26oct2019 Podnožje Basarskog kamena, Lešje, Čarapana, Umnište, Basara

I dalje sam svojim relacijama na planini Vidlič. Neuobičajeno lepo i toplo vreme za kraj oktobra, moje malo ,,planinarsko društvo'' iskoristilo je za šetnju i bolje upoznavanje sa basarskim krajem. Za ovu priliku smo bili ,,pojačani'' mojim dobrim drugom i kolegom, iskusnim lovcem i najboljim poznavaocem mesta kroz koja smo prolazili, Baticom Manićem. Koristim priliku da mu se zahvalim za nezaboravan izlet koji nam je organizovao.

Naša šetnja basarskim krajem, duga oko 16 km, počela je na putu za Basaru. To je jedno od najmanjih pirotskih sela, koje je od mog poslednjeg dolaska nažalost ostalo i bez svojih stalnih stanovnika (o tome ću nešto više reći na kraju članka). Do mesta prikazanog na sledećim fotografijama stigli smo tako što smo na otprilike 10 km od Pirota, a 2 km ispred Planinarskog doma, skrenuli na loš put do sela. Zaustavili smo se kilometar kasnije i odatle krenuli peške. Basara je od ovog mesta udaljena oko 2 km ili pola sata hoda.

Odmah smo napustili put i skrenuli levo. Krenuli smo preko livada u pravcu Basarskog kamena (1376 m). Odluka je bila da se ovog puta ne penjemo na njegov vrh i da to nekom drugom prilikom obavimo sa Planinarskog doma.

Posle desetak minuta hoda dolazimo do izvora koga meštani zovu ,,Kaluđer''. Dopunjujemo rezerve vode, ali primećujem da su topole u neposrednoj blizini izvora posečene. Ovde sam poslednji put prošao 3. maja 2018, na putu za Basarski kamen. Sa ovog mesta pruža se lep pogled na Pirot.

Od ,,Kaluđera'' kreće jak i dugačak uspon:

Nakon njega izbijamo na zaravan i kretanje je lakše. Nalazimo se u podnožju Basarskog kamena. Levo od njega je stenoviti odsek Garvanica (1274 m):

Praktično svi moji dosadašnji usponi na Basarski kamen, a bilo ih je nekoliko, počinjalu su odavde, vodili iznad borove šume iznad livada, a zatim kroz bukovu šumu zapadno od samog kamena. Ne preporučujem ovaj način uspona na vrh jer sam u maju 2018. imao dosta problema zbog gustog rastinja i teško prohodnog i strmog terena. U šali često kažem da ne znam lak način uspona na Basarski kamen. Tokom ove šetnje shvatio sam da, pored obeležene planinarske staze koja vodi sa sportskih terena pored Planinarskog doma, ima još nekoliko načina uspona na ovaj istaknuti vrh i prelepi vidikovac, i to sa njegove jugozapadne odnosno jugoistočne strane. Jedan od njih bi mogao da bude ako se prate bandere koje iz sela Basare vode uzbrdo do pred sam vrh, uz napomenu da uspon nije preterano dug, ali je jak i verovatno teško prohodan:

Nakon 35 minuta od početka relacije i skretanja sa puta za Basaru, nailazimo na jedno zanimljivo mesto koje se nalazi bukvalno ispod samog Basarskog kamena. Dobro je skriveno i teško uočljivo iz daljine. U pitanju je tzv. ,,Policijska česma'', podignuta 1953. godine u spomen na policajce ubijene septembra 1951. ,,u borbi sa ubačenim banditima informbirovske Bugarske''. Česma je prilično velika i lepa, ali iz nje voda ističe praktično u kapima. Od Batice sam saznao da se neposredno iznad nje nalazi izvor sa koga je voda sprovedena do udaljenih česama koje smo nameravali da obiđemo tog dana. Putokaz pored česme ukazuje da se sa ovog mesta na Basarski kamen može izaći za 40 minuta, a da za spust do Planinarskog doma treba dodatnih sat vremena.

Posle kraćeg odmora, nastavljamo dalje putem na istok. Imamo lep pogled unazad na Crni vrh (1152 m) i na njegove repetitore, a desno na Pirotsku kotlinu. U daljini se vidi Trem, najveći vrh Suve planine, na kome smo bili pre dva meseca:

Verovatno najlakši način uspona na Basarski kamen vodi upravo sa ovog mesta. Ja sam raniju tu strminu sa jugoistočne strane stenovitog odseka koristio za spust sa vrha i povratak preko Basare. Izlazak na vrh odavde ne izgleda preterano težak:

Otvarao se pogled na dolinu istočno od Basare, kao i na severne padine Vučja (1180 m). Na ovom blagom vrhu sam bio u maju ove godine, ali iz suprotnog pravca - iz sela Krupac. Pre otprilike pet godina, u oktobru 2014, ovde sam doživeo pravu avanturu koja mi je ostala u prilično neprijatnom sećanju. Naime, čitav kraj, koji meštani nazivaju Lešje, sastavljen je od velikih dubokih vrtača koje, gledano iz pravca Basarskog kamena, daju predelu izgled nalik na površinu Meseca. Teren je izuzetno teško prohodan, kamenit i trnovit, a orijentacija svedena na minimum. Nakon prijatne šetnje pomenutom dolinom koja vodi na istok, i obilaska Umništa i Čarapane, tada sam imao želju da se popnem na vrh Vučja sa njegove severne strane. Bio sam sâm, već prilično umoran, tako da sam se ubrzo našao u velikom problemu na nepoznatom terenu. Pošto sam odustao od uspona na vrh, jer mi se to tada učinilo nemogućim, nikako nisam uspevao da nađem pravi put za povratak do Basare. U šali, hteo sam da zovem svoje da alarmiraju Gorsku službu spašavanja i da helikopetrom dođu po mene. Od tada imam izvesnu averziju od ovog kraja, ali sam ovog puta bio srećan što ću još jednom proći kroz njega, u društvu prijatelja i sa iskusnim vodičem koji je njime mnogo puta prolazio.

Dvadesetak minuta hoda od ,,Policijske česme'' silazimo na put koji od sela Basare vodi na istok, u pravcu Visočkih Odorovaca u opštini Dimitrovgrad. Ne nastavljamo tim putem već nas Batica vodi u suprotnom smeru, u želji da napravimo kružnu relaciju. Polazimo u pravcu puta za Basaru odnosno Krupac i ubrzo skrećemo levo:

Odavde se pruža lep pogled na južne padine Vidliča, istočno od Basarskog kamena:

Batica nas vodi stazom koju koriste lovci. Objašnjava nam da pored puta u dolini (,,donjeg puta'') postoje još dva puta koji vode kroz Lešje - ,,srednji'' (kojim ćemo mi proći) i ,,gornji'' (bliže Krupcu i južnim padinama Vučja). Čudim se kako nisam primetio nijedan od njih (izuzev ,,donjeg'') prilikom mog tumaranja pet godina ranije. Sada, u društvu Batice i svojih drugara, osećam neverovatnu sigurnost.

Svuda oko nas su šipci i trnjine, koji svojim jarkim crvenim i plavim plodovima samo ulepšavaju jesenji prizor. Dolazimo do jednog mesta na kome se, prema Batičinim rečima, okupljaju divlje svinje. To je jedna lokva sa blatom, a pored nje je i plići bunar. Topao i suv oktobar je učinio svoje pa sada nema ni vode ni blata:

Kasnije smo u Čarapani videli još nekoliko sličnih bunara za vodu. To ukazuje da se voda u ovom kraju oduvek puno ceni jer je priroda terena takva da je nema previše. Nadalje pratimo put i staze koje zaobilaze ogromne vrtače i vode u pravcu istoka. Problem je što se put, kojim obično prolaze drvari i lovci, na određenim mestima u potpunosti gubi i pretvara u nejasnu stazu. Dodatno otežava kretanje činjenica da je u ovom kraju nekada bio šumski požar i da se izgled terena veoma promenio. Trnje i svakojako rastinje je prekrilo nagorela debla i oštro kamenje, a ja sam svojevremeno ,,na svojoj koži'' osetio kako je to nezgodno - trnje se upliće u noge, para odeću i kožu, koprive sežu do grla, mora se paziti bukvalno na svaki korak...

Prolazak kroz Lešje trajao je skoro sat vremena. Stižemo na proplanak koji predstavlja najvišu tačku naše relacije (oko 1150 m). Nalazi se svega nekoliko stotina metara severno od vrha Vučje. Na njemu ima ostataka starih odbrambenih bedema, karakterističnih za čitav ovaj kraj, uključujući i visoravan Tepoš na jugoistoku.

Sledi spust u dolinu koja se naziva Čarapana. Pre toga uživamo u toplom jesenjem suncu i pogledu na istok. U daljini vidimo Smilovska jezera. Vazdušnoim linijom su udaljena oko 13 km:

Staza se gubi. Spust u Čarapanu je težak i prilično bolan, a predeo nalik onom u Lešju:

U Čarapani nailazimo na šumski put koji koriste drvari i lovci. Jesenji pejzaži su predivni:

Idemo u pravcu istoka. Prolazimo odvajanje za Baševicu i Krupac (desno). Ispred nas se otvara veoma lepa dolina. Okružuju je vrhovi Pistarac (sa juga) i Tošmikova čuka (sa istoka), visine oko 1100 m. Kraj je pust i nenastanjen pa je zbog toga omiljen među lovcima.

Ovde je najudaljenija tačka naše relacije od mesta na kome smo ostavili automobile. Udaljeni smo oko 6 km od Basare. Put povija ulevo i vraća se ka selu. Nailazimo na jednu spomen-česmu o kojoj mi je pričao Batica, a ja za nju ranije nisam ni znao niti sam pronalazio ikakve tragove u zavičajnoj literaturi. Ovde su se tokom Drugog svetskog rata okupljali partizani. Iza česme je napuštena pojata:

Ovakva ,,nepoznata'' mesta posebno volim. Česma je suva, a razlog je tužan i mnogo govori o našim naravima - neko je presekao dotok vode iz podnožja Basarskog kamena kako bi bilo vode na obližnjem Umništu. Iako nam je polazna tačka bila u blizini Basare i čitav kraj nazivam ,,basarskim'', veći deo područja kojim prolazimo pripada Katastarskoj opštini Krupac - sela koje se nalazi u podnožju Vidliča, na obodu Pirotske kotline.

Ulazimo u dolinu koja vodi na zapad, u pravcu Umništa i Basare. Dolina je prelepa, prizori predstavljaju ,,raj za oči''. Ovde sam bio u jesen 2014:

Ovde je kretanje lako, ide se prilično pravim putem po valovitom terenu. Moja je preporuka da, ukoliko želite da obiđete basarski kraj na način koji smo mi to učinili, izbegnete prelazak preko Lešja, već da se od Basare i Umništa (više reči malo kasnije) uputite na istok do suve spomen-česme i Čarapane, a da se zatim istim putem vratite na polazno mesto. Ovo se može izvesti i terenskim vozilom.

Nakon 1h 10 min hoda od ranije opisane spomen-česme i prolaska kroz dolinu, stižemo do važnog prolaznog cilja i meni veoma dragog mesta. To je česma na Umništu. Sa nje se pruža lep pogled na dolinu kojom smo prošli. Nalazi se na nadmorskoj visini od oko 1060 m i obnovljena je 1984. godine. Kada sam se u maju 2018. ovde spustio sa Basarskog kamena, na njoj nije bilo ni kapi vode. Od prošle jeseni, zaslugom Batice i lovaca iz njegove grupe, voda iz česme je ponovo potekla. Korita ispod nje podsećaju da je ovo nekada bio stočarski kraj i da su brojna stada ovaca iz Krupca i Basare napasana na obližnjim livadama. Nažalost, to su neka davno prošla vremena.

Nedaleko odavde se nalazi mesto na kome smo bili samo tri sata ranije - raskrsnica puteva prema Basari, Krupcu i Lešju. Mi skrećemo desno dole ka Basari:

Pratimo put ka Basari do koje ima nešto više od pola sata hoda. Meštani put kroz ovu suvu dolinu nazivaju ,,Tunel'':

Konačno stižemo na zasluženi odmor u selo Basaru. U centru ovog malenog sela je velika spomen-česma. Voda sa nje je hladna, a odavde ponovo možemo da vidimo Basarski kamen:

U Basari su, po poslednjem popisu stanovništva iz 2011. godine, živele dve stare osobe (bračni par Pešić). U međuvremenu, selo je ostalo bez stalnih stanovnika, i uz Milojkovac (selo u jugoistočnom delu pirotske opštine, nedaleko od puta za Dimitrovgrad) predstavlja jedno od dva ,,mrtva'' sela u opštini Pirot. Basara je sada uglavnom samo prolazno mesto za lovce, drvare, berače lekovitog bilja, planinare i avanturiste. U njoj, i to uglavnom u letnjem periodu godine, borave periodično samo ovčari i ljudi poreklom iz ovog kraja. Iako Basara nije tako daleko od grada, ona ima izgled najudaljenijeg staroplaninskog sela. Život u njoj i odnos sa Pirotom odaju utisak da se radi o veoma udaljenom mestu, iako je od centra grada Basara udaljena samo 13 km. Inače, naziv sela najverovatnije potiče od turske reči ,,balsara'', što znači ,,slana''. Naime, u ovom selu, koje je na znatnoj nadmorskoj visini (oko 850 m), padnu prve jesenje magle i slane, u šta smo imali prilike da se uverimo na livadama u podnožju Basarskog kamena.

(Dr Jovan V. Ćirić i Novica Živković: ,,Legende i predanja o selima pirotskog kraja’’ - Pirotski zbornik br. 19-20, 1994)

Trajanje relacije: oko 6.5 h

Zahtevnost relacije: srednja (3/5), ne računajući prelaz preko Lešja koji predstavlja ubedljivo najteži deo relacije

Karakteristike: lepa šetnja kroz predivne predele i nekadašnji stočarski kraj na koji danas podsećaju samo napuštene pojate i bunari i stare česme; kraj je miran i pust 

Rizici: preko Lešja na severnim padinama Vučja nikako ne ići bez društva iskusnog vodiča i po mogućstvu zaobići taj kraj zbog vrtača i teško prohodnog terena; divljač; markacija nema, izuzev podnožja Basarskog kamena; iako ima česama treba poneti dovoljnu količinu vode za piće

Komentari

Novi komentar