24aug2019 Zeleni vrh (Svrljiške planine)

Svrljiške planine predstavljaju planinski venac koji se pruža teritorijama opština Svrljig, Bela Palanka i grada Niša. Obuhvataju površinu od oko 430 km2. Njihova najviša kota je Zeleni vrh, iznad svrljiškog sela Gulijan, sa visinom 1334 m. Upravo je Zeleni vrh predstavljao krajnji cilj tročlane grupe željne nove avanture - kolege Milana, zeta Darka i mene. Avantura nije izostala...

Osvajanje najvišeg vrha Svrljiških planina zahtevalo je dugotrajne i opsežne pripreme. To je kraj koji nama Piroćancima nije dovoljno poznat - čak i ja na prste obe ruke mogu da izbrojim relacije koje sam preduzimao u cilju dolaska do vrhova ovih planina ili sela u njihovom podnožju (Pleš, Suligata, Sićevo, Krupačko vrelo, Donji i Gornji Rinj, Kozja, Periš...).

Jedna od mojih većih dilema je bila koje mesto izabrati za polaznu tačku prilikom uspona na Zeleni vrh. Na internetu sam čitao o podvizima niških planinara koji su na ovaj vrh izlazili iz naselja Dolac ili belopalanačkog Krupca. Verovatno je uspon na Pleš (1267 m) iz aprila 2016. uticao na mene da ,,prelomim'' i da buduće osvajanje Zelenog vrha planiram sa suprotne, severne strane Svrljiških planina. Onda se pojavio drugi problem - da li uspon započeti iz sela Gulijan, koji je posmatrajući kartu Zelenom vrhu i najbliži, ili to učiniti iz susednog sela Lozan? Nakon razgovora sa ljudima koji bolje poznaju ovaj kraj, pala je odluka da se krene iz sela Lozan, udaljenog od Svrljiga oko 15 km na istok.

Poslednja nedoumica koju je trebalo rešiti bila je kako najbrže stići do ovog sela. Prvobitna ideja je bila da se u Lozan stigne najdaljim, ali i najboljim putem - preko Niša i Svrljiga (čitava 94 km). Druga mogućnost je bila da se ide starim putem Bela Palanka - Svrljig (oko 62 km). Na kraju, praktično u poslednjem trenutku odlučio sam da do Lozana stignemo putem preko Temske, Cerove, Jalovik Izvora i Periša. Ova deonica je dugačka 56 km i ranog subotnjeg jutra bilo nam je potrebno oko 1h 15 min za njeno prelaženje.

Skretanje za Lozan sa puta Periš - Svrljig izgleda ovako:

Automobil smo ostavili u samom selu, na jednoj raskrsnici gde se u pravcu juga odvaja put koji pored seoskog groblja vodi u srce Svrljiških planina:

Brzo smo izašli iz sela i ravnomerno povećavali nadmorsku visinu od početnih 550 m. Brzo smo shvatili da će jedno od obeležja naše relacije biti zrele i neobično slatke divlje kupine. Bilo ih je pored puta praktično celom njegovom dužinom, a ja nisam mogao da se setim da sam ih negde ranije video u većem broju:

Prošli smo ispog Golemog kamena, a onda smo bili u prilici da imamo lep pogled na severne padine Svrljiških planina i okolna sela u njihovom podnožju i dolini Svrljiškog Timoka - Gulijan, Okruglicu, Burdimo, Izvor... U daljini smo mogli da vidimo i varošicu Svrljig:

Zatim je put počeo da krivuda, a mi smo mogli da vidimo serpentine kojima ćemo proći:

Posle otprilike sat vremena hoda naišli smo na lepu česmu koja se nalazi pored samog puta. Skoro je obnovljena, a ono po čemu ćemo je pamtiti je periodična promena jačine mlaza hladne vode. U povratku smo kraj nje pronašli spas od letnje žege:

Nastavili smo dalje putem sa kratkim pravcima i oštrim zavojima. Pogled na severnu stranu bio je još lepši nego ranije:

Na jednom mestu zatekli smo oboreno borovo stablo preko puta, nalik na rampu. Znao sam za to mesto sa YouTube klipova i za njegovu namenu da spreči da stoka iz viših delova planine silazi u obližnja sela:

Ubrzo je krajolik počeo da se menja i mi smo ušli na zaravan između dva veća planinska masiva. Sa leve strane bile su padine Crnog vrha (1289 m), a sa desne se strmo spuštao nepoznati vrh, za koga smo jedno vreme smatrali da predstavlja i naš cilj - Zeleni vrh:

Posle prolaska kroz borovu šumicu stigli smo do mesta zvanog Bare. Od polazne tačke u Lozanu bilo nam je potrebno oko 1h 40 min hoda. Ovde se nalazi jedna koliba sa ograđenim prostorom za životinje (najpre smo u odlasku primetili nekoliko krava, a u povratku su nas na ovom mestu ,,dočekale'' svinje mangulice):

Ovde je nadmorska visina oko 1020 m i bilo je jasno da Bare predstavljaju ,,važno'' mesto u ovom delu Svrljiških planina. U prilog tome i sledeće - par stotina metara levo od kolibe nalaze se jedna velika česma i planinska kućica. Nažalost, u ovo doba godine česma je suva, a na njoj se nalazi spomen-ploča postavljena u čast čuvenog Svrljiškog partizanskog odreda:

E sad, za postojanje ove česme ne bi ni znali da u sklopu priprema za osvajanje Zelenog vrha nisam detaljno pregledao video-klipove Miroljuba Igića iz Niša, čoveka koji je motorom više puta prelazio s jedne (svrljiške) na drugu (belopalanačku) stranu Svrljiških planina. Jednostavno, česma i kućica se nalaze u samom podnožju Crnog vrha, ali se sa puta kod kolibe ne mogu videti. Ovom prilikom želim da zahvalim Miroljubu za sve korisne informacije koje mi je dao, sve u cilju da nam olakša uspon na Zeleni vrh.

Nastavili smo dalje putem koji od kolibe vodi pored borove šume. Primetili smo baricu iz koje stoka pije vodu:

Međutim, još u Pirotu sam osetio da ćemo nadalje imati poteškoća. Naime, ni pregledavanjem Miroljubovih klipova nisam mogao da lociram tačan položaj Zelenog vrha u odnosu na mesto Bare. Jasno se video nešto niži Crni vrh, ali nam je ubrzo postalo jasno da vrh prikazan na jednoj od prethodnih fotografija nije Zeleni vrh, već da je naš cilj u drugom pravcu i nešto dalje, sakriven planinskim masivom na zapadnoj strani. Veoma je nezgodno kada ste prvi put u nepoznatom kraju, kada nema nikakvih obeležja i kada prema jednoj određenoj tački morate da se krećete po intuiciji i uz pomoć topografske karte i aplikacije na mobilnom telefonu.

Prvobitni plan, koji sam pre polaska razradio u svojoj glavi, bio je da od Bara idemo putem na jug, da pređemo na belopalanačku stranu Svrljiških planina (njihov deo gde smo se mi kretali naziva se Gulijanska planina), a da onda izađemo na Zeleni vrh sa jugoistočne strane, koja bi trebalo da je ,,čistija'', sa niskim rastinjem.

Posle nekih 600 m od kolibe na Barama put se završava. Da li je trebalo malo pre ovog mesta skrenuti na neugledni put sa leve strane i tako lakše ostvariti moju zamisao - pitanje je na koje možda i nikada neću dobiti odgovor.

Od mesta na poslednjoj slici naše kretanje se pretvorilo u ,,bauljanje'' nepoznatim i pustim krajem. Kao što to obično biva, stazica koja se raspoznavala u početku, ubrzo se izgubila u gustom rastinju. Najveću prepreku su nam predstavljale velike i duboke vrtače koje su na svom dnu utonule u gustu vegetaciju. Morali smo da ih obilazimo, a kada bi izašli na neku omanju čistinu, iza nje bi se pojavila neka nova vrtača i tako redom. Na momente smo imali utisak da smo ponovo na nekoj stazici kojom je ljudska noga prošla pre nas, ali sve je to bilo kratkotrajno:

Kasnije, po povratku u Lozan, od jedne bake smo saznali da je tu nekad prolazio put i da su meštani svrljiškog kraja prelazili u belopalanačka sela - Gornji i Donji Rinj, Moklište, Crvenu Reku, čak i u samu Belu Palanku. Međutim, taj put odavno ne postoji i ovde praktično više ne prolazi niko. Miroljub Igić, moj FB prijatelj iz Niša, je prelazak motorom ove deonice nazvao ,,Pakao Svrljiških planina'' - s punim pravom.

U jednom trenutku odustajemo od kretanja na jug i skrećemo pod pravim uglom desno, u pravcu za koji nam je navigacija pokazivala da se nalazi Zeleni vrh.

Na nešto većoj nadmorskoj visini izbijamo na čistiji teren. Tu je nešto jači uspon i u nama se javlja nada da do Zelenog vrha nećemo imati većih problema. Polako se ,,otvara'' pogled na istočni krak Svrljiških planina (poznatiji pod nazivom Rinjska planina), na Šljivovički vrh, Belu Palanku, Divnu goricu i Divljansko jezero (u daljini smo mogli čak da vidimo i Babin zub i Midžor):

Međutim, i dalje ne vidimo tačan položaj našeg odredišta - samo možemo da naslutimo gde se nalazi. Između njega i nas ponovo se javljaju ogromne vrtače i kretanje je izuzetno teško jer se mora paziti bukvalno na svaki korak. Kasnije smo saznali da je u ovom delu Svrljiških planina pre desetak i više godina besneo jak šumski požar, da su na njegovom gašenju bile angažovane vojne jedinice i strani avioni-kanaderi. Posledice su evidentne: ogoljena uspravna stabla, čitava debla i grane koji trunu na padinama i u dnu vrtača, prekrivena travom i trnjem. Ako svemu tome dodate i oštro kamenje, možete da zamislite kakve rizike nosi kretanje po ovakvom terenu - hodate, a ne vidite gde stajete.

Nije mi prvi put da imam kontakt sa ovakvim terenom, nešto slično sam doživljavao na Vidliču, na severnim padinama Vučja i na Visokoj steni iznad Planinarskog doma i Vzganice, ali po letnjoj vrućini ovo je verovatno bilo i gore:

Sa podnožja Zelenog vrha imali smo prelep pogled na venac Suve planine, praktično od njenog početka sa Mosorom, vrhom karakterističnog glavičastog oblika, preko Sokovog kamena, prevoja Devojački grob, gorostasnog Trema, Đordine čuke, sve do Pasarela:

Do najviše tačke i Zelenog vrha nije bilo daleko. Navigacija je pokazivala nekoliko stotina metara, a pred nama su bili završni uspon, obilaženje nekoliko manjih vrtača i kamenjara i činjenica da se sam vrh ne uočava dok se praktično ne dođe na desetak metara od njega:

Posle mnogo utrošene energije, 3h 40 min hoda od Lozana ili 1h 50 min prelaženja izuzetno teškog terena posle mesta Bare, raskrvavljenih ruku i nogu, našli smo se na Zelenom vrhu (1334 m), najvišem na Svrljiškim planinama:

Moram da skrenem pažnju da nije reč o nekom izrazitom vrhu, na kakve smo navikli u pirotskom kraju. Recimo da me podsetio na Rnjos, najviši vrh Stolske planine, iznad Studene u opštini Babušnica. Na tri strane sveta praktično ne postoji nikakav pogled, zbog šume i rastinja, jedini je pogled na jug - u pravcu Suve planine, Belopalanačke kotline i doline Nišave:

Inače, Zeleni vrh se nalazi na samoj granici opština Bela Palanka i Svrljig. Kada sam ga ranije posmatrao tokom svojih putovanja za Niš - sa obilaznice oko Bele Palanke prema Crvenoj Reci, ili sa magistralnog puta nasuprot selu Krupac, teren oko njega mi je izgledao mnogo drugačiji. Upravo na ovim deonicama mogli smo sa vrha da vidimo kamione i automobile koji su se kretali u pravcu Pirota i Niša.

Tek na Zelenom vrhu mi je postala jasna jedna kratka priča koju sam svojevremeno pročitao u nekom od starijih brojeva ,,Pirotskog zbornika'':

Za vreme Drugog svetskog rata, baza Svrljiškog (kasnije Nišavskog) partizanskog odreda, najjače partizanske jedinice u čitavom kraju, bio je Zeleni vrh. Tu se za vreme rata nalazio veliki partizanski logor. Zanimljivo je da se najbliži izvor pitke vode nalazio na udaljenosti od čak 3 km (verovatno je reč o mestu Bare, prim. aut). Po nezgodnom terenu, punom strmih grebena, vrtača i uvala, bilo je potrebno čak 4 časa nekome da ode po vodu i da se vrati u logor.

Povratak sa Zelenog vrha do Bara nije bio ništa kraći od onog u suprotnom smeru. Najpre smo rešili da dublje zađemo u teritoriju belopalanačke opštine i tako zaobiđemo teške deonice kroz koje smo prošli. Sa jednog mesta mogli smo da vidimo Sićevačku klisuru i sam grad Niš, vazdušnom linijom udaljen skoro 30 km:

Potom smo se predomislili i krenuli ,,prečicom'' u pravcu Bara, koristeći Crni vrh kao orijentir. Učinilo nam se da će kretanje kroz šumu po letnjoj vrućini biti bolje i lakše. To se nije potvrdilo kao tačno jer smo na svojim nogama na najgori način osetili kretanje po strmom terenu na kome su se još uvek videle posledice šumskog požara:

Otprilike na mestu koje možete da vidite na poslednjoj fotografiji, desila nam se jedna nezgoda koja nam je oduzela nekih pola sata vremena, ali na sreću sa lepim završetkom. Obratite pažnju šta sve može da vam se desi u prirodi, u nepoznatom i pustom kraju, kada ste umorni i kada vam pada koncentracija.

Napravili smo kratku pauzu na jednoj maloj zaravni između dva uspravna stabla bukve. Za to vreme ja sam svoj mobilni telefon odložio sa strane, u travu. Kada smo rešili da nastavimo silazak prema mestu Bare, naglo sam ustao, ne obazirući se na svoj mobilni telefon. Krenuli smo naniže i posle desetak minuta ja sam shavatio da sam napravio glupost i da nemam telefon u rukama (uvek ga tako nosim zbog fotografisanja). U momentu me uhvatila panika jer nisam znao kako ću se vratiti uz strminu i pronaći telefon na jednoličnom terenu. Kroz glavu su mi prolazile moguće posledice mog nepromišljenog poteza. Zahvaljujući Milanu i Darku, vratili smo se uzbrdo prateći svoje tragove, prepoznavali smo neka karakteristična stabla pored kojih smo prošli i, na sreću bez većih problema, pronašli moj telefon na mestu gde smo pravili pauzu. Ne mogu da vam opišem olakšanje koje sam osetio tog trenutka.

Vratili smo se u Lozan posle 3h 50 min od polaska sa Zelenog vrha, srećom bez ikakvih povreda. U povratku nam je bilo potrebno potpuno isto vreme kao i prilikom uspona na vrh. U Pirot smo stigli drugim putem - na raskrsnici u Perišu smo produžili starim putem za Belu Palanku i tamo se uključili na novi auto-put.

Trajanje relacije: oko 10.5h

Zahtevnost relacije: izuzetno teška (5/5)

Karakteristike: najviši vrh velikog planinskog masiva između dolina Nišave i Svrljiškog Timoka, verovatno najlepši pogled na venac Suve planine sa severne strane; divlje kupine pored puta i kasnije na padinama samog Zelenog vrha

Rizici: ići samo u društvu iskusnih planinara, poneti dovoljne količine vode za piće, nema nikavih markacija i usmerenja; kraj je pust, a teren veoma težak, nepregledan i zahteva pažnju bukvalno pri svakom koraku - zbog dubokih vrtača, teško prohodnog rastinja, strmih padina, oštrog kamenja obraslog travom...

Komentari

Novi komentar