15feb2020 Uspon na Šljivovički vrh

Ovo je lepa planinarska relacija, ali i istovremeno podsećanje i upozorenje na posledice NATO agresije na našu zemlju. Naime, 28. marta 1999. teško je oštećena vojna relejna stanica na Šljivovičkom vrhu i od nje je do danas ostala polurazrušena zgrada. 

Šljivovički vrh ili Šljivovički vis, visine 1258 m, najviši je vrh planine Stranje koja se pravcem severozapad-jugoistok prostire između starog puta koji povezuje Belu Palanku sa Pirotom i puta Bela Palanka-Divljana-Koritnica-D. Striževac, tj. od Bele Palanke i Oreovca na severozapadu do sela Gornji Striževac na jugoistoku. Mnogi ovu planinu nazivaju i Šljivovičkom planinom, po belopalanačkom selu Šljivovik, koje se nalazi u njenom centralnom delu i koje predstavlja polaznu tačku za uspon na pomenuti vrh.

Po nekima, Stranje nije zasebna planina, već samo ogranak Suve planine, sa čijim se glavnim vencem prostire paralelno i sa kojim se ,,sreće'' u klisuri Mokranjske reke, na ulazu u Belu Palanku iz pravca Babušnice i Divljane. Do visine 600-700 m planina Stranje je pod šumom, posle čega sledi područje niskog rastinja i golet. Spada u kraške planine sa veoma malo vode i vegetacije.

Skretanje za Šljivovik nalazi se kod belopalanačkog sela Bežišta (polazna tačka za uspon na Rakoš na Suvoj planini), na oko 26 km od Pirota. Već sa ove raskrsnice, koja se nalazi na oko 550 m nadmorske visine, cilj relacije je vidljiv i praktično ostaje u vidokrugu za svo vreme trajanja uspona. Milanu i meni je zbog magle u najvišem delu planine Stranje to bilo onemogućeno:

 

Deonica do Šljivovika je duga oko 3.5 km. Moram da skrenem pažnju da je put prilično uzan, uspon je gotovo konstantan, a na pojedinim delovima asfalt je poprilično deformisan. Zbog toga na putu do sela treba biti izuzetno oprezan.

Šljivovik je nekada bio veliko selo. Prema popisu iz 1953, u selu je živelo 1155 stanovnika. Poslednji zvanični podaci iz 2011. kažu da u selu živi 105 ljudi. Od jedne žene u selu smo saznali da trenutno selo ima 84 stanovnika i da autobus iz 16 km udaljene Bele Palanke dolazi samo petkom. Selo nema crkvu.

Centar sela se nalazi na oko 705 m nadmorske visine. Milan i ja smo odatle krenuli na uspon do Šljivovičkog vrha, koji podrazumeva savladavanje visinske razlike od oko 550 m. Od proširenja kod bivše seoske prodavnice krenuli smo pravo naviše:

Prolazimo pored seoskog groblja i posle desetak minuta stižemo do mesta zvanog Korita. Tu je česma sa velikim pojilom za stoku. To je ujedno i zadnje mesto gde se planinari mogu snabdeti vodom:

Pogled na Šljivovički vrh sa Korita izgleda ovako:

Ovo je moj treći odlazak na vrh. Prvi put, 22. novembra 2009, do njega sam išao sa kumom Marjanom i Dimetom. Ne poznajući dovoljno dobro teren, na Šljivovički vrh smo se sa Korita uputili najkraćom linijom, kroz rastinje, teško prohodnu dolinu i kamenjar. Naša avantura je trajala oko sat i po vremena, dok pred sam vrh nismo izašli na vojni put. Mnogo bolja varijanta je za uspon do vrha koristiti ovaj vojni put koji polazi iz Šljivovika i prolazi neposredno iznad česme u mestu Korita. Ja sam tako uradio 29. marta 2015, a za prelaženje oko 8 km rastojanja trebalo mi je 1h 45 min.

Poučeni mojim iskustvom od pre pet godina, Milan i ja smo krenuli vojnim putem:

Sa jednog mesta imali smo lep pogled na babušničku kotlinu i Stolski kamen:

Put je nasipan i prilično tvrd, posle jake kiše prethodnog dana nije bio preterano blatnjav, mada je na pojedinim mestima prilično razrovan pa smo morali da gazimo kroz duboke bare. Meni je ovaj put interesantan po jednoj svojoj karakteristici. Naime, iznad sela Šljivovik i česme Korita on kreće u suprotnom smeru u odnosu na vrh. Sasvim je normalno da se čoveku učini da je krenuo pogrešnim putem jer mu Šljivovički vrh ostaje iza leđa i od njega se konstantno udaljava:

Međutim, na otprilike 3 km od sela, kod pošumljenog brda Momčilovac (960 m), put najpre skreće na sever:

...prolazi pored skretanja za Lokvu i Vodnu buku (mesta iznad pirotskog sela Ponora):

...a zatim zavija prema zapadu i vodi pravo ka cilju. Imajući u vidu krševitu prirodu terena ispresecanog brojnim dolovima i dubokim vrtačama, jasno je da je pristup vojnim i terenskim vozilima samom vrhu bio jedino moguć na ovakav način.

U ovom delu uspon je gotovo konstantan, ali nikad ne previše jak. Sa obe strane puta nalaze se velike i duboke vrtače:

U ,,normalnim'' okolnostima, cilj relacije tj. vojni objekat na Šljivovičkom vrhu je uvek ispred vas. Mi smo ulazili u sve gušću maglu. Slični vremenski uslovi su bili i krajem marta 2015, kada sam poslednji put ovde prolazio.

U podnožju samog vrha put povija ulevo i do vojnog objekta vodi kroz niz krivina i nešto jačih uspona. U ovom delu se često mogu sresti lovci - kraj je pust i ima vuka, divlje svinje, lisice. Postoji jedno odvajanje sa glavnog puta za vrh kojim se može stići do prevoja Kruška i starog asfaltnog puta Pirot-Bela Palanka, iznad Ponora.

Pred sam kraj, put vodi južnom padinom, visoko iznad doline Koritničke reke. Konture cilja naše relacije počinju da se razaznuju u gustoj magli. Ubrzo dolazimo i do neke vrste kapije, na ulazu u područje bivšeg vojnog objekta:

Posle nešto više od dva sata hoda od centra Šljivovika, Milan i ja stižemo do nekadašnje vojne relejne stanice, bombardovane u proleće 1999. godine:

Kada sam zlokobnog marta 1999. godine bio mobilisan, tokom prve ratne noći posmatrao sam ovaj objekat sa ostalim rezervistima iz sela Gnjilan kao važnu stratešku tačku i potencijalnu metu bombardovanja. Nije prošlo dugo, a dogodilo se ono šta smo slutili - vojni objekat na Šljivovičkom vrhu je bio na udaru aviona NATO-a.

Po priči vojnika i starešina, ovaj objekat je bio tako dobro opremljen za boravak da se nalazio u rangu osrednjeg hotela. Nažalost, od njega je ostala samo zgrada u fazi urušavanja. Iako se na njoj i sada nalazi više antena, čak i aktivan repetitor jedne regionalne televizije, sama zgrada izaziva strah i vrlo je nebezbedno boraviti u njoj.

Šljivovički vrh se izuzetno dobro vidi kako iz Pirota, tako i iz Babušnice (ne i iz same Bele Palanke zbog svog položaja). Jedinstven je po tome što je možda jedini ,,zabetonirani’’ planinski vrh u Srbiji, pošto je za potrebe nekadašnjeg vojnog objekta, koji se nalazi tik ispod najviše tačke, izgrađen sistem za prikupljanje i preradu atmosferskih voda:

Šljivovički vrh predstavlja izvanredan vidikovac. Sa platoa ispred vojnog objekta pruža se fenomenalan pogled na velika prostranstva u opštinama Pirot, Bela Palanka i Babušnica, kao i na sve značajnije planine u pirotskom kraju: Suvu planinu, Svrljiške i Staru planinu, Belavu, Vidlič, Stolski kamen i Vlašku planinu. Zbog toga i lokacija samog vojnog centra veze nije slučajno izabrana.

Milan i ja nismo mogli da uživamo u tom pogledu zbog magle. Slično je bilo i tokom mog poslednjeg boravka na Šljivovičkom vrhu, u martu 2015, kada sam u uvalama ispod samog vrha morao da gazim sneg dubine nekoliko desetina centimetara. Međutim, kada sam prvi put bio ovde, novembra 2009, pogled je bio fenomenalan. Sa svojim najboljim drugovima sam mogao u daljini da vidim i Pirot:

Milan i ja smo morali nazad. Vremenski uslovi su se popravljali. Najpre smo, mnogo bolje nego u odlasku, mogli da vidimo duboku dolinu Koritničke reke i da razaznajemo sela u njoj - Bežište, Gornju i Donju Koritnicu:

U povratku smo mogli da vidimo sve ono za šta smo bili uskraćeni tokom uspona zbog magle:

U Šljivoviku smo bili posle 1h 45 min hoda.

Trajanje relacije: oko 6h

Zahtevnost relacije: teška (4/5)

Karakteristike: lepa planinarska relacija sa prvoklasnim pogledom na okolinu; Šljivovički vrh je sjajan vidikovac - za odlazak birati lepo i stabilno vreme

Rizici: loša deonica puta između Bežišta i Šljivovika; markacije postoje samo na pojedinim delovima staze u selu i pri vrhu, treba pratiti glavni vojni put (bez skretanja), prilična visinska razlika između početne i krajnje tačke; kraj je pust - lovci i divljač; blato i jak vetar; ne ulaziti u napušteni vojni objekat jer je u fazi urušavanja!

Komentari

Novi komentar
Veros
Boravio sam tamo u toku odsluženja redovnog vojnog roka, davne 1993 godine. Dobro je bilo, nezaboravno. Bio jedan nezgodan podoficir, a inače sve ostalo je bilo super. Fantastičan pogled odozgo tokom svih godišnjih doba. Razne životinje su nas posećivale. Voleo bih da sve to obiđem ponovo.
Zoran
Čim malo otopli, a pošto sad znam put, odoh gore. Pozdrav društvo i sledeći put zovite.