23feb2020 Trnski Odorovci - Sveti Jovan - Iskrovci (vodopad) - Petačinci

Prošle nedelje bila je planirana jedna relacija u kraju izuzetne lepote - od sela Trnski Odorovci, uz reku Jermu, do same srpsko-bugarske granice i karaule u selu Petačinci. Dobro društvo, lepo vreme i prepešačenih 28 km, upotpunili su osećaj da se nalazimo u jednom od najlepših delova pirotskog kraja.

Za početnu tačku nove avanture moja petočlana ekipa je izabrala most na reci Jermi u dimitrovgradskom selu Trnski Odorovci:

Selo Trnski Odorovci zaslužuje mnogo više pažnje nego što ću mu ja posvetiti u ovom tekstu. Od Pirota je udaljeno oko 30 km, a od centra svoje opštine u Dimitrovgradu nešto manje - oko 28 km. Razbijenog je tipa, pa ga pored glavnog dela, koji se nalazi u blizini mosta prikazanog na prethodnoj slici, čini i nekoliko udaljenih mahala na padinama Vlaške planine i planine Greben. U samom selu i u njegovoj neposrednoj blizini, na reci Jermi, postoji veliki broj lepih mesta za ribolov i odmor u tišini i netaknutoj prirodi. Zajedno sa lepim ugostiteljskim objektima koje ovo selo pruža, dolazimo do gotovo savršenog spoja prirodnih lepota i etno-gastronomskog turizma koje jedno mesto na krajnjem jugoistoku Srbije može da pruži posetiocima iz zemlje i susedne Bugarske.

Prema poslednjim raspoloživim podacima iz 2011. godine, Trnski odorovci su brojali 113 stanovnika. Šest decenija ranije, 1948. godine, u selu su živela čak 1292 stanovnika. Stanovništvo je nehomogeno i preovlađuje bugarska nacionalna manjina. Selo je dobilo ime po bugarskoj varošici Trn, centru kraja koji se zove Znepolje. Put kojim smo se mi uputili, preko Iskrovaca i Petačinaca uz Jermu, nekada je vodio do ovog mesta u Bugarskoj. Treba napomenuti da se u severnom delu dimitrovgradske opštine, u Zabrđu, nalazi selo sličnog imena - Visočki Odorovci.

Moja procena je bila da od mosta u Odorovcima do karaule u Petačincima ima oko 11 km puta. Ispostavilo se da sam napravio grešku za nekih 500 m - ova mesta su otprilike udaljena jedna od drugog oko 11.5 km. U početku je pomenuti put odličnog kvaliteta. U drugom delu relacije je za nijansu lošiji.

Isprva smo se često osvrtali unazad - zbog lepog pogleda na Vlašku planinu. Evocirao sam uspomene na svoja dva uspona na njen najviši vrh, Panicu - iz obližnjeg sela Kusa Vrana.

Prošli smo pored skretanja za pastrmski ribnjak koji se nalazi pored reke Jerme, a do kojeg posetioci obično dolaze iz suprotnog pravca, sa puta za Zvonačku Banju:

Isprva vrlo uska, dolina reke Jerme se na jednom mestu prilično širi. U vidokrugu nam je sada planina Greben, čiji ćemo pravac pružanja da pratimo sve do bugarske granice. U početku pogled nije bio najbolji zbog jutarnjeg sunca:

Ubrzo, u pravcu zapada, postaju vidljivi Asenovo kale iznad Zvonačke Banje i nekadašnji hotel ,,Mir''. Neposredno ispod mesta prikazanog na sledećoj fotografiji nalazi se ušće Zvonačke reke ili Blatanice u Jermu:

Na oko 2.5 km od mosta gde smo ostavili auto, ili nakon 35 minuta hoda selom Trnski Odorovci, nailazimo na raskrsnicu gde se levo skreće za prelepi Manastir Svetog Jovana Krstitelja. Manastirska crkvica je odavde udaljena svega stotinak metara:

Ovim putem se može do udaljene mahale Pometkovci, za koju do skora nisam znao da ne pripada selu Trnski Odorovci već obližnjoj Dragoviti, koja se nalazi na suprotnoj strani planine Greben. Istim putem dalje se može i na najviši deo Grebena - atraktivni vrh Beženište (1338 m), mada ja preporučujem uspon na ovo izuzetno i nesvakidašnje mesto sa suprotne strane, iz Dragovite.

Po mom mišljenju, Sveti Jovan predstavlja jednu od najlepših crkava u pirotskom kraju. Poslednji put sam ovde bio u okviru lepog prvomajskog izleta 2015. godine, sa svojom porodicom, a zanimljivo je da sam prvog dana 2013. godine takođe bio ovde u prolazu do Iskrovaca i da sam iskoristio priliku da uđem u crkvu, razgledam njenu unutrašnjost i pomolim se Bogu za zdravu i uspešnu nastupajuću godinu.

Ovog puta crkvena vrata su bila zaključana. U svakom slučaju, jedno od mesta koje stavljam u kategoriju ,,must see'' u pirotskom kraju i koje preporučujem za izlet u letnjem delu godine:

U knjizi svog prijatelja Cvetka Ivanova iz Dimitrovgrada, koju često navodim - ,,Vera i kamen - crkve i manastiri'' (Dimitrovgrad 2018), pronašao sam više zanimljivih činjenica o ovom lepom manastiru. Meštani obližnjih sela ga nazivaju ,,Muštjar'' ili ,,Muštar''. Veruje se da je građen u isto vreme kad i čuveni Poganovski manastir Svetog Jovana Bogoslova - krajem XIV veka. Legenda kaže da su manastir srušile krdžalije na praznik Svetog Jovana Krstitelja ili Svetog Jovana Biljobera 1782. godine (letnji Sveti Jovan - 7. jula po novom kalendaru) i da je tada pobijeno mnogo ljudi. Interesantno je da se manastir tada nalazio u ataru nekadašnjeg sela Pometkovci, koje je kasnije postalo mahala sela Dragovite. Crkvica je obnovljena 2000. godine i predstavlja uspomenu na nekadašnje manastirsko bratstvo.

Vratili smo se na put prema Iskrovcima i Petačincima, uvereni da bi dugo najavljivana rekonstrukcija puta Trnski Odorovci-Trn učinila ovo mesto još dostupnijim turistima i ljubiteljima prirode. Neposredno iza Svetog Jovana, završava se selo Trnski Odorovci, a dolina Jerme se ponovo širi:

Deonicu puta od manastira do ulaza u Iskrovce (oko 4.5 km) provodimo u priči i lepom raspoloženju. Na ovoj deonici, pored reke Jerme, ima puno lepih mesta za pecanje. Jerma ovde predstavlja granicu između dve opštine - dimitrovgradske i babušničke, da bi se neposredno ispred Iskrovaca teritorija opštine Dimitrovgrad proširila i na njenu levu obalu.

Na ulazu u Iskrovce smo nakon 55 minuta hoda od Svetog Jovana. U selu je dosta kuća koje nas svojom starinskom lepotom prosto mame da ih fotografišemo:

Ovo selo bi svaki avanturista iz Pirota i okoline trebalo da poseti. Po legendi, to je mesto gde se prvi naselio neki Iskro. Centar sela se nalazi u podnožju planine Greben, odnosno njenog vrha Gradište (1129 m), na nadmorskoj visini od oko 610 m. U njemu sada životari dvadesetak starijih ljudi, a nekada je broj stanovnika dosezao i cifru od 600. Stara školska zgrada je poslednje učenike u svoje prostorije primila još sedamdesetih godina prošlog veka.

Nekoliko puta sam boravio u ovom selu. Praktično se sastoji iz dva dela, sa različitih strana proširenja prikazanog na prethodnim slikama. Znao sam da se iznad sela, na potoku koji se sliva iz klisure koja razdvaja dva dela planine Greben, Gradište i Turku, nalazi jedan lepi vodopad, odnosno ukupno četiri vodopada. Znao sam i to da su teško pristupačni, ali nisam verovao da na najvećem od njih praktično nećemo zateći ni kap vode. Po količini vode u potoku u centru sela znali smo da ne možemo da očekujemo previše, ali je tinjala nada... Verovao sam da na potoku, koji dolazi sa severne strane Greben planine, iz atara Dragovite, mora u ovo doba godine da ima vode. Krenuli smo stazom uz potok:

Prešli smo na levu obalu i ušli u bukovu šumu:

Mogli smo da vidimo i ostatke nekoliko starih vodenica. Zatim je krenuo jak uspon kroz šumu, stazom koja je bila prekrivena debelim slojem opalog lišća. Na momente nam je duša bila ,,u nosu'', a iznad nas visoke stene:

Obično se sa približavanjem vodopadima, pogotovu onim najvećim na Staroj planini, huk vode čuje sve jače i jače. Ovog puta to nije bio slučaj. Nakon skoro 40 minuta hoda od centra sela našli smo se u koritu suvog potoka i u podnožju vodopada bez vode:

Po nekoj našoj proceni, tzv. Iskrovački vodopad je visine oko 10 m. Uzvodno od njega, u procepu koji razdvaja planinu Greben, a koji meštani nazivaju Prosek ili Prosečeni kamik, trebalo bi da se nalazi još nekoliko vodopada. Bilo nam je jasno da su veoma teško dostupni.

Malo vode je kapalo sa strane vodopada gde je kamenje obraslo gustom mahovinom. U samom podnožju vodopada, gde mlaz vode udara u tlo, nalazilo se malo vode:

Napustili smo ovo mesto i u Iskrovce se vratili delimično markiranom stazom koja vodi niz odsek iznad seoskog groblja:

Sada smo bili u jugoistočnom delu sela Iskrovci. Nastavili smo putem za Petačince. Prošli smo pored seoske česme koja je, i pored renoviranja, u prilično lošem stanju, kao i pored kuće našeg dragog kolege iz ,,Tajersa'' - Gorana Stojanova.

Odavde do Petačinaca ima oko 3.5 km puta.

Na otprilike pola puta između dva sela nalaze se: skretanje za udaljenu Šarkovu Malu, seosko groblje koje pripada Petačincima i lokalitet ,,Turka'' koji je pod zaštitom ,,Srbijašuma''. Ovde se niz južne padine Grebena, iz pravca sela Vrapče i Skrvenice (kraj poznat pod nazivom Skrveničko selište) sliva potok Štrban. Moguće je i da na njemu u proleće ima vodopada.

Tačno pola sata hoda nakon napuštanja Iskrovaca, ulazimo u još jedno udaljeno dimitrovgradsko selo na reci Jermi - Petačince. Ovde sam poslednji put bio 31. oktobra 2015, na putu za Vrapču.

Petačinci su najjužnije selo u opštini Dimitrovgrad. Pamtim ih po lepo okrečenim kućama i izuzetno ukusnim crvenim jabukama popadalim na put prema karauli. Nažalost, kuće su puste i jedino ih vikendom, i to češće u letnjem periodu godine, obilaze njihovi vlasnici. Stanovnici sela se mogu izbrojati na prste, a posle Drugog svetskog rata, 1948. godine, popisana su 286 stanovnika. Petačinci su od Pirota udaljeni oko 41 km, a zanimljivo je da se iz Dimitrovgrada za dolazak u ovo zabačeno selo češće koristi drugi put koji vodi preko Lukavice, Donje Nevlje, Skrvenice i Vrapče. Ovim putem Petačinci su od centra svoje opštine udaljeni 26 km, ali je put više nego loš, pogotovu deonica od Skrvenice prema Vrapči i zatim spust do Petačinaca u dolini Jerme. Po predanju, slično Iskrovcima, na tom mestu se nekad davno prvi naselio neki Petača.

Zanimljivo je da su Petačinci ostali u lepom sećanju i mom prijatelju iz Beograda, Zoranu Cvetkoviću. On je autor portala ,,Srbija plus'', a njegov tekst posvećen ovom selu veoma je tužan:

O gostoljubivosti i srdačnosti domaćina u Petačincima ne treba trošiti reči - to se ovde jednostavno podrazumeva. Opšti utisak je da u ovom selu postoje dve vrste kuća. U nekima se živi, dok se u neke s vremena na vreme samo navrati. Iako se nalaze na istom mestu i podignute su u isto vreme, mnogo se razlikuju. One u kojima se živi obično su manje sređene i nalickane, ali su nekako toplije i prijatnije jer su žive. One druge, u koje se ponekad samo navrati, čak i kad su sređene, više liče na ostavu za odlaganje stvari. To je neuspeo pokušaj nostalgičnih starih vlasnika da naprave porodični muzej.
Posebno su interesantne fotografije koje vise po belim zidovima. Po tehnici i opremi može se zaključiti da su rađene od tridesetih do šezdesetih godina prošlog veka. Neke su nespretno retuširane i doslikavane fotografskom bojom, a sve su u jednostavnim drvenim ramovima. Uglavnom su snimljene u nekoj fotografskoj radnji jer se prepoznaju iscrtane kulise. Lepše su one slikane napolju, povodom nekog praznika, u centru sela ili ispred crkve, sa devojkama u neponovljivim narodnim nošnjama. (http://www.srbijaplus.net/petacinci-dimitrovgrad.htm)

Na kraju sela, na puškomet od granice sa Bugarskom i pre nego što put za 4 km udaljenu Vrapču povije naviše uz Greben, nalazi se napuštena vojna karaula:

Obišli smo je u tišini, bez reči. Najteže mi je na ovakvim mestima - ispred napuštenih seoskih škola i vojnih karaula:

Sa platoa u okviru karaule lep je pogled na teritoriju Republike Bugarske. Naime, neposredno ispod karaule i Petačinaca, nalazi se ušće reke Jablanice u Jermu. Jerma ulazi u Srbiju iz pravca zapada, posle prolaska kroz Trnsko ždrelo nizvodno od varošice Trn. U stvari, ona se vraća u Srbiju jer zapravo izvire u našoj zemlji u okolini Vlasinskog jezera, na teritoriji opštine Surdulica. Posle toka od oko 17 km kroz teritoriju Srbije, kod pograničnog sela Strezimirovci ulazi na teritoriju Bugarske i teče dužinom od 45 km kroz bugarsko Znepolje. Kod Petačinaca se vraća na teritoriju Srbije i do ušća u Nišavu (kod pirotskog sela Gradišta) teče još oko 28 km. U Bugarskoj je nazivaju ,,Erma''. Sa juga na prostor prikazan na sledećim fotografijama dolazi rečica Jablanica, koja prethodno teče kroz pogranično bugarsko selo Bankja (ili Banća). Zanimljivo je da i ona, pre ušća u Jermu, prolazi kroz kanjon, poznat pod nazivom Jablaničko ždrelo.

Trn, Trnsko ždrelo, Znepolje i Bankju sam posetio u jesen 2015. godine, iz pravca Dragomana u Bugarskoj, zajedno sa svojim školskim drugom Bojanom Ristićem. Samo mesec dana kasnije bio sam na karauli u Petačincima, udaljen svega par kilometara od Trnskog ždrela, mesta do koga sam morao da vozim stotinak kilometara i da pređem državnu granicu. Sećam se da me ta činjenica dodatno uzbuđivala.

Put za Vrapču od karaule u Petačincima (u ovom selu sam poslednji put bio pre tačno godinu dana, u februaru 2019. iz pravca Skrvenice) izgleda ovako:

U povratku, od karaule u Petačincima do mosta u Trnskim Odorovcima, mojoj ekipi je, uz par usputnih kraćih stajanja, bilo potrebno nešto više od dva sata vremena. Još jedna nezaboravna relacija!

Trajanje relacije: oko 8.5h

Zahtevnost relacije: teška (4/5) - ide se kvalitetnim putem, mada bih zbog dužine (oko 28 km, uključujući obilazak Iskrovačkog vodopada) mogao da je svrstam u izuzetno teške, namenjene samo najspremnijima

Karakteristike: prelepa dolina reke Jerme sa velikim brojem mesta za izlete i pecanje; Manastir Sveti Jovan - u prelepom okruženju i jedan od najlepših u pirotskom kraju; lepa i zanimljiva dimitrovgradska sela Iskrovci i Petačinci; vodopad iznad Iskrovaca koji je aktivan samo u proleće tokom otapanja snega na planini Greben i nakon jačih padavina

Rizici: blato, pristup Iskrovačkom vodopadu je prilično težak, boravak u pograničnoj zoni u Petačincima

Komentari

Novi komentar