3dec2022 Pronađite Simonicu, u ,,trouglu'' između Sukova, Jalbotine i Gornje Držine

I tada je kao i sada, dvadeset i po godina kasnije, bilo svetsko prvenstvo u fudbalu. Čak na istom kontinentu, Aziji. Jedino je tada umesto Katara centar naše pažnje bio dalje ka istoku, u Japanu i Južnoj Koreji. Naša reprezentacija, kako god da se tada zvala, nije učestvovala. Možda je tako i bolje... A mi smo u Simonici brali najlepše vrganje i lisičare tog 8. juna 2002. Nikada ih više nisam video u tom broju na jednom mestu. A tek divlje jagode... Samo sam još jednom kasnije posetio to mesto.

Na oko 2.5 km od centra Sukova i manje od 1 km od mosta na Jermi kod Gornje Držine, nalazi se neugledno skretanje za kraj koji smo mi zvali Simonica. Ako sam napravio grešku u definisanju naziva tog kraja, unapred se izvinjavam meštanima sela naznačenih u naslovu članka. Ovde je nadmorska visina 445 m i tu odmah je reka Jerma. Fotografije u ovoj priči su nastale 22. oktobra 2013:

Prvi put nakon dužeg vremena krenuo sam da obiđem kraj gde sam zajedno sa svojim ujakom i bratom doživeo najlepše ,,pečurkarske'' momente. Kao i mnogi, i ja sam svoju ljubav prema planinarenju i pirotskom kraju još kao mali počeo da gradim kroz sakupljanje pečuraka, šumskih plodova i lekovitog bilja. Gle čuda, sada pored tih vrganja, lisičara, jajičara, mirišljavki, crvenjuša i čeljadinki samo prolazim, bez zadržavanja, na putu do nekog planinskog vrha ili zanimljivog mesta. Ranije su te malene drške i šeširići značili mnogo više...

Vremenska distanca je učinila svoje u jesen 2013. Nisam se najbolje snalazio među brojnim šumskim puteljcima. Išao sam u pravcu Sukova, na sever, prolazio pored košnica i lovačkih čeka, provlačio se kroz trnje:

Ovde ima nekoliko vikendica, relativno dobro povezanih sa putem koji spaja Sukovo sa selom Vlasi, Poganovskim manastirom i Zvonačkom Banjom:

Improvizovao sam putanju svog kretanja, unapred znajući da neću moći da ponovim onu kojom smo prošli u toplo letnje popodne 2002. Naravno, bilo je pečurki, istina mnogo manje nego jedanaest i po godina ranije, ali mi njihovo sakupljanje ovog puta i nije predstavljalo cilj:

Prolazio sam kroz šumu i preskakao brojne suve dolove:

U jednom momentu, kroz granje sam mogao da vidim Gornju Držinu:

Čak mi se i učinilo da sam pronašao put kojim smo prolazili ujka, brat i ja sa otežalim rančevima i prepunim platnenim torbama:

Izašao sam i na proplanak na kome se nalazila raskrsnica šumskih puteva. S jedne strane mogao sam da vidim planinu Padež, u čijem podnožju je selo Jalbotina, kao i Pirotsko polje u daljini. S druge strane, bili su Vlaška planina, Greben i Ruj:

Čak sam krenuo i putem koji sa ovog mesta vodi u pravcu Sukova. Ubrzo sam odustao zbog mnogo blata:

Vratio sam se na put koji je vodio ka dolini Jerme i Gornjoj Držini:

Put se ubrzo izgubio pa sam se spuštao kroz šumu. To me podsetilo na povratak u junu 2002. godine po mrklom mraku do asfaltnog puta i auta. Toliko je bilo vrganja i lisičara da nismo uspeli da preteknemo mrak...

Pri povratku, prilikom spusta u dolinu, prepoznavao sam neka mesta poznata od ranije:

Prošao sam pored kuća koje verovatno pripadaju obližnjoj Gornjoj Držini i izašao na put:

Moja šetnja tog jesenjeg popodneva trajala je oko 1h 15 minuta.

Trajanje relacije: oko 2h

Zahtevnost relacije: umerena (2/5)

Karakteristike: šumski kraj koji mi je u leto 2002. godine ostao u najlepšem sećanju kao ,,pečurkarski raj''

Rizici: snalaženje - ne odvajajte se mnogo od glavnog asfaltnog puta