13jul2019 Preko Tepoša iz Krupca

Posle pet godina ponovio sam avanturu i zašao u prostranstvo kojim se danas mnogo ređe ide nego ranije. Nekada su ovde prolazili karavanski putevi i vojske, a sada, tokom pređena 22 km i četiri i po sati pešačenja, nisam sreo ,,žive duše''. U odnosu na maj 2014, malo sam izmenio svoju relaciju.

U svojoj knjizi ,,Lepa, zanimljiva i manje poznata mesta u pirotskom kraju'' napisao sam sledeće:

,,U proleće 1999, za vreme NATO bombardovanja, bio sam mobilisan u Četi vojne policije u selu Gnjilan nadomak Pirota. Jedan od svakodnevnih zadataka mog Saobraćajnog voda bio je obilazak vojnih jedinica razmeštenih većinom po selima na obodu Pirotske kotline.
To je bio važan period u mom životu kada sam imao priliku da obiđem mnoge nove krajeve i sela u kojima do tada nisam bio. Tako sam tog proleća prvi put posetio Prisjan - selo svog kuma Marjana, kao i obližnji Kamik. Prvi put sam bio i u Držini, Petrovcu, Vojnegovcu, prvi put sam video Odorovsko polje i posetio sela Zabrđa - Radejnu, Smilovce i Visočke Odorovce. Čak dva puta sam prešao preko Tepoša i planine Vidlič do sela u Gornjem Visoku - Izatovaca, Braćevaca i Slavinje. Prvi put sam bio u Kosturu, selu koje ću kasnije često posećivati sa svojom porodicom, kao i u Srećkovcu i Gojin Dolu. Posle dužeg vremena bio sam u Velikom Suvodolu, Ponoru i Aleksandrovcu kod Babušnice, imao prilike da bolje upoznam Dimitrovgrad itd.
Nakon završetka studija i povratka u Pirot, više puta sam obilazio pomenute krajeve. Tako je to ratno proleće presudno uticalo da za kasnije pronađem lep način za kvalitetno ispunjavanje svog slobodnog vremena, kao i za beg od sumorne stvarnosti i svakodnevnog stresa.
Od svih pomenutih mesta, ubedljivo najjači utisak na mene tada je ostavio prelaz preko Tepoša. Posebno su mi se urezale u sećanje dve stvari - vrtače Tepoša, iz kojih su po magli izvirivali promrzli i izmučeni rezervisti, kao i zaštitni kameni bedem na krajnjem istočnom delu visoravni, pre spuštanja u kraško Odorovsko polje.''

Tepoš je pusta visoravan koja se nalazi u istočnom delu opštine Pirot, između Krupca i Visočkih Odorovaca, na nadmorskoj visini od 730-750 m, između planine Vidlič sa severne i doline Nišave sa južne strane. U tom nenastanjenom i bezvodnom predelu u krugu od desetak kilometara nema nijednog sela niti zaseoka.

Avanturu zvanu ,,Prelazak Tepoša peške'' posle pauze od 15 godina sam izveo 11. maja 2014. i to na sledeći način. Rano ujutru sam otišao taksijem do Krupca i sa taksistom, mojim komšijom Bojanom, dogovorio se da me na moj poziv sačeka u selu Visočki Odorovci u opštini Dimitrovgrad. U Odorovcima sam bio posle tri sata hoda i taksijem se vratio u Pirot.

Ovog puta sam rešio da ne zavisim od taksi-prevoza, da svojim autom odem do Krupca, pređem preko Tepoša do bedema na rubu Smilovskog (Odorovskog) kraškog polja i istim putem se vratim nazad. Za prelaz rastojanja od 11 km u odlasku mi je bilo potrebno 2 sata i 10 minuta, a u povratku sam bio brži za nekih desetak minuta.

Krenuo sam veoma rano ujutru sa raskrsnice u selu Krupac, kod bivše benzinske stanice. Ovo mesto je udaljeno od moje kuće u Pirotu, u naselju Barje, tačno 10 km, a nalazi se na nadmorskoj visini od oko 410 m:

Na izlazu iz sela prestaje asfalt. Sa leve strane se nalazi jedno crkvište i obročni krst iz 1912. godine, posvećen Svetoj Petki. Ovo je poslednje mesto gde oni koji idu u pravcu Tepoša mogu da natoče vodu:

Put produžava u pravcu istoka. Prolazi iznad Krupačkog jezera i omogućava lep pogled na Vučje (vrh na Vidliču na kome sam bio u aprilu ove godine), planine Padež i Greben, Vlašku planinu i Ruj:

Ono što je zanimljivo, a i korisno znati, jeste da put preko Tepoša praktično celom svojom dužinom prati velike dalekovodne stubove. Uglavnom se oni nalaze sa leve strane puta, ali ih na pojedinim mestima put preseca i prelazi na drugu stranu. Kada se nađete ispod njih čućete neprijatno pucketanje struje:

Ovim putem je nekada prolazio jedan krak čuvenog antičkog puta ,,Via Militaris'' (kasnije nazvanog ,,Carigradski drum''). Drugi, glavni krak je išao južnim obodom Pirotskog polja, zaobilazeći podvodno Barje. Pretpostavlja se da je trasa ovog puta kroz Srbiju završena 33. godine naše ere. Takođe, postoji pretpostavka da su Rimljani izgradili svoje mostove na Nišavi na dva mesta u Pirotskoj kotlini: jedan nizvodno od ušća Bistrice u Nišavu (pored samog Pirota) i drugi negde kod sela Gradišta ili upravo kod Krupca.

Put iz Pirota do bugarske varošice Godeč, preko Tepoša i Zabrđa, bio je aktuelan u vreme Turaka. Njime je bilo bezbednije kretati se, u poređenju sa glavnim putem koji je vodio iz Pirota do Sofije, preko Caribroda i dolinom Nišave. Kada je nakon Berlinskog kongresa, 1878. godine, ovaj pravac presečen granicom između Srbije i Bugarske, nekadašnji kraj koji je gravitirao Pirotu je prepolovljen, a put preko Tepoša je zaboravljen i izgubio je na svom značaju.

Sa približavanjem Vidliču kreće uspon. Put je težak i nezgodan za kretanje, kamenje na pojedinim delovima veoma oštro. Kroz glavu mi je prolazila slika kolone rezervista iz proleća 1999, koji su pod punom ratnom opremom ovde išli do svoje baze na Tepošu.

Ima i nekoliko serpentina sa kojih se pruža pogled na Krupac, sela na ,,kružnom putu'', Pirot i Pirotsko polje, kao i na Suvu planinu u daljini:

Sledi najteža deonica na čitavom putu, dugačka i sa konstantnim usponom:

Na sreću, ne zadugo oseća se strujanje vazduha iz doline koja se pruža na istok, između dva razdvojena dela planine Vidlič. Izlazi se na proplanak sa koga je lep pogled u pravcu zapada i Pirota:

Koliko je Tepoš bezvodna visoravan, na kojoj voda ,,zlata vredi'', može se zaključiti na osnovu velikog broja plastičnih flaša pobacanih svuda duž puta. Nažalost, to je i odraz naše kulture i našeg odnosa prema prirodi.

Predeo se menja. Put postaje sve manje tvrd i nadalje nema većih razlika u visini. Sa desne strane se nalazi brdo neobičnog imena - Kragujevac. Sa njega sam čuo lavež pasa, kasnije u podnožju primetio jednu kolibu ili vikendicu, i to je bio jedini znak života na mom putu od Krupca do bedema na Tepošu i nazad (ne računajući lisicu koju sam sreo u povratku i cvrkut velikog broja ptica na Tepošu).

Koliko se preko Tepoša ,,često'' ide, neka najbolje ilustruje sledeća slika - ognjište nasred puta:

Kreće najlepši deo Tepoša. Sa desne strane su duboke vrtače, a sa obe strane puta lepe livade. Neke od njih su i pokošene:

Posle otprilike 1h 20 min hoda iz Krupca, dolazim do jedne poveće pojate. Odavno je napuštena:

Malo dalje nalazi se još par kućica:

U blizini jedne od njih uočavam bunar za vodu:

Odavde put postaje manje prohodan. Verovatno se tu nalazi granica dve opštine - pirotske i dimitrovgradske, odnosno granica krupačkog atara, tako da je nadalje vidljivo da se putem još ređe prolazi nego u prvom, zapadnijem delu Tepoša. Ovim putem sam dva puta prošao vojnim Pinzgauerom u proleće 1999. godine.

Zatim put zavija blago udesno. Sa desne strane je vrh Vražja glava (884 m), a južno od njega su sela Činiglavci, Milojkovac i Paskašija.

Sledi poslednja deonica puta. Ovde je rastinje najgušće, povremeno sam imao utisak da se krećem kroz tunel. Izuzetak je jedna prelepa livada preko koje se prelazi, a pred sam izlazak na bedem sa leve strane je jedna velika vrtača:

Konačno, evo kako izgleda izlazak na mesto gde se nalazi čuveni bedem i sa koga se put dalje spušta u kraško Odorovsko polje, prema Visočkim Odorovcima:

Kada sam se pre 20 godina prvi put našao na ovom mestu, bio sam oduševljen pogledom na Odorovsko polje, najveće kraško polje u Srbiji, ne znajući da takav prirodni fenomen uopšte postoji u kraju u kome živim. Priča o strateškom značaju kamenog bedema me fascinirala. Tada sam čuo da su bedem podigli Karađorđevi borci za odbranu od Turaka. Kasnije sam čitao da je podignut dosta kasnije.

Naime, za vreme Drugog balkanskog rata takozvanu ,,nišavsku zonu’’ je od napada Bugara branila Druga armija srpske vojske pod komandom vojvode Stepe Stepanovića. U to vreme (1913) istočno i severoistočno od Krupca podignuto je više kamenih zidova visine metar i po, dužine od 30 do 100 metara. Zanimljivo je da je vojvoda Stepa Stepanović kao mlad učestvovao u oslobođenju Pirota od Turaka 1877, a u Pirotu je boravio i za vreme Prvog svetskog rata. Proslavio se kao komandant Druge armije nakon čuvene borbe na Ceru, a potom i nakon proboja Solunskog fronta.

U svakom slučaju, ovaj bedem je služio za odbranu od neprijatelja koji je nadirao ka Pirotu iz pravca Odorovskog polja i Bugarske. Tokom svojih kasnijih istraživanja pirotskog kraja, primetio da sličnih bedema ima još u okolini - jedan od njih se nalazi oko 1.5 km jugoistočno, neposredno iznad Petrlaške pećine.

Kao i pre pet godina, i ovog puta me kameni bedem pomalo razočarao svojim izgledom. Bio je u lošem stanju, zapušten i prekriven rastinjem. Na pojedinim mestima kamen sa njega je bio izvađen i verovatno ugrađen u stambene objekte u okolini. Sa leve strane ,,prolaza'' primetio sam jedan deo bedema koji je bio dobro očuvan, a desno od njega sam hodao po samom bedemu nekoliko desetina metara:

Pogled na Odorovsko polje nije najbolji u ovo doba godine sa bedema i izgleda ovako:

Do Visočkih Odorovaca treba otprilike 40 minuta hoda. Iznad ovog sela je najviši deo planine Vidlič, visine preko 1400 m.

Trajanje relacije: oko 5h

Zahtevnost relacije: teška (4/5)

Karakteristike: lepa pešačka relacija kroz jedan pust i nenaseljen deo pirotskog kraja, na granici dve opštine; preko Tepoša se može preći i terenskim vozilom; zanimljiv odbrambeni bedem na istočnom kraju

Rizici: lovci, divlje životinje; obavezno poneti dovoljno vode za piće; nema nikakvih markacija

Komentari

Novi komentar