13feb2020
Predstavljam vam Oreovicu, lepo i zanimljivo pirotsko selo
Oreovica je udaljena od Pirota oko 13 km, a od skretanja sa puta za Temsku i Knjaževac, u mestu Sopotski han, oko 5.5 km. Nalazi se na nadmorskoj visini od oko 680 m. Selo ima lepu okolinu, a vezano je i za brojne zanimljive priče iz prošlosti. To su razlozi zbog kojih bi ga trebalo posetiti i bolje istražiti.
U Oreovicu sam dolazio više puta, čak i iz različitih pravaca. Tako je jedna od mojih prvih dečačkih avantura bila odlazak u ovo selo iz Temske, uz dolinu potoka. Mnogo godina kasnije, 18. decembra 2010, to sam ponovio i tada mi je bilo potrebno nešto više od sat vremena da od škole u Temskoj stignem do centra Oreovice:
Oreovica se nalazi u podnožju planinskog masiva koji se u dužini od oko 4 km prostire između ovog sela i Sopota na zapadu, a Koprivštice i Pokrovenika na istoku. U pitanju su tri upečatljiva planinska venca (Pravac, Marine livade i Golaš) koji između sebe grade dve zaravni i dve doline. Čitav kraj ima oblik sedla i lepo se vidi iz različitih delova pirotske opštine, a možda najbolje iz Ragodeša ili sa puta od Koprivštičkog krsta za Belski most i Paklešticu. Ovo je pust i nenastanjen kraj, u koji povremeno zalaze samo retki pastiri iz pomenutih sela i lovci.
U jesen 2011. godine (3. novembra) želja da pronađem spomenik posvećen oslobodiocima Pirota od Turaka, u mestu Vrba blizu Nišora, odvela me čak do prvih oreovičkih kuća. Naravno, do sela vodi i afaltni put kojim se i najčešće dolazi do njega, a to je put koji iz pirotske Tijabare vodi starim Knjaževačkim drumom, a zatim preko Sopotskog hana i Sopota savladava priličnu visinsku razliku do same Oreovice. Kroz naredne fotografije prikazujem izgled tog puta, odnosno deonicu između Sopota i Oreovice, u proleće 2013, tačnije 18. aprila te godine:
Na ulazu u selo iz pravca Sopota nalazi se napuštena školska zgrada. Podignuta je 1927. godine:
Selo nema svoju crkvu - najbliža je u susednom Sopotu. Međutim, u blizini škole nalazi se mali zvonik sa obročnim krstom:
Ako se na raskrsnici prikazanoj na prvoj sledećoj fotografiji pođe naviše, brzo se dolazi u centar sela. Tamo su napušteni zadružni dom i velika česma, jedna od većih u pirotskom kraju:
Prema prvom popisu nakon Drugog svetskog rata, 1948. godine, Oreovica je imala 624 stanovnika. Od tada ovaj broj konstantno opada, u početku sporije, kasnije sve brže i brže. Selo je 2011. godine brojalo 80 ljudi. Naziv sela bi trebao da označava mesto gde ima oraha (oreja).
Iz centra put vodi u gornji deo sela:
Na izlazu iz sela put zavija udesno i ulazi u jednu dolinu koju formira baš onaj potok kojim sam ja svojevremeno dolazio u Oreovicu iz Temske. Put vodi za Koprivšticu:
Oreovica poseduje raznovrsno, ali neiskorišćeno rudno bogatstvo. Najvažnija su nalazišta kvarcnog peska, obično bele, ređe sivožute i crvenkaste boje. Pogodan je za izradu svih vrsta staklarskih proizvoda i optičkih instrumenata. Takođe, krajem prošlog veka, vršena je eksploatacija čuvenog oreovičkog kamena, a njime je navodno popločan i niški kej pored reke Nišave. Nalazišta kvarcnog peska bi trebalo da se nalaze upravo u ovom kraju, severoistočno od sela.
Zanimljivo je da se u ovoj dolini nalazi izvorište potoka koji se sliva prema Temskoj. Od poslednjih kuća u selu udaljeno je manje od desetak minuta hoda. U proleće 2013. potok je izgledao veoma lepo i bio je bogat vodom:
Samo vrelo me oduševilo svojom lepotom i izdašnošću:
U samoj dolini su ostaci nekoliko vodenica. Sve ukazuje da je Oreovica selo bogato vodom. Međutim, u stvarnosti je drugačije - selo ima velikih problema sa vodosnabdevanjem u sušnom delu godine. Tada vrela u okolini sela oslabe ili u potpunosti presuše. U to sam se i sâm uverio 5. novembra 2017, kada je pomenuto vrelo iznad sela bilo suvo, gotovo bez kapi vode:
Završiti članak o Oreovici, a ne spomenuti najpoznatiju ličnost iz prošlosti ovog sela, praktično je nemoguće. O Stojanu Stefanoviću Dubanći, u narodu poznatijem kao Stojanu Oreovačkom, već sam pisao na stranicama ovog bloga 7. novembra 2018, predstavljajući jedno izuzetno zanimljivo mesto koje se nalazi u kraju poznatijem kao Bukovica, između Oreovice i Pokrovenika. To je čuveni Nanin kladenac, nekadašnje zborno mesto hajduka. Nije naodmet da napišem još nešto o ovom izuzetnom čoveku, jednom od najpoznatijih hajdučkih četovođa u pirotskom kraju i čitavoj jugoistočnoj Srbiji.
Stojan Oreovački je bio neustrašivi borac od koga su Turci zazirali. Hajdukovao je, kako legenda kaže, 12 godina sa svojom družinom, najviše oko Toplog Dola, Zaskovaca, Temske. Po priči, sa Stojanom je četovala i hajdukovala i njegova ćerka Milka i bila najbolji strelac u družini.
U to vreme u Toplom Dolu je spahija bio neki Usein, koji je narod strašno mučio i pljačkao. Čuo od naroda to hajduk Stojan i načinio mu zasedu kod Mrtvačkog mosta, na putu Temska - Topli Do. Spahija je nosio mnogo harača - preko 20 hiljada groša. Kada se pojavio sa svojom pratnjom, nije ni slutio da ga budno motri hajduk Stojan. Kad je spahija došao na puškomet od hajduka, Stojan izađe iz šume i podviknu Turčinu: ,,Drž se Useine!'' Puška opali i Turčin pade, a ostali Turci pobegoše. Stojan uze blago i spahijinu pušku i njome je kasnije mnoge Turke pobio. Turci su organizovali mnoge potere za njegovom hajdučkom družinom, ali bez uspeha. Uvek su se vraćali sa mnogo mrtvih i ranjenih.
Stojan Oreovački je bio junačan čovek, odlučan, slobodan, vešt u svakom pohodu. On je jednom, po pričanju kaluđera Avakuma, člana njegove hajdučke družine koji je bio živ i posle oslobođenja od Turaka, usred dana opkolio svoje rodno selo Oreovicu, pohvatao i poubijao Turke koji su tih dana sakupljali harač u selu, uzeo blago i najurio njihove konje da se sami vrate odakle su došli. Posle niza takvih ataka od strane hajduka, Turci su počeli da izbegavaju da idu u udaljena staroplaninska sela, a kada su to i činili, nisu smeli da vrše nasilje nad narodom jer su se plašili hajduka, a naročito Stojana.
Hajduk Stojan je veoma brzo i vešto umeo da se preruši u seljaka, slugu, ugljara i da tako obučen dođe u grad. Tako se snabdevao hranom, opancima, barutom. Jednom prilikom je, prerušen u ugljara, došao u Pirot i izašao pred kajmakama (upravnika kaze) da mu se nešto požali. Tom prilikom neopaženo je metnuo svoju arbiju (gvozdenu šipku) pod kajmakamovo sidžade (vrsta ćilima). Sutradan pak uputi jednog seljaka kod kajmakama da mu vrati arbiju koju je prethodnog dana ostavio. Kad je kajmakam našao arbiju, zinuo je od čuda i odmah mu poslao arbiju po seljaku.
Drugom prilikom je Stojan poslao u Pirot jednom Turčinu pokvaren pištolj sa zahtevom da ga popravi i da mu ga vrati nazad sa dva tuceta baruta. Turčin je morao to da učini, a da nikom nije rekao ni reč, jer se bojao Stojana.
(www.pirkebloger.koznazna.com/Priče/Hajduk Stojan)
Trajanje relacije: oko 2h
Zahtevnost relacije: umerena (2/5)
Karakteristike: lepo i interesantno, nepravedno zapostavljeno pirotsko selo, sa zanimljivom hajdučkom prošlošću i periodičnim vrelom u svojoj neposrednoj blizini
Rizici: put od Sopotskog hana do Oreovice, preko Sopota, je prilično loš na pojedinim deonicama; vrelo posetiti u proleće jer je u većem delu godine praktično suvo