo.

Trajanje relacije: oko 10h (sa polaskom iz Pirota)

Zahtevnost relacije: veoma teška (5/5)

Karakteristike: prava planinarska relacija, dobrim delom uz samu srpsko-bugarsku granicu, prelepi predeli, divlje maline

Rizici: nedostatak kvalitetne markacije, kretanje u pograničnoj zoni, u nekim delovima kleka umnogome ograničava brzinu kretanja