5may2019 Pakleštica, kanjon i pećina Vladikine ploče

Najinteresantniji deo doline reke Visočice je kanjon Vladikine ploče, koji se nalazi između visočkih sela Rsovci i Pakleštice. U njemu postoji veliki broj pećina, a najveća i najatraktivnija je istog imena kao i kanjon. Posetio sam je u okviru planinarske akcije koju je organizovalo Udruženje građana ,,Vladikine ploče'' iz Pakleštice.

Posebno sam bio obradovan namerom organizatora planinarske akcije da nas u posetu Vladikinim pločama povedu iz Pakleštice, i to iz nekoliko razloga. Prvo, reč je o veoma zanimljivom srednjevisočkom selu. Uz to, već dva puta sam bio na rubu kanjona iz drugog pravca - sa prevoja Vzganice, pa sam želeo da upoznam još jednu planinarsku stazu. Pored toga, u društvu ljudi koji su više puta posećivali pećinu, uspeh akcije nije se dovodio u pitanje.

Pakleštica je udaljena od Pirota oko 23 km i oko 4 km od skretanja iznad Belskog mosta:

Selo bi trebalo da se nalazi na mestu ušća reke Visočice u Zavojsko jezero, ali zbog niskog nivoa vode, to sada nije slučaj. Za vreme visokog vodostaja u Pakleštici praktično počinje Zavojsko jezero, širenjem Visočice. Sada je početak Zavojskog jezera pomeren nekoliko kilometara naniže, blizu Belskog mosta.

Postoji jedna zanimljiva legenda o poreklu naziva ovog sela. Po njoj su njegovi prvi stanovnici bile izbeglice iz nekadašnjeg sela Pakleštice koje se nalazilo na drugom kraju pirotske opštine, u blizini Cerove, i koji su odatle pobegli pod naletom Čerkeza. (Dr Jovan V. Ćirić i Novica Živković: ,,Legende i predanja o selima pirotskog kraja’’ - Pirotski zbornik br. 19-20, 1994.)


Još jednu zanimljivu priču, vezanu za ovo selo, pronašao sam u na internetu, a tiče se ,,tajanstvenih'' ikona iz Crkve Svetog arhangela Mihaila. Naime, ikone koje su krajem prošlog veka nestale iz seoske crkve, kustosi Muzeja Ponišavlja u Pirotu pronašli su 2007. u Crkvi Sveti Đorđe u obližnjem Nišoru. Ne zna se se tačno, da li ih je na ovo mesto vratila ista osoba koja ih je ukrala petnaestak godina ranije u Pakleštici, ili neko drugi. (Dnevni list Danas / Vesti / Srbija / Vojvodina / ,,Ikone nađene u drugoj crkvi'', tekst od 16.10.2007.)


Pakleštica je po prvom posleratnom popisu stanovništva, 1948. godine, imala 758 stanovnika. Početkom ovog veka, 2002. godine, taj broj je smanjen na svega 56, uz napomenu da u selu ima ,,povratnika'', koji su se nakon sticanja penzije u Pirotu i drugim gradovima, vratili u svoje rodno selo.

Naša ,,šetnja zadovoljstva'' krenula je iz centra sela, odnosno sa mosta na Visočici, na ulazu u Paklešticu. Ovde je nadmorska visina oko 640 m i put najpre ide uz reku:

Ubrzo se put odvaja od toka reke i vodi, uz konstantan uspon, kroz šumu. Postoje odlične markacije i snalaženje ne predstavlja problem:

Nešto manje od sat vremena hoda je bilo potrebno grupi od devet planinara i ljubitelja prirode da stigne do ruba kanjona Vladikine ploče. Kao što sam već napomenuo, ovde sam ranije bio dva puta, ali iz suprotnog pravca, a poslednji put dve godine ranije. Sa ovog mesta pruža se izuzetan pogled na kanjon (dugačak 2 km, dubine do 300 m), na selo Rsovce, venac planine Vidlič sa Visokom stenom (1338 m) i ,,preko puta'' na Jovankov vrh (1044 m):

Kanjon Vladikine ploče je jedan od najzagonetnijih delova Stare planine o kom se ispredaju mnoge legende, a od kojih dobar deo vekovima podgreva maštu tragača za zlatom. Po jednoj od njih, ovaj kanjon je dobio ime po nekom vladici koji se jašući konja uskom stazom što ide klisurom, okliznuo sa litice, pao sa konja u klisuru i poginuo. 

Ceo masiv kanjona je krečnjačkog porekla, zbog čega postoji ogroman broj pećina od kojih mnoge još nisu istražene. Korito Visočice, stešnjeno između glatkih krečnjačkih zidova, na pojedinim mestima široko je svega 4-5 m i puno je dubokih virova, koje, ni kada je najveća suša, nije moguće zaobići.

O ovom kanjonu je pisao i Feliks Kanic 1871. godine, koji u drugoj knjizi monografije o Srbiji kaže: ,,Tajanstvene priče se ispredaju o Vladikinoj ploči koja se nalazi između Pakleštice i Rsovaca…” Posebno je zanimljivo da je početkom XX veka staroplaninskim krajem prokrstario i naš znameniti geograf, Jovan Cvijić. Na konju i sa pratnjom proučavao je tektoniku i geologiju, a posebno je bio opčinjen vodopadima i kanjonima Stare planine. U poodmaklim godinama je pešice, kako je bilo jedino moguće i tada i sada, prošao kanjonom Vladikine ploče.

Malo dalje, naša grupa je na jednom obeleženom mestu (nije ga bilo dve godine ranije prilikom mog poslednjeg dolaska) krenula da se spušta u unutrašnjost kanjona. Ispostaviće se da nam je do velike pećine bilo potrebno oko pola sata. Spust je veoma nezgodan i naporan, na pojedinim mestima zahteva veliku koncentraciju i spretnost, čak i korišćenje ranije postavljenih sajli:

Uverio sam se da je ulaz u pećinu veoma nepristupačan. Nalazi se na otprilike 85 m iznad reke Visočice, čiji se huk sve jače čuje sa približavanjem cilju. Doživljaj su upotpunili rascvetali jorgovani, a vreme koje je prilikom dolaska u Paklešticu pretilo kišom i koje je sigurno smanjilo broj učesnika akcije, bilo je idealno - oblačno i bez kapi kiše. Ovde nije preporučljivo ići leti, jer je teren, zbog velikog broja zmija otrovnica, prozvan ,,carstvom poskoka''.

Pećinu Vladikine ploče neki nazivaju i Golema dupka. Ulaz u nju visok je 18, a širok 12 metara i vidljiv je izdaleka:

Pećina je ogromna, a njena dubina nikada nije istražena do kraja. Pouzdano se zna da njena dužina, računajući i dve potkapine na ulazu, iznosi 660 m. Opremljeni baterijskim lampama i mobilnim telefonima, bez nekog posebnog osvetljenja, krenuli smo u istraživanje unutrašnjosti:

Za samu pećinu se pretpostavlja da je stara najmanje 25000 godina. Na oko 100 m od ulaza u nju, svojevremeno su otkriveni i ostaci misteriozne građevine, koji su vremenom potpuno uništeni. Inače ceo ovaj masiv je prepun pećina, a u jednoj od njih, u kojoj su pronađeni skeleti, analizom na našim institutima utvrđeno je da potiču iz 220. godine pre nove ere, tj. iz predslovenskog perioda. Pored skeleta, u pećinama ovog kanjona otkriveni su i ostaci posuda od pečene gline, kamene i drvene alatke, ispisi na zidovima, ostaci ognjišta i drugo. Najviše tragova boravka ljudi nađeneo je upravo u pećini Vladikine ploče. To ukazuje da je dolinom Visočice, preko Rsovaca, verovatno nekada vodio važan karavanski put, kojim su održavane značajne trgovačke veze, ali su povremeno preduzimani i vojni pohodi.

Na oko 300 m od ulaza nalazi se čuveni ,,vladika'' - stena na tavanici koja svojim oblikom neverovatno podseća na ljudsku glavu. Gledano iz profila, „skulptura" liči na portret nekog vlastelina ili vladike po kome su kanjon i sama pećina i dobili ime:

U društvu ljudi koji su ovu pećinu posećivali više puta, išli smo do samog kraja i jedne sporedne dvorane. Za to nam je bilo potrebno dvadesetak minuta. U njoj smo naišli na blato, ali je pećinski nakit bio lepši nego u ostalim delovima:

Na pećinskim zidovima ima puno ,,potpisa'' onih koji su ovde boravili ranije. Meni je posebno bilo zanimljivo što sam video natpise iz 1943. ili 1952. godine, što je značilo da je ova pećina oduvek interesovala ljude svojom pojavom. Naročito mi se svidela priča da su meštani okolnih sela u vreme posle Drugog svetskog rata ovde čuvali svoje koze i stare autohtone vrste ovaca i tako ih spasili uništenja (u posleratnom razvojnom periodu važila je zabrana čuvanja koza jer su uništavale šumu, a stare vrste ovaca je trebalo zameniti merino ovcama kakvih najviše ima u Australiji i na Novom Zelandu).

Kako sam samo nedelju dana ranije boravio na Zlatiboru i posetio Stopića pećinu, neizbežno je bilo napraviti poređenje između velike turističke atrakcije u Zapadnoj Srbiji i teško pristupačne pećine na suprotnom kraju Srbije. ,,Naša'' pećina je duža, nema potok koji protiče kroz nju i siromašnija je u pogledu pećinskih ukrasa. Slične su konfiguracije pa sam pomislio kako bi bilo dobro urediti prilaz do pećine Vladikine ploče, a turistima obezbediti pratnju i bezbedan boravak uz adekvatno osvetljenje...

Nisam imao vremena za maštanje. Oduševljeni onim što smo videli, krenuli smo nazad. Tačnije, prvo je trebalo obići jednu manju pećinu, koja se nalazi nekoliko stotina metara severnije od velike, a koja je po priči onih koji su u njoj boravili mnogo bogatija pećinskim nakitom.

Ja nisam ulazio unutra pa prenosim slike svog druga Milana Đorđevića:

Ne moram da napominjem da nas je po obilasku ovih pećina čekao povratak na rub kanjona... Inače, istraživanja pećina u kanjonu Vladikine ploče započeta su 1985. godine i tom prilikom je detaljno istraženo 11 pećina. 

Trajanje relacije: oko 6h

Zahtevnost relacije: veoma teška (5/5)

Karakteristike: lepo staroplaninsko selo Pakleštica, interesantan kanjon Vladikine ploče sa svojim pećinama, boravak u velikoj pećini ostaje u sećanju za ceo život

Rizici: izuzetno naporna relacija zbog strmog spusta u dno kanjona i povratka nazad; u posetu pećinama kanjona nikako ne ići sam ili sa decom, već samo u grupi i društvu iskusnih vodiča; poneti dovoljne količine vode; izbegavati letnji period zbog zmija!

Komentari

Novi komentar