8nov2019 Petrovski krst iznad Dragomana (Bugarska)

Svaki put kada putujem u Bugarsku, prema Sofiji, dok prolazim pored pogranične varošice Dragomana, zagledam se na sever u pravcu planine Čepan. Njen najviši vrh, na kome se stalno vijori bugarska zastava, oduvek me privlačio da ga osvojim. To sam i učinio 7. februara 2016. Verujem da ću se i sutra s osmehom na licu setiti detalja te svoje avanture.

Najviši vrh planine Čepan je Petrovski krst, visok 1206 m. Sama planina je deo masiva zapadne Stare planine i nalazi se u blizini granice sa Srbijom. Zanimljive podatke sam pronašao na sajtu Wikipedia, a posebno o tome kako je vrh dobio ime:

Ovo mesto je poznato i kao Veliki Čepan, a pored njega se nalazi još jedan vrh, Mali Čepan. Na samo vrhu su ostaci svetilišta koje je bilo posvećeno tračkom bogu sunca Sabaziju. Na kamenom oltaru uklesane su dve činije u kojima su, prema verovanju, prinošeni darovi i žrtve. Svetilište je u II veku pre nove ere izgradilo tračko pleme Meldi, pod vođstvom vojnika Aurelija Mestrijana. U srednjem veku, na Petrovskom krstu je postojao pravoslavni Manastir Svetog Konstantina i Jelene. Vidljivi su ostaci ruševine i deo isklesanog krsta.

Po jednoj priči, tokom 1842. godine, turski banditi su kidnapovali nekog zemljoposednika Petra iz obližnjeg Dragomana. Cilj otmice je bio da se izmami otkup i oni su Petra poveli do vrha da bi ga zastrašili. Kada su odozgo videli da se meštani spremaju za borbu, ubili su ga i pobegli, ali nisu uspeli da se spasu. Pošto je Petar bio cenjen među seljacima, vrh je nazvan po njemu i na tom mestu je podignut krst.

Do mesta gde sam ostavio automobil, oko kilometar pre skretanja za Dragoman, stigao sam lako i brzo. Ova usnula bugarska varošica nalazi se na oko 43 km od Pirota, na putu za Sofiju, ili 14 km od srpsko-bugarske granice. Broji oko 4000 stanovnika i nalazi se na oko 720 m nadmorske visine.

Sa jednog prevoja iznad starog dela Dragomana, levo od magistralnog puta, krenuo sam pešice na vrh planine koja je bila preda mnom:

Istureni, najseverniji deo Dragomana izgleda veoma skromno i nemate osećaj da se nalazite u Evropskoj uniji:

Po izlasku iz varoši, skrećem gore desno na jedan put za koji pretpostavljam da će me odvesti do vrha. Kreće uspon:

Na severu se na vidiku ukazuje venac Stare planine u Bugarskoj, u podnožju je Dragoman, a daleko na jugu pogled seže do Ruja (1704 m) i Velikog Strešera (1874 m) na planini Vardenik, južno od Vlasinskog jezera:

U daljini, na zapadu, bile su meni tako poznate i drage planine iz mog kraja - Greben, Vlaška i Suva planina:

Dobar put i pomalo neuobičajene markacije su mi ulivali sigurnost na nepoznatom terenu. Polako sam povećavao nadmorsku visinu:

Pogled na Dragomansko polje je bio sve bolji. Na jugoistoku je iz magle ,,provirivala'' Vitoša. Na njenom najvišem vrhu, koji se naziva Černi vrh (2290 m), bio sam još kao dečak:

Bio sam oduševljen činjenicom da mogu da vidim još jednu bugarsku varošicu - Godeč, u podnožju Stare planine. Vazdušnom linijom je bila udaljena oko 12 km:

Na sledećim fotografinama se još lepše vide Greben i Vlaška planina, odnosno Vitoša iznad Sofije:

U samom podnožju planine Čepan, na severnom obodu Dragomanskog polja je zanimljiva močvara koju Bugari zovu Dragomasko blato. Velika mi je želja da je nekada detaljnije istražim:

Pirotski kraj je oduvek bio poznat po vrednim majstorima-pečalbarima koji su se uglavnom bavili ciglarskim, ćumurdžijskim i zidarskim (dunđerskim) zanatom. Oni su tradicionalno radi zarade odlazili i u oblasti van granica Srbije, a najviše u Bugarsku i Vlašku (Rumuniju). Najviše su u pečalbu išli Visočani i Lužničani. Obično su se svojim porodicama vraćali upravo na današnji dan - Mitrovdan. Pečalbari su bili organizovani u družine koje su se zvale tajve. Zanimljivo je da je Dragoman svoje ime dobio po dragomanima - ljudima koji su bili organizatori odlaska pečalbara, posrednici između pečalbara i poslodavaca, kao i nadzornici za vreme njihovog rada.

Kao što može da se vidi na slikama, dobar deo relacije sam gazio sneg:

Posle sat i deset minuta hoda od mesta na kome sam ostavio auto, bio sam na vrhu. Tamo me dočekao jak vetar. Vrh je u stvari predstavljen platoom na kome je lepo odmorište sa pogledom na Dragoman na jugu i Godeč na severu. Naravno, tu je i stari kameni krst po kome sam vrh nosi ime:

Pogled sa vrha je impozantan i pruža se na sve četiri strane sveta, ka svim onim planinama i mestima koje sam već pomenuo tokom uspona. Na sledećim fotografijama su redom: istočni deo planine Čepan prema Sofiji, Dragomansko blato, Dragoman i Godečko polje (kroz njega protiče reka Nišava!):

Na visokom jarbolu bila je sleđena bugarska zastava. Posebno mi je bila interesantna klupica postavljena u pravcu Dragomana, kao i zanimljiv natpis na njoj. Preveden na srpski jezik glasi: ,,Car Boris III je zastao ovde da se odmori''. U pitanju je poslednji bugarski kralj koji je vladao u periodu od 1918. do 1943. godine. Za Grke sam već znao, ali mi je bilo neobično da i Bugari znaju da svoje toponime povežu sa bitnim imenima iz svoje nacionalne istorije i tako pokušaju da naprave priču koja će privući posetioce.

Za spust sa Petrovskog krsta do mesta gde me čekao automobil trebao je nepun sat vremena.

Trajanje relacije: oko 4.5h

Zahtevnost relacije: srednja (3/5)

Karakteristike: lepa i neobična planinska relacija na teritoriji Bugarske, fantastičan pogled sa Petrovskog vrha na brojne planine i mesta od kojih neka pripadaju pirotskom kraju

Rizici: jak vetar na vrhu planine Čepan, blato u podnožju

Komentari

Novi komentar