21nov2019 Slivnica i Verzar (Burel, Dimitrovgrad)

Znao sam da me u ovim selima očekuje tužna slika napuštenih kuća. Međutim, nisam mogao da pretpostavim da ću tokom dvoipočasovne šetnje u njima videti samo jednog čoveka. Potrudiću se da mi u sećanju na Slivnicu i Verzar ostanu lepe stvari, a to su seoske česme.

Već sam na stranicama ovog bloga pisao o pograničnoj oblasti Burel, jugozapadno od Dimitrovgrada. Čini je 15 sela, u kojima je nekada živelo nekoliko hiljada stanovnika. Sada tamo ima manje od sto stalno naseljenih ljudi. Mnogi stanovnici Burela, koji su popisani tokom poslednjeg popisa stanovništva 2011. godine, samo provode leta u burelskim selima, a zimuju u gradovima gde imaju stalni boravak. Jedna od najmanjih burelskih sela su Slivnica i Verzar, upravo ona koja sam posetio na Aranđelovdan.

Na raskrsnici ispred Dimitrovgrada, na oko 23 km od Pirota, skrenuo sam desno i prošao kroz Donju Lukavicu celom njenom dužinom. Uzput sam prošao pored čuvenih etno-kafana ,,Lukavički mlin'' i ,,Kapica''. Posle prelaska mosta na Lukavičkoj (Gaberskoj) reci kod druge pomenute kafane, vozio sam još oko 1.5 km i ušao u pogranično područje. U narednih nekoliko kilometara Lukavička reka predstavlja granicu pa je teritorija Bugarske daleko svega par stotina metara:

Put je solidnog kvaliteta. Nakon 800 m od mesta na gornjoj slici, dolazim do skretanja za selo Slivnicu. Od Pirota je udaljeno oko 27 km, a od skretanja ispred Dimitrovgrada oko 4 km. Tu, na drevnom putu za bugarsku varošicu Trn, nalazi se mahala Slivnice koja se naziva Bukov Dol:

Krećem putem za Slivnicu, tj. za glavni deo sela i njegovu mahalu Borovsijani. Posle par oštrih krivina, put ulazi u dolinu jednog potoka, koji se proteže s njegove desne strane:

Prvi i do sada jedini put ovde sam prolazio 29. decembra 2013. Ubrzo u koritu potoka primećujem ostatke stare vodenice, a na uzvišenju s druge strane i prve slivničke kuće. Odlučujem da ih obiđem i zatičem tužan prizor:

Vraćam se na put i posle nekoliko stotina metara dolazim do glavnog dela Slivnice. Ovde se nalazi jedna od dve česme u selu, a omanja zgrada preko puta nje liči na napuštenu seosku školu ili na mesnu kancelariju:

Slivnica je selo udaljeno svega 7 km od Dimitrovgrada. Po popisu 1948. godine imala je 224 stanovnika. Broj stanovnika se smanjivao nakon toga velikom brzinom, da bi 2011. bilo popisano svega petoro ljudi. Tokom svojih poseta ovom selu, u decembru 2013. i sada, u njemu nisam sreo žive duše. Ukoliko Slivnica i dalje ima stalno naseljene ljude, oni žive u mahali Bukov Dol, na samom asfaltnom putu.

Ovo selo ne treba mešati sa istoimenim bugarskim gradićem na oko 25 km od srpsko-bugarske granice. Ta Slivnica u Bugarskoj je poznata po čuvenoj bici iz Srpsko-bugarskog rata u novembru 1885. godine. Trodnevna bitka završena je porazom srpske vojske i prebacivanjem ratnih dejstava na teritoriju Srbije, što je dovelo do pada Pirota i povlačenja srpske vojske sve do Niša.

Inače, ime sela verovatno potiče od imena voćke (,,šljiva'' ili lokalno ,,sliva'') ili pak od položaja sela u slivu tj. na ušću nekoliko potočića. (Cvetko Ivanov: ,,Mikrotoponimija Burela’’ - Pirotski zbornik br. 43, 2018)

Krenuo sam putem naviše, u gornji deo sela, u nameri da, kao u decembru 2013, napravim krug:

Na jednoj raskrsnici sam skrenuo desno. I tamo je situacija bila slična - napuštene i oronule kuće i pomoćni objekti:

Vraćam se na raskrsnicu. Levo od nje je još jedna seoska česma:

U najvišem delu sela pravim sledeće fotografije:

Ponovo sam na glavnom putu i vraćam se do mesta gde sam ostavio automobil. Rastojanje od oko 1 km prelazim za petnaestak minuta, uz neizbežan osećaj da sam posetio pravi ,,muzej na otvorenom'' u kome su eksponati bili napuštene seoske kuće.

Produžavam lokalnim putem u pravcu Donje Nevlje. S leve strane, preko Lukavičke reke, mogu da vidim kuće u bugarskoj mahali Gradište, delu obližnjeg Dolnjeg Novog Sela. Sam naziv ovog prekograničnog sela sve govori - nekada je bilo deo Slivnice, a nakon državne podele i povlačenja granične linije sredinom reke, ostalo je u Bugarskoj:

Samo 1.5 km nakon mahale Bukov Dol i skretanja za Slivnicu nalazi se jedno zanimljivo mesto. To je spomenik posvećen ubijenom graničaru JNA iz oktobra 1951:

Posle spomenika vozim još tačno 2 km i stajem. S desne strane puta se nalazi bivša karaula ,,Sloboda'' (ili ,,Svoboda'' kako piše na tabli). Ponovo je pusta, iako je jedno vreme u njoj bilo živo zbog prisustva jedinice pogranične policije. Obilazim objekat i razmišljam o istim onim stvarima kao i pri obilasku sličnih karaula kod sela Vuči Del, Petačinci, Donji Krivodol, Visočka Ržana, Jelovica, Topli Do... Reč je o kvalitetnim objektima koji bi mogli da se iskoriste kao planinarski domovi, ugostiteljski objekti ili za neku drugu namenu. Možda lokalne samouprave Pirota, Dimitrovgrada i Babušnice mogu da pronađu zajednički interes sa Vojskom Srbije. Ovako, ti objekti samo propadaju, ne donoseći dobro nikome.

Posebno mi je bila interesantna napuštena fontana u obliku petokrake zvezde:

Pored same karaule je skretanje na put za Verzar. Poslednji put sam njime išao avgusta 2011. i sada sam imao nameru da obiđem ovo dimitrovgradsko selo, deo nekadašnjeg sela Borova (početkom pedesetih godina prošlog veka veliko i jedinstveno selo Borovo administrativno je podeljeno na tri nova sela: Barje, Bilo i Verzar). Sa puta za Verzar pruža se pogled na nastavak asfaltnog puta ka Bilu, Donjoj i Gornjoj Nevlji, Skrvenici i Vrapči:

Put za Verzar u svom prvom delu liči na put za Slivnicu. Razlika je u tome što je uspon nešto jači, dolina potoka je s leve strane puta, ima nekoliko oštrih krivina i duplo je duži (oko 2.2 km):

Ovaj put ima jednu bitnu prednost u odnosu na onaj prema Slivnici - mnogo je lepši pogled unazad ka teritoriji Bugarske:

Blizinu sela najavljuje velika trafo-stanica na brdu i tamo sam bio nakon skoro pola sata hoda od karaule:

Ispod trafoa je obročni krst posvećen Svetom Luki. Obnovljen je 2015:

Tu je prevoj sa koga sam se spustio u glavni deo sela:

Ovde sam video jednog čoveka, ali on nije video mene. Bio je zaokupljen nekim svojim poslom, a sa radija se čula glasna muzika. Nisam želeo da ga uznemiravam.

Koliko znam, Verzar više nema stalnih stanovnika i odavno je u grupi ,,mrtvih'' sela Pirotskog okruga - Basara, Milojkovac, Prača, Gornja Lukavica, Raljin, Gornji Rinj... Stekao sam utisak, barem prema broju kuća koje sam mogao da vidim, da je Verzar manje selo od obližnje Slivnice. To ne potvrđuju rezultati popisa iz 1948. godine - Verzar je imao više stanovnika od Slivnice, njih 360. Početkom XXI veka (2002) u ovom selu je evidentirano 9 žitelja, a 2011. samo jedan! Selo se nalazi u podnožju takozvane Verzarske planine, koja se pravcem jugoistok-severozapad pruža u pravcu Prače i Gornje Lukavice. Udaljeno je od Dimitrovgrada oko 11 km.

Postoje dve legende o poreklu imena Verzar. Po jednoj, ime sela potiče od imena njegovih prvih stanovnika (Vera i njen suprug Zare), a po drugoj je nastalo od turskih reči sličnog izgovora, koje znače ,,ima li muke (zor)''. (Cvetko Ivanov: ,,Mikrotoponimija Burela’’ - Pirotski zbornik br. 43, 2018)

Preko puta duboke doline mogao sam da vidim jednu od mahala sela Bilo. Deluje pomalo nestavrno da su Verzar, Bilo (sa svojim brojnim mahalama - Borovski Anovi, Tudovica, Maslarci...) i sadašnje selo Barje (sa takođe brojnim i udaljenim mahalama - Kuljina Mahala, Dren, Vunija, Aljin Slap, Šotinci, Rovinci, Kostodolak, Selište, Popova dolina...) nekada činili jedinstveno selo Borovo. Ovo selo je zauzimalo površinu od nekoliko desetina kvadratnih kilometara i bilo je centar parohije. Nažalost, najviši deo planine Peros (vrh Sveti Kirik ili Sveti Ćirik, 1033 m) nije bio vidljiv zbog magle:

Spustio sam se do seoske česme, centralnog mesta u selu. Obnavljana je 1981. i 2009. Trenutno na njoj nema vode jer ju je čovek, koga sam video malo dalje, sproveo za svoje potrebe:

U delu sela iznad česme slikao sam još napuštenih kuća:

Odmorio sam se pored česme bez vode. Istim putem sam se vratio nazad. Pored auta kod karaule ,,Sloboda'' bio sam posle pola sata hoda.

Trajanje relacije: oko 3.5h

Zahtevnost relacije: srednja (3/5)

Karakteristike: prazna burelska sela koja su praktično ostala bez stalnih stanovnika; lepa priroda i lep pogled na okolinu (pogotovu sa puta za Verzar)

Rizici: pust kraj, velika je verovatnoća da nećete sresti nikoga; blato, divlje životinje

Komentari

Novi komentar
Цветко Иванов
Сливница, Верзар, Планиница, Петачинци после последњег пописа су остала без становника, а Грапа и Било имају по једног. Тужно. Сетио сам се - јуче нека земља повукла признање Косова, ако сам добро чуо има само 20 км квадратних. А Борово пре поделе је имало преко 32 км2! Не умањујем значај повлачења. Преко пута Сливнице је село са именом Долно Ново село, где и данас постоји турска кула, добро очувана, према неким подацима, сарај неког аге из Пирота. Предпоследње слике су слике школе у Врзару.