14apr2022 Priča o postanku Zavojskog jezera

Počev od prošle 2021. godine, svedoci smo besomučnog ispuštanja vode iz Zavojskog jezera i uništavanja biljnog i životinjskog sveta ovog ,,staroplaninskog bisera''. Evo prilike da se podsetimo osnovnih podataka vezanih za njega i načina na koji je ono nastalo. Takođe, predložiću vam da obiđete neka mesta neposredno ispod njegove brane.

Prema najpoznatijoj internet enciklopediji (https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Завојско_језеро), Zavojsko jezero je veštačko jezero, koje se nalazi u jugoistočnoj Srbiji, 17 km severoistočno od Pirota. Nastalo je 1963. godine, kada je veliko klizište napravilo prirodnu branu, koja je kasnije nadvišena izgradnjom veštačke brane. Smešteno je na Staroj planini, u kraju zvanom Visok, na srednjem delu toka reke Visočice. Sadašnja veštačka brana nalazi se oko 1 km nizvodno od nekadašnjeg sela Zavoj, koje je nastankom jezera potopljeno, i po kome je jezero i dobilo naziv. Pritoke Zavojskog jezera su Visočica, Gostuška reka i Belska reka, dok je jedina otoka jezera Visočica. Znatna količina vode jezera tunelom se odvodi do Hidroelektrane Pirot, koja je koristi za pokretanje generatora. Oko i u blizini jezera nalaze se i sela: Pakleštica, Bela, Gostuša, Pokrovenik, Koprivštica.

Prethodne fotografije su nastale pre 11 godina, 10. aprila 2011. Ni tada nivo vode u jezeru nije bio na zavidnom nivou.

Podatke koji slede treba shvatiti uslovno, pošto se verovatno odnose na maksimalni nivo vode u Zavojskom jezeru, a trenutno nema ni govora o tome: površina jezera je 5.53 km2, dužina oko 17 km, dužina obalske linije oko 40 km, maksimalna dubina 90 m, nalazi se na 612 m nadmorske visine.

Sledi priča o njegovom nastanku (Mr Stevan M. Stanković: Zavojsko jezero - Pirotski zbornik br. 2, 1969):

Do 25. februara 1963. reka Visočica bila je poznata malom broju ljudi u Srbiji. Međutim, posle kliženja stenovitog materijala kojim je pregrađena dolina Visočice i za nekoliko dana stvoreno jezero čije su vode potopile selo Zavoj, Visočica i Zavojsko jezero (nazvano tako po potopljenom selu) postale su često izgovarane reči.

Posle hladnih januarskih dana i dosta niskih temperatura vazduha u prvoj polovini februara 1963. godine, sredinom februara došlo je do naglog otapanja snega na južnim padinama Stare planine. Zbog otapanja snega padine su bile zasićene vodom, a došlo je i do pojave pukotina u mestu zvanom Izvorski dol, nizvodno od Zavoja. Meštani tome nisu pridavali veći značaj jer je sličnih pojava, manjih razmera, bilo i ranije u ataru sela Zavoj.

Desetak dana kasnije (u noći između 23. i 24. februara 1963) Izvorski dol postaje prava bujica razdrobljene i raskvašene zemljine mase, iza čega dolazi do kliženja terena ogromnih razmera. U rano jutro 25. februara došlo je do najvećih pokreta. U 8h istog dana Mesna kancelarija sela Zavoj obaveštava Opštinu Pirot o katastrofi koja je na pomolu. Dužina klizišta iznosila je 1.3 km, prosečna širina 160 do 220 m, što znači da je kliženjem bila zahvaćena površina od oko 240000 m2. Potopljeno je 170 ha zemljišta. Visinska razlika od početka klizišta do dna korita Visočice iznosila je 426 m. Pokrenuta masa spuštala se ka dnu doline Visočice brzinom od 7 m/h.
Kliženje je bilo sve intenzivnije, a količina materijala koja se sručila u korito Visočice sve veća. Prve količine urvinskog materijala dospelog u korito pokušali su da otklone ljudi iz sela Zavoj, ali u tome nisu uspeli. Njima su pritekli u pomoć i pripadnici JNA koji su pokušali da minama razbiju neprestano nadolaženje zemljane mase i spreče obrazovanje brane, ali ni oni nisu uspeli. Tako je 26. februara urvinski proces savladao minere i napore ljudi da spreče stvaranje brane. Visočica je stala, a njeno korito, iza nastale brane, brzo se ispunilo vodom koja je počela da se izliva, plaveći najniže delove dolinskog dna, obradive površine, obližnje vodenice, a zatim i kuće sela Zavoj. Taj dan, 26. februar, uzima se za početak stvaranja Zavojskog jezera.
Zemljana brana kojom je pregrađena Visočica imala je oblik ogromne plavine sa preko 2 miliona m3 materijala. Širina brane u osnovi bila je 530 m, u kruni 120-140 m, a u odnosu na dno korita Visočice izdizala se 36 m. Četvrtog dana po stvaranju brane voda je potopila čitavo selo Zavoj i najniže kuće Male Lukanje. Krajem marta iznad površine jezerske vode dizali su se samo krovovi kuća na višim delovima dolinskih strana, krov crkve i škole u Zavoju i vrhovi najviših topola koje su rasle pored Visočice. Uspon vode osećao se do Velike Lukanje koja je vazdušnom linijom od Zavoja bila udaljena oko 4 km. Pri stvaranju jezera potopljeno je 170 ha zemljišta.
U međuvremenu su počeli da stižu i brojni funkcioneri iz Sreza, Republike, pa i Federacije. Čak su jednog dana došli i Slobodan Penezić-Krcun, tadašnji predsednik Vlade Srbije i Rodoljub Čolaković, potpredsenik Vlade FNRJ. Tada se procenjivalo da će, u slučaju da voda probije branu, potopiti naselja i komunikacije nizvodno do Niša, jer je procena bila da u jezeru već ima oko 18 miliona m3 vode. Zbog toga je postojalo mišljenje da se brana sačuva po svaku cenu.
Jezero se povećavalo do 14. marta 1963. godine kada je otvoren kanal za oticanje jezerske vode. Pri visokom vodostaju nivo jezera je ležao na 568 m nadmorske visine, a jezero je dostiglo dužinu od oko 7.2 km. Potopivši dno i niži deo doline Visočice, voda je potopila i ušća i delove dolina pritoka Visočice, te su na tim mestima formirani pliće i dublje u kopno uvučeni zalivi. Zbog relativno male širine, određene klisurastim sklopom ovog dela doline Visočice, Zavojsko jezero je imalo izrazito izdužen oblik. Prosečna njegova širina iznosila je oko 200 m, a najveća preko 500 m (uzvodno od sela Zavoj). Najveća dubina vode Zavojskog jezera iznosila je oko 33 m. Procenjena zapremina voda Zavojskog jezera bila je oko 30 miliona m3.
Prvobitno prokopanim kanalom kroz prirodnu branu potekla je ogromna količina vode, vršeći ogromnu eroziju. Zbog toga je izvesno vreme bila obustavljena svaka odbrana brane. Za konačno ispuštanje jezerske vode kroz rt na levoj dolinskoj strani, prokopan je tunel dužine 604 m i 11. decembra 1964. godine izvršeno je miniranje njegovog ulaza koji se jezerskom dnu, nedaleko od brane, približavao na svega nekoliko metara. Kao što je iznenada nastalo, jezero je veoma brzo i nestalo. Njegove vode, tekući kroz tunel, ponovo su došle u korito Visočice. Prirodno Zavojsko jezero je postojalo skoro 20 meseci. Ljudi su spašeni, nije bilo nijedne žrtve.

Zanimljiva priča je vezana i za kasnije događaje, a posebno za izbor lokacije hidroelektrane ,,Pirot'' (Desimir Petrović: Lokacija i početak izgradnje hidroelektrane ,,Pirot'' - Pirotski zbornik br. 27-28, 2003):

Najinteresantnije je da su ideje o korišćenju hidroenergetskog potencijala reke Visočice i mogućnosti njenog korišćenja za navodnjavanje postojale i mnogo pre stvaranja Zavojskog jezera - još tridesetih godina prošlog veka, ali je realizaciju projekta omeo Drugi svetski rat.
Tri godine pre zavojske katastrofe - 1960, urađen je idejni projekat brane i jezera ,,Pakleštica'' i hidroelektrane ,,Pirot''. Po tom projektu, izgradnjom nasute kamene brane visine 77 m nizvodno od ušća Belske reke u Visočicu formiralo bi se jezero sa usponom do sela Rsovaca. Dužina jezera bila bi, po tom projektu, 5 km, a podrazumevalo se potapanje sela Pakleštica.
Još 1964. godine kada je postalo jasno da će se graditi veštačka brana na mestu nekadašnje prirodne brane njenim nadvišavanjem, postojala je ideja da se buduće veštačko jezero napaja vodom ne samo iz Visočice, već i iz Toplodolske reke. Naime, bilo je predviđeno da se ,,uz neznatne investicije’’ vode Toplodolske reke sprovedu kanalom dugačkim oko 9 km do buduće akumulacije uzvodno od brane.
Još je zanimljivije da se planiralo da se voda iz akumulacije tunelom dugačkim oko 7.5 km i prečnika 2.6 m, a zatim cevima dugačkim oko 1.5 km, sprovede do turbina hidrocentrale koja je trebalo da bude izgrađena na desnoj obali Nišave, nedaleko od železničke postaje Sopot na pruzi Pirot-Niš. Čak je postojala ideja da se elektrana sagradi u velikom meandru Nišave, kod sadašnje Sopotske petlje, na oko 1 km nizvodno od prethodno pomenute lokacije. Takođe, razmišljalo se i o mogućnosti da se vode Zavojskog jezera dovedu tunelom preko Gradašničke reke na njenu levu obalu i spuste do mašinske zgrade koja bi bila locirana na mestu današnjeg ,,pirotskog buvljaka’’. Odavde bi voda koritom Gradašničke reke bila odvođena u Nišavu.
Početak sedamdesetih godina obeležava veliki broj sastanaka, konsultacija i diskusija na temu lokacije brane, jezera i mašinske zgrade buduće hidroelektrane. Konačno, na sastanku održanom 22. oktobra 1974. u ,,Energoprojektu'' predloženo je usvajanje lokacije mašinske zgrade HE ,,Pirot'' kod sela Berilovca na istočnoj periferiji Pirota i ispuštanje celokupne količine vode reke Visočice po izlasku iz hidroelektrane u reku Nišavu u regulisanom režimu oticanja.
Na sastanku Stručnog saveta, održanom 2. oktobra 1975. godine, jednoglasno je usvojen prethodni predlog, a nakon konačne rasprave o lokaciji buduće brane i jezera (predstavnici elektroprivrede su naginjali za rešenje ,,Pakleštica'', a predstavnici vodoprivrede za ,,Zavoj''), zbog mogućnosti dobijanja veće zapremine jezera usvojeno je rešenje ,,Zavoj''. Iako je za opštinu Pirot bilo mnogo lakše da sprovede zadatke koji joj pripadaju u slučaju brane i jezera ,,Pakleštica'', a mnogo teže u varijanti ,,Zavoj'' - zbog raseljavanja Male i Velike Lukanje, ipak je prihvaćeno rešenje ,,Zavoj'' pošto je to za širu društvenu zajednicu bilo racionalnije.
Kamen temeljac za izgradnju mašinske hale postavljen je na svečanosti organizovanoj na Dan oslobođenja Pirota i okoline od bugarske fašističke okupacije - 8. septembra 1977. godine. I pored velikih poteškoća u obezbeđivanju finansijskih sredstava u narednom periodu, pobedila je istrajnost, pa je punjenje veštačke akumulacije počelo 29. jula 1989. godine, a jula 1990. izvršeno je konačno potapanje doline Visočice sa selima Zavoj, Mala i Velika Lukanja. Tada je počela sa radom i HE ,,Pirot'', nadomak grada, na oko 8 km uzvodno od prvobitno planirane lokacije kod Sopotske petlje. Tunel kojim danas voda Zavojskog jezera otiče do hidrocentrale kod sela Berilovac dugačak je oko 10 km.

Brana na Zavojskom jezeru udaljena je od Pirota oko 20 km. Ovde ostavite prevozno sredstvo i obiđite kraj severno od brane. Tu su navedeni Izvorski dol, mesto početka ,,zavojske katastrofe'', Pčešta i Zli dol, uz koji se može izaći na Barsku čuku, Malinski vrh i Stražište. Tamo su se u prošlosti nalazile zavojske pojate, a pouzdano znam da se u tom kraju mogu nabrati prvoklasni vrganji. Tragovi nekadašnjih i novih klizišta su itekako vidljivi:

Od pre nekoliko godina od brane na Zavojskom jezeru niz dolinu Visočice vodi sasvim dobar put, koji je do otprilike kilometar ispod brane i asfaltni. Njime možete do oko 4.5 km udaljenog Mrtvačkog mosta, blizu spoja Toplodolske reke i Visočice. Dalje možete produžiti do Toplog Dola ili se kružnim putem vratiti u Pirot preko Temske. Kako izgleda relacija od zavojske brane do Mrtvačkog mosta pogledajte u mom članku od 5. januara 2019. u ,,Arhivi relacija''.

Želja mi je da vam predstavim i jedno lepo mesto na početku tog puta. Naime, kada u Zavojskom jezeru ima dovoljno vode, a u rano proleće krene priticanje velike količine vode nastale otapanjem snega na padinama Stare planine, ispod zavojske brane aktivira se prelivni kanal u vidu jake planinske reke. Tada nastaje i jedan lepi vodopad, istina veštački - ljudska tvorevina. Ja sam ga obišao 4. maja 2013, sa tada osmogodišnjom ćerkom:

Nažalost, kako stvari stoje, mnogo će vremena proći, a mnogo vode proteći Visočicom, dok na ovom mestu ponovo ne ugledamo ovaj lepi prizor...

Trajanje relacije: oko 2.5h

Zahtevnost relacije: umerena (2/5)

Karakteristike: veštačko, urvinsko jezero u ,,predvorju'' Stare planine, jedno od omiljenih izletišta Piroćanaca i stanovnika ovog dela Srbije; veliki turistički potencijal koji trenutno preživljava verovatno najteže dane u svojoj istoriji, dugoj 32 godine

Rizici: -