30mar2019 Stolski kamen (Golemi stol)

Ovo markantno uzvišenje, karakterističnog trapezastog oblika, predstavlja simbol Lužničke kotline i izdiže se iznad nje do visine od 1239 m. Moji drugovi su se uverili da predstavlja fenomenalan vidikovac, a napravili smo čitav krug oko njega i posetili dva zanimljiva babušnička sela.

Osvajanje Stolskog kamena smo započeli iz sela Stol, koje je dobilo svoje ime upravo po obliku planinskog uzvišenja u čijem se podnožju nalazi.

Selo Stol je udaljeno od Pirota oko 32.5 km i oko 7.5 km od Babušnice. Idući pravcem iz Pirota, na glavnoj raskrsnici u Babušnici treba proći pravo i krenuti putem za Strelac i Zvonačku Banju. Na oko 3.5 km od centra Babušnice je skretanje za Aleksandrovac i Stol. Od ovog mesta do Stola ima oko 4 km. Jedna deonica puta je prilično loša.

Parkirali smo automobile u centru sela, kod zgrade ambulante. Pogled na cilj naše avanture ,,kvarilo'' je sunce koje u jutarnjim satima rasipa svoje zrake upravo iz pravca Stolskog kamena. Zbog toga i kvalitet prvih fotografija nije najbolji:

Stol je oduvek bio jedno od većih sela u lužničkom kraju. Seosko naselje verovatno datira još iz praistorijskog perioda, na šta ukazuju predmeti pronađeni na različitim lokalitetima u okolini. Nalazi se na oko 660 m nadmorske visine, posle Drugog svetskog rata je brojalo skoro 1000 stanovnika, a po poslednjem popisu iz 2011. ima ih 248. Nekada je Stol bio sedište opštine u čiji su sastav ulazila brojna susedna sela.

Istorija sela je burna, ali je činjenica da ono nikada nije pripadalo nijednoj drugoj državi sem Srbiji. Najcrnji događaj u njegovoj prošlosti desio se 14. oktobra 1943. kada je bugarska kaznena ekspedicija praktično spalila selo i streljala skoro 50 njegovih meštana. Potresna kazivanja neposrednih učesnika ovog strašnog zločina mogu se pročitati u monografiji ,,Selo Stol'' (autor Mile Jocić, Babušnica 2015).

Interesantno je da selo nema svoju crkvu, mada u samom selu i njegovoj okolini ima ostataka i ruševina nekoliko religioznih objekata: Manastira Svete Petke, Crkve Svete Todorice i još par crkava. Danas se najbliža crkva nalazi u obližnjem Dragincu.

Po prelasku mosta na Stolskoj reci skrenuli smo na put za Kijevac (pravo se ide za selo Dučevac). Na izlazu iz sela, sa leve strane, nalazi se jedna česma. Predstavlja poslednji izvor vode na putu do Stolskog kamena, ukoliko se na vrh ide putem kojim smo mi išli (nekoliko česama sa vodom postoji u Kijevcu).

Ubrzo postaje vidljivo uzvišenje Mali stol (976 m), zapadno od Velikog ili Golemog stola. Na njemu su pronađeni ostaci stare latinske crkve. Ona se nalazi na zapadnoj strani uzvišenja, blizu njegovog vrha, i u stvari predstavlja jednu pećinu u kojoj su nađeni vredni arheološki predmeti.

Posle otprilike 25 minuta hoda od centra sela dolazimo do mesta gde treba napustiti put za Kijevac i skrenuti u dolinu Krnje reke. Ona teče između Malog i Golemog stola, a svoje izvorište ima na teritoriji pirotske opštine, na padinama Sinjeglavske čuke.

Ovim putem se može iz Stola doći u pirotsko selo Sinju Glavu. Mi međutim ubrzo skrećemo desno, prateći markaciju. Počinje uspon uz severozapadnu stranu Stolskog kamena, šumskim putem koji liči na kanal:

Kretanje je otežano, ponajviše zbog strmine i dubokog sloja opalog lišća. Pravimo česte pauze, uživajući u pogledu na okolinu. Posebno nam je interesantna Sinjeglavska čuka (1125 m), izvišenje karakterističnog oblika koje se nalazi na granici babušničke i pirotske opštine, a može se pažljivim zagledanjem videti i iz Pirota (druga slika):

 

Na jednom mestu u bukovoj šumi zaključujemo da krećući se markiranim putem ne dobijemo dovoljno na visini i odlučujemo da krenemo pravo uzbrdo. Ubedljivo najteža deonica - nekih 25 minuta se veremo bukvalno četvoronoške, trošeći mnogo energije.

Poučen iskustvom iz aprila 2012, kada sam poslednji put bio na vrhu Stolskog kamena, hrabrim drugove da ćemo ubrzo biti na cilju. Izlazimo na markiranu stazu i dalje je kretanje mnogo lakše:

Ubrzo dolazimo na proplanak blizu samog vrha. Pretpostavlja se da je tu nekada bilo vojno utvrđenje Rimljana i da su oni odatle imali pregled nad celom Lužničkom kotlinom. Ovde je postojao i tzv. ,,rimski bunar'', koji je nekada bio vidljiv. Danas je zatrpan kamenjem i zemljom i teško uočljiv. Pretpostavka je da se vodom snabdevao od kišnice i da je služio vojnicima u utvrđenju i za napajanje njihovih konja. Kasnije su ga koristili kozari koji su ovde dolazili sa svojim kozama.

Na vrhu je oskudna vegetacija sa zakržljalim drvećem i žbunjem sposobnim da podnese stalno dejstvo atmosferskih padavina i jakog vetra:

Posle nepuna dva sata od polazne tačke u selu Stol, našli smo se pored betonskog stuba koji obeležava najvišu tačku Stolskog kamena. Počelo je neizbežno fotografisanje:

Pogled sa ovog mesta je izuzetan. Sdesna na levo ređaju se u daljini: Šljivovički vrh, Divna gorica, Trem, Pasarelo, Rakoš, Babušnica, Suračevo, Gorčince, Ostatovički kamen, selo Stol, Dučevac, Kambelevac, Strelac, Talambas, Crni vrh, Ruj, Rakitski kamen, Rnjos i Kijevac:

Pomisao da sam u svim nabrojanim mestima i na svim pomenutim planinskim vrhovima lično bio, na nekim od njih upravo sa drugarima sa kojima sam tog jutra osvojio Stolski kamen, u meni je izazivala uzbuđenje.

Kako izgleda pogled sa Golemog stola - najbolji utisak ćete steći kada pogledate sledeći video-klip:

Kretali smo se po vrhu i tražili najbolje mesto za dobar pogled. Osmotrili smo i put, duboko dole u dnu, kojim smo nameravali da se vratimo u Stol preko Kijevca:

Posle odmora i uživanja u pogledu na Lužnički kraj na divnom prolećnom suncu, krenuli smo nazad. Nije mi običaj da opisujem put u povratku, ali ovog puta pravim izuzetak i to činim jer se nismo vratili istim putem. Najpre smo sišli niz severnu stranu do jednog starog vojnog puta, koji nas je vodio u pravcu istoka:

Oni koji odluče da se na Stolski kamen popnu iz Kijevca, treba da koriste upravo ovaj put do visine od nekih 1100 m, a da zadnju deonicu pređu markiranom šumskom stazom. Sišli smo u jednu lepu dolinu u koju potoci dolaze sa raznih strana. Na jednom mestu oni se spajaju i grade Kijevačku reku. Tu je i jedna raskrsnica puteva odakle se može ići za pirotsko selo Cerev Del.

Mi smo skrenuli desno. Sledi kratka deonica kroz lepu bukovu šumu koja prati Kijevačku reku. U stvari to je potok, koji postaje rečica nakon otapanja snega i obilnih kiša:

Ubrzo ulazimo u Kijevac (ili Ćijevac), jedno od manjih sela u opštini Babušnica. Početkom ovog veka brojalo je 50-ak stanovnika, danas ih je sigurno dosta manje. Nalazi se na jugoistočnim padinama Stolskog kamena i od Stola ga odvaja oko 4.5 km makadamskog puta.

U Kijevcu smo bili posle 45 minuta hoda od vrha Stolskog kamena. Bez zadržavanja, produžili smo putem do Stola. Uzput se prolazi ispod samog okomitog stenskog odseka pa nam je bilo interesantno da gledamo stene na čijem smo vrhu bili samo sat ranije:

U centru Stola smo bili 1h 40 min hoda nakon polaska sa vrha. Pre povratka za Pirot rešili smo da obiđemo jednu atrakciju sela Stol, za koju nisam znao prilikom svojih ranijih dolazaka u selo, a u međuvremenu sam o njoj čitao na internetu. U pitanju su dva džinovska stabla američke sekvoje. Nalaze se u severnom delu sela, par stotina metara iznad proširenja kod seoske ambulante gde smo ostavili auta.

Zasađena su davne 1978. godine i spadaju u najveća stabla ove biljne vrste u Evropi. Visoka su po 20-ak metara, a zanimljivo je da smo ih uočili i pažljivim posmatranjem sa Stolskog kamena (u pitanju je zimzeleno drveće koje u ovo doba godine odudara od okoline).

Imali smo sreću što smo upoznali domaćina gazdinstva na kojem se nalaze, gospodina Mileta Jocića. On je rodom iz ovog sela, živi kao penzioner u Nišu, a autor je lepe monografije sela Stol. Iskoristili smo priliku da se slikamo sa njim u podnožju jedne sekvoje, a ja sam imao posebno zadovoljstvo da od njega dobijem jedan primerak monografije:

Trajanje relacije: oko 6.5h

Zahtevnost relacije: teška (4/5)

Karakteristike: uspon na jedan od najatraktivnijih vrhova u pirotskom kraju, fantastičan pogled na jug, Lužničku kotlinu i okolne planine; izuzetno zanimljivo selo Stol

Rizici: strm uspon na vrh Stolskog kamena sa njegove severne strane, obavezno pratiti markaciju; za uspon birati prelazne periode godine (proleće i jesen); u pojedinim delovima godine prepreku mogu predstavljati blato, zaostali sneg, a uvek klizavo opalo lišće

Komentari

Novi komentar