9jun2019 Gabrovnica i Tatrašnica (opština Knjaževac)

Evo me na teritoriji knjaževačke opštine. Obišao sam dva sela u njenom južnom delu, koja istovremeno predstavljaju najsevernije područje u koje sam stigao tokom svog ,,istraživanja'' pirotskog kraja. U Tatrašnici sam bio prvi put, a Gabrovnicu sam već posetio 2011, tragom jedne, ne baš vesele priče.

Do mesta gde sam ostavio automobil trebalo mi je bezmalo sat vremena vožnje iz Pirota. Nalazi se na oko 42 km udaljenosti od njega i oko 4 km od centra nekadašnje rudarske varošice Kalne. S druge strane, skretanje za Gabrovnicu i Tatrašnicu je udaljeno oko 25 km od Knjaževca. Ovde, u dolini Trgoviškog Timoka, smeštena je klisura Korenatac, a put kroz nju je probijen 1972. godine. Nedaleko od skretanja, u Trgoviški Timok se uliva Golema reka, koja dolazi sa istoka, sa padina knjaževačkog dela Stare planine.

Do Gabrovnice ima oko 1.5 km uskog asfaltnog puta. Na tabli na ulazu u selo piše da do crkve u Tatrašnici ima 4 km, ali to nije tačno. Crkva je udaljena 6 km.

U centru Gabrovnice, koje je ne tako davno brojala skoro 800 stanovnika (1948), a početkom ovog veka (2002) samo 10, nalazi se spomenik posvećen meštanima palim u minulim ratovima:

Kao što sam već spomenuo, ovde sam bio u proleće 2011, u želji da proverim istinitost jedne priče, koja je u to vreme bila veoma aktuelna i zaokupirala ondašnju javnost u Pirotu, Knjaževcu, pa i celoj Srbiji. Prenosim je u celosti iz svoje knjige ,,Lepa, zanimljiva i manje poznata mesta u pirotskom kraju''. Nedugo nakon objavljivanja, izvorni tekst je uklonjen sa interneta (www.zelenevesti.org / Rudarska okna postala deponije nuklearnog otpada / Napušteni rudnik uranijuma ,,Gabrovnica’’ - opasnost koja vreba, autor teksta Silvana Petrović).

Nekada je u ovom kraju bio aktivan rudnički kompleks koji je, pored rudnika u Gabrovnici, činio i prerađivački blok u obližnjoj Mezdreji. Zbog sumnje da je posle zatvaranja rudnika ,,Gabrovnica’’ tamo skladišten nuklearni otpad i da u okolini ima povećanog radioaktivnog zračenja, ovo mesto i dan-danas izaziva veliku znatiželju stručnjaka i građana.
Priča o rudniku ,,Gabrovnica’’ počinje šezdesetih godina prošlog veka, kada je otvoren i veoma ambiciozno zamišljen. Posao je ovde dobio veliki broj radnika iz okoline, a u obližnjoj Kalni izgrađeno je rudarsko stambeno naselje. U periodu od 1963. do 1966. godine iz ovog rudnika eksploatisan je uran.
A onda je, odlukom državih vlasti i potpuno misteriozno, rudnik zatvoren. Pod šifrovanim nazivom ,,Preduzeće broj 3’’ dat je u vlasništvo najpre Opštini Knjaževac, do 1971. godine, a potom beogradskom Institutu za tehnologiju nuklearnih i drugih mineralnih sirovina.
Po pisanju ,,Politike’’, od 1. februara 2007, ,,Gabrovnica’’ opet prekomerno zrači, što su utvrdili republički inspektori za zaštitu životne sredine. Tada je policija podnela krivične prijave protiv odgovornih u Institutu, pod čijim nadzorom se i zvanično nalazio rudnik kod Kalne.

Tajanstveni rudnik u selu Gabrovnici i potencijalnu lokaciju skladišta nuklearnog otpada, posetio sam 25. aprila 2011. Odvažio sam se i odlučio da to uradim, zainteresovan navedenim tekstom u kome su bila opisana merenja radioaktivnosti u napuštenom rudniku i njegovoj okolini, kao i moguće posledice po zdravlje stanovništva u samoj Gabrovnici i slivu Trgoviškog Timoka.

Selo izgleda beživotno, pusto i zaboravljeno. Prošao sam kroz zarđalu metalnu kapiju i, nakon prelaska drvenog mosta na Golemoj reci, ušao u neobezbeđeni rudnički kompleks. Nema čuvara koji bi trebalo da brine o napuštenom rudniku. Osećao sam neki čudan nemir i strah od nepoznatog. 

Nailazim na zgradu koja je nekada služila kao magacinski prostor. Tu je gomila razbacanih plastičnih i metalnih buradi, koja su puna tečnosti i materijala nepoznatog sastava svetlo zelene boje. Uočavam obeležja na buradima koja ukazuju na to da se radi o otrovnim materijama. Krov i prozori zgrade su oštećeni. 

Prisećam se navoda iz ranije pomenutog teksta:

Dok je rudnik bio aktivan, radile su tri smene sa po 400 rudara. Rudari su u rudarskim oknima radili bez specijalne opreme. Tuneli rudnika bili su kilometrima dugački. Ruda se prerađivala u rudarskom krugu i u obliku pogača je pakovana u metalnu burad. U toku noći je odvožena. Deo prerađenog materijala je vožen u Vinču na doradu, a otpadni materijal je vraćan u rudnik.
Rudnik je tada bio pod specijalnim obezbeđenjem. Rudar nije mogao da se zaposli i da radi u rudniku bez posebne potvrde tadašnje Službe unutrašnjih poslova. Verovatno iz političkih razloga, proizvodnja uranijuma je iz ovog rudnika svojevremeno iznenada i bez objašnjenja prebačena u Sloveniju.
Pored prostora za preradu rude postojala je brana koja je sakupljala otpadni radioaktivni mulj i pesak iz preradnih voda. Priliv velikih voda sa obližnjih brda vremenom je doprineo pucanju ove brane tako da su se sav mulj i pesak izlili u korito Goleme reke i kasnije Trgoviškog Timoka. Okolno stanovništvo je nakon pucanja rudarske brane i nanosa peska, koji su činili deo korita reke, koristilo ovaj pesak za izgradnju svojih kuća.

U neposrednoj blizini napuštenog rudnika nalazi se oronula crkva posvećena Svetom Jovanu, iza koje je napušteno seosko groblje. Krug rudnika mi je izgledao sablasno. Uverio sam se da boravak tamo može biti veoma neprijatan, pogotovu što je tih dana priča o napuštenom rudniku bila aktuelna u veoma negativnoj konotaciji.

Nisam mogao da se otrgnem osećaju da on krije mnoge tajne o kojima se malo zna, a još manje priča. Šta je sve zatrpano u dubokim kanalima rudnika? Šta se može učiniti da se ovaj prostor konzervira i spreči dalje ugrožavanje zdravlja lokalnog stanovništva?

Ovog puta mi nije padalo na pamet da prelazim reku i obilazim napušteni rudnik i seosku crkvu. Nemo sam prošao pored odvajanja i produžio zemljanim putem prema Tatrašnici:

Sada sam u Gabrovnici primetio nešto što nisam uočio osam godina ranije, a šta mi se nikako ne uklapa u prethodnu priču. Selo je prepuno košnica, ima ih bukvalno na svakom koraku. Slobodno mogu da kažem da u našem kraju nisam video selo sa više pčelinjaka. Na momente mi je bilo i neprijatno jer je sve zujalo oko mene. Primetio sam i dosta ljudi u specijalnim belim zaštitnim odelima koji su obavljali radove u svojim pčelinjacima:

Nekada se ovo razuđeno selo prostiralo u dužini od par kilometara prema Tatrašnici i granici sa Bugarskom. Sada je u njemu puno napuštenih i oronulih kuća:

Na oko 1 km od centra sela prošao sam pored zadružnog doma, renoviranog prošle godine. Preko puta njega je stara kuća u kojoj se nekada nalazila mesna kancelarija:

Malo dalje, naišao sam i na zgradu nekadašnje seoske škole. Čak je i ona okružena košnicama:

Put za Tatarašnicu prati Golemu reku. Ona je uvek bila nedaleko od mene, mogao sam da čujem njen huk, ali sam retko imao prilike da je vidim jer je duboko ispod puta i skrivena je u gustom rastinju. Inače, to nije ona Golema reka pored koje prolazimo na putu za Babin zub, kod sela Crni Vrh. Ova Golema reka teče nešto severnije.

Bivalo je sve toplije pa mi je dobro došlo kada sam naišao na česmu pored puta. Kasnije sam prošao pored još jedne manje česme, posvećene probijanju puta Gabrovnica - Tatarašnica.

Posle nešto više od sat vremena hoda od mesta gde sam ostavio auto, stigao sam do ulaza u selo Tatrašnicu ili Tatrasnicu. To nije značilo nikakvu posebnu promenu jer sam prve seoske kolibe i kuće ugledao tek nekih 500 m dalje:

Ubrzo sam došao do mesta gde sam video tragove života - par kuća, bašta sa plastenikom, živina, lavež pasa i jedna baka koja me uputila do seoske crkve. Iz kratkog razgovora sa njom saznao sam da je ona jedini živi stanovnik sela Tatrašnice. Vikipedija navodi da je 2002. ovo selo imalo pet stanovnika, a 1948. čak 820 i da je tada bilo veće od Gabrovnice.

Nedaleko od bakine kuće prelazi se brvno preko Goleme reke i put dalje vodi njenom levom obalom do crkve. Bugarska granica je odavde udaljena manje od 5 km vazdušnom linijom, a nadmorska visina je oko 540 m.

Oko kilometar dalje od ovog mesta nalazi se crkva u Tatrašnici, moj krajnji cilj tog nedeljnog prepodneva. Posvećena je Svetom Jovanu Krstitelju, obnovljena je pre desetak godina i ovde se svakog 11. septembra okupljaju ljudi poreklom iz ovog kraja (iz Knjaževca, Zaječara, Niša...) na Usekovanje glave Svetog Jovana. Nalazi se na desnoj obali reke pa sam morao još jednom da prelazim drveni mostić:

Ovo mesto se nalazi na oko 7.5 km od regionalnog puta koji Pirot povezuje sa Knjaževcem i meni je do njega bilo potrebno oko sat i po vremena hoda. U povratku, istim putem, bilo mi je potrebno nešto manje vremena.

Trajanje relacije: oko 5h

Zahtevnost relacije: srednja (3/5)

Karakteristike: lepa šetnja dolinom Goleme reke, zaboravljena i napuštena knjaževačka sela

Rizici: pčele, blato na putu prema Tatrašnici

Komentari

Novi komentar