25may2019 Široke luke - Kaca kamen - Veliki Koprenski vodopad

Jedna od najnapornijih relacija u životu, ali i jedna od najlepših, u društvu dragih kolega i drugara. Prepešačeno oko 20 km po izuzetno teškom terenu i u veoma složenim vremenskim uslovima. Savladana visinska razlika od oko 700 m (isto toliko u povratku). Zvanično najveći i najviši vodopad u Srbiji svakako i zaslužuje toliki napor. U dve reči - nezaboravna avantura.

Polazak iz Pirota nije bio ohrabrujući - ispratila nas je jaka kiša i vreme koje je više ličilo na jesen nego na proleće. Verujući vremenskoj prognozi, znao sam da će se popraviti.

Preko Jelovice, sela udaljenog oko 32.5 km od Pirota i 1.5 km od Vrela, dolinom prelepe Jelovičke reke, stigli smo do Širokih luka (naredne dve slike su iz maja 2011): 

Oblast Širokih luka predstavlja ogroman kompleks državnih šuma. Ovde se nalazi velika šumarska baza i šumska kuća ,,Srbijašuma''. To je važno sastajalište lovaca, šumara, policajaca i planinara. I mi smo izabrali ovo mesto, oko 6 km udaljeno od Jelovice, za polaznu tačku u osvajanju velikog pograničnog prostranstva. Do mesta gde smo ostavili automobil bilo nam je potrebno oko 1h 10 min vožnje od Pirota. Put od Jelovice do Širokih luka je, izuzev početnog asfaltnog dela, makadamski, ali dobar i tvrd, bez mnogo blata.

Nastavili smo putem uz Jelovičku reku. Uglavnom prolazi kroz bukovu šumu, uz samu rečicu, u koju se sa raznih strana slivaju potočići:

Posle otprilike 50 minuta hoda dolazimo do oštre krivine odakle kreće uspon ka Kaca-kamenu. Na ovom mestu put produžava dolinom Jelovičke reke i njime se može doći do podnožja Velikog Koprenskog vodopada. Ja sam rešio da poslušam savete Snežane Lazić - da do pomenutog vodopada sa svojim drugovima dođem iz pravca Kaca-kamena, a da se u povratku spustimo dolinom Dabidžinog potoka do mesta prikazanog na sledećoj slici i tako zatvorimo krug. Mislim da je izbor bio odličan, a ja koristim priliku da Neni zahvalim na iscrpnim instrukcijama koje mi je dala nakon svog poslednjeg obilaska Koprenskog vodopada u martu.

Povećanje nadmorske visine omogućilo je da sve bolje vidimo kraj u koji idemo, mada je gusta magla pravila neprobojan zid na nekih 1700-1800 m nadmorske visine i u meni izazivala brigu:

Posle 1h 50 min hoda od Širokih luka došli smo do malog amfiteatra na Kaca-kamenu. Ovo mesto se nalazi na oko 1500 m nadmorske visine, udaljeno je oko 6 km od Širokih luka i ja sam se po drugi put našao na njemu. U novembru 2016. ovde sam bio sa svojim mlađim kolegom Igorom Vlatkovićem. To je tada bila naša krajnja tačka, a ovog puta samo usputna prolazna stanica do Velikog Koprenskog vodopada. Na ovom mestu, poznatom iz istorije po jednom tragičnom događaju iz Drugog svetskog rata, napravili smo pauzu:

Nakon više neuspeha u borbi sa partizanima, Bugari pred kraj rata vrše odmazdu nad nevinim stanovništvom u Visoku. Tako su u Rsovcima i Visočkoj Ržani pohvatali seljake i poveli ih sa sobom. Idući ka Koprenu došli su do Kaca-kamena. To je ogroman vis na kome se izdiže desetak metara visoka stena valjkastog oblika, nalik na kacu. Iza njega je, na bugarskoj strani, okomit ambis. Bugari su ovde zadržali jedanaestoro Rsovčana.
Šta su im radili te noći, niko ne može pouzdano da kaže, ali da su ubijeni na najsvirepiji način, u to niko ne sumnja. Mrtvi ljudi su padali u ambis, kotrljajući se sve do dna, gde su padali jedan preko drugog. Neka žena je udarila u drvo pri vrhu ambisa i verovatno se zakačila haljinom za granu. Nekoliko dana je bila živa. Iz provalije se čuo ženski glas koji je dugo zapomagao...

(Vukašin U. Minčić: ,,Upoznaj svoj zavičaj’’ - drugo dopunjeno i prerađeno izdanje; Pirot, 1989)


U znak sećanja na nevine žrtve podignut je pomenuti amfiteatar, a na steni se nalazi spomen-ploča koja podseća na zverstvo okupatora. Natpis na njoj je u potpunosti izbledeo:

Kaca-kamen predstavlja mesto na kome je bugarska granica najbliža Pirotu. Vazdušnom linijom to rastojanje iznosi oko 24.5 km. Na ovom mestu, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, održavani su čuveni susreti srpskog i bugarskog stanovništva povodom takozvanog ,,otvaranja granice’’ (na bugarskom ,,srešta’’).

Sam Kaca-kamen nalazi se nekoliko stotina metara dalje i na nešto većoj nadmorskoj visini. Na velikoj okrugloj steni podignut je beli granični kamen. Sa ovog mesta se pruža pogled na šumovite padine Stare planine u Bugarskoj, kao i na prelepi Kopren. Ovaj vrh, visine 1963 m, vazdušnom linijom je udaljen svega 2.5 km.

Put nadalje bio je i za mene novina i nepoznanica. Krenuli smo graničnom linijom obeleženom planinarskom stazom koja vodi u pravcu Koprena. Za razliku od uobičajenih planinarskih markacija, ovde smo pratili bele trakice vezane na drveće ili na isturene delove biljke za koju sam znao da će nam nadalje praviti velike probleme pri kretanju. U pitanju je kleka:

Kretali smo se grebenom, a uživajući u pogledu na okolinu trudili smo se da ne mislimo o naporu koji nas očekuje:

Kleka je bivala sve gušća, a bele trakice sve manje uočljive. Posle nekih 35 minuta hoda od Kaca-kamena, došli smo do mesta gde se nalazi izvor vode. Ima ih nekoliko na ovom potezu, što predstavlja važnu informaciju planinarima, jer nije potrebno nositi prevelike količine vode po teškom terenu:

Skrećem pažnju da smo odavde, na južnim padinama Koprena, počeli da viđamo poskoke. Ukupno smo ih videli tri, a s obzirom na vremenske uslove koji su nas pratili, mogu da zamislim kakvu potencijalnu opasnost mogu da predstavljaju u julu ili avgustu.

Na jednom mestu napuštamo planinarsku stazu i skrećemo levo. Moguće je da smo ovde napravili grešku, ali sam imao utisak da staza dalje vodi gore pravo na vrh Koprena. Zbog toga smo nastavili da se krećemo prema Velikom Koprenskom vodopadu po izohipsi, tj. ne menjajući nadmorsku visinu i prelazeći usputne dolove:

Iznad nas su se nalazile velike stene, sa kojih se slivalo više potočića:

Kretanje po ovakvom terenu je vrlo teško, iziskuje veliki napor i traži pažnju pri bukvalno svakom koraku. Prema Neninim uputstvima, orijentir je trebalo da nam bude velika stena nalik na zub. E sad, ima ih dve - mi smo izabrali da prođemo ispod veće i niže stene. Moguće je da smo trebali da se popnemo do one manje i više, koja bolje odgovara opisu, i da do vodopada dođemo na većoj nadmorskoj visini, ali... izabrali smo ovako:

Vreme se menjalo iz časa u čas. Vazdušne mase iznad nas su se kretale velikom brzinom. U jednom momentu imali smo osećaj da je sitna kišica prešla u susnežicu. Na pojedinim mestima nas je šibao hladan vetar. Na sreću, nije bilo gore od ovoga. Čak smo zahvaljivali što je vreme oblačno jer bi po suncu kretanje južnom stranom Koprena bilo neuporedivo teže.

A onda nam se ukazao neverovatno lep prizor - Veliki Koprenski vodopad na Dabidžinom potoku koji se slivao niz strmu dolinu usečenu u masiv tzv. Malog Koprena (1935 m):

Ovo je vodopad na najvećoj nadmorskoj visini u Srbiji - njegove prve kaskade počinju već na nadmorskoj visini od oko 1820 m. To je zvanično i najveći vodopad u našoj zemlji - visok je 103.5 m (prema merenjima obavljenim u junu 2011). Sastoji se iz nekoliko kaskada visine i do četrdesetak metara, sa prosečnim padom od 56.4 stepena. Upravo te kaskade u vreme velikih voda daju ovom vodopadu pun i veličanstven izgled:

Okružuju ga stene neobičnih oblika, a ostaci snega na nešto većoj visini su za sve nas predstavljali iznenađenje jer se radilo o kraju meseca maja. Spustili smo se do jedne od kaskada ovog grandioznog vodopada da bi izbliza uživali u njegovoj lepoti. Ovde smo bili nakon 4h 10 min od Širokih luka, odnosno oko 1h 45 min od Kaca-kamena:

Po lepoti vode i kaskada, kao i po pejzažu koji ga okružuje, ovo je ubedljivo najlepši vodopad, ne samo na Staroj planini, nego i u celoj Srbiji (Dragovan Stojadinović Sule: ,,Vodopadi Srbije’’ / Vodopadi Stare planine / Kopren; Kragujevac, 2013).


Posle dužeg odmora pored najlepšeg srpskog vodopada, krenuli smo nazad, niz dolinu Dabidžinog potoka. Često smo se osvrtali na sever, kako bi upili još malo veličanstvene lepote ovog prirodnog fenomena:

Spust niz potok je za mene predstavljao malo iznenađenje. Težak je maltene kao i uspon sa Kaca-kamena, neprestano se prelazi sa jedne na drugu obalu potoka. Mi nismo videli nikakvu obeleženu ili barem utabanu stazu, već smo išli tamo gde smo mislili da je najbolje. Na jednom mestu mora se zaobići jedan kratak kanjon. Mi smo to učinili sa leve strane (gledajući niz potok), po vrlo teškom terenu, probijajući se kroz šumu:

Po izlasku iz kanjona okolina Dabidžinog potoka je neopisivo lepa:

Nadalje je kretanje niz potok bilo veoma teško, kroz gustu šumu, uglavnom desnom stranom u odnosu na tok. Neće mi ostati u nekom sećanju, osim delova u šumi pokrivenih sremušom. Pri kraju smo izašli na nešto što je ličilo na put, prešli na suprotnu stranu reke na mestu gde bi trebalo da je nekada bio most, prošli pored skretanja za dolinu potoka koji se naziva Šošina vunija i našli se na putu kojim smo prošli ka Kaca-kamenu:

Na ovom mestu smo bili tačno dva sata nakon polaska iz podnožja Velikog Koprenskog vodopada. Iskreno rečeno, očekivao sam bolju planinarsku stazu, makar obeleženu. Mislim da je put do vodopada uz tok Dabidžinog potoka, za nekog ko prvi put ovde ide, praktično nemoguća misija, a u društvu vodiča - izuzetno teška relacija.

Do Širokih luka nam je bilo preostalo još oko 4 km puta.

Trajanje relacije: oko 10h

Zahtevnost relacije: izuzetno teška (5/5)

Karakteristike: fantastična priroda i pejzaži - verovatno među najlepšima u Srbiji i na Balkanu; najveći, najviši i najlepši srpski vodopad; za odlazak birati proleće i eventualno jesen; vode ima ,,na svakom koraku''

Rizici: iz više razloga pomenutih u članku, nikako ne ići sam već samo u grupi iskusnih planinara; računati na celodnevnu relaciju koja mora da bude detaljno isplanirana

Komentari

Novi komentar