12nov2018 Velika Lukanja i Gostuša

Neobično nizak nivo Zavojskog jezera iskoristio sam da svoju porodicu odvedem do njegovih obala. Obišli smo mesto na kome se nekada nalazilo selo Velika Lukanja. U nastavku smo posetili i Gostušu, čuveno ,,Kameno selo''.

Dobar put nas je vodio preko Koprivštičkog krsta i južne strane Zavojskog jezera do Belskog mosta, mesta na kome je jezero najuže. Tu smo napravili kraću pauzu i iskoristili je za fotografisanje. Kako je nivo vode bio dvadesetak metara ispod onog koji je ,,normalan'' za ovo doba godine, pogled sa ograde mosta u dubinu izazivao je i strah.

Posle jedne potpuno nove deonice puta iznad Belskog mosta, usledilo je oko 600 m puta bez asfalta, sa velikim usponom. Ubrzo smo stigli do Belskog krsta, mesta gde se sa desne strane odvaja put za oko 1.5 km udaljenu Belu. Reč je o zanimljivom selu kome sam posvetio i jednu priču u svojoj knjizi. Sa vidikovca pored Belskog krsta posmatrali smo Zavojsko jezero nizvodno od Belskog mosta:

Nastavili smo asfaltnim putem dalje, severnom stranom Zavojskog jezera. Usput vredi zastati na par mesta zbog izuzetno lepog pogleda na Belski most sa visine. Posle otprilike 3 km dolazi se do mesta gde se levo odvaja put za odmaralište ,,Vodovoda'' i nekadašnju Veliku Lukanju. Ovu deonicu od oko 500 m smo mogli i da prepešačimo, ali smo zbog prilične visinske razlike odlučili da je pređemo automobilom. Put je veoma loš.

Ispod objekta ,,Vodovoda'' se formira Gostuški zaliv, a na mestu gde se nekada nalazila Velika Lukanja, reka Gostušica se ulivala u Visočicu. Spustio sam se do samih starih kamenih kuća koje su ove jeseni, posle duže vremena pod vodom, ,,izronile'' i sada često poziraju prolaznicima, ribolovcima i zaljubljenicima u prirodu i lepe pejsaže.

Prizor nikoga ne može da ostavi ravnodušnim. Sigurno je najteže ljudima koji su ovde rođeni i tu proveli svoje detinjstvo. Setio sam se priče iz novina - o čoveku koji je posle mnogo godina obišao svoju rodnu kuću i zaplakao na njenom pragu.

Do 25. februara 1963. reka Visočica bila je poznata malom broju ljudi u Srbiji. Posle kliženja stenovitog materijala kojim je pregrađena dolina Visočice i za nekoliko dana stvoreno jezero čije su vode potopile selo Zavoj, Visočica i Zavojsko jezero (nazvano tako po potopljenom selu) postali su mnogo poznatiji široj javnosti.

Jezero se povećavalo do 14. marta 1963. godine kada je otvoren kanal za oticanje jezerske vode. Pri visokom vodostaju nivo jezera je ležao na 568 m nadmorske visine, a jezero je dostiglo dužinu od oko 7.2 km. Potopivši dno i niži deo doline Visočice, voda je potopila i ušća i delove dolina pritoka Visočice, te su na tim mestima formirani pliće i dublje u kopno uvučeni zalivi. Zbog relativno male širine, određene klisurastim sklopom ovog dela doline Visočice, Zavojsko jezero je imalo izrazito izdužen oblik. Prosečna njegova širina iznosila je oko 200 m, a najveća preko 500 m (uzvodno od sela Zavoj). Najveća dubina vode Zavojskog jezera iznosila je oko 33 m. Procenjena zapremina voda Zavojskog jezera bila je oko 30 miliona m3.

Za konačno ispuštanje jezerske vode kroz rt na levoj dolinskoj strani, prokopan je tunel dužine 604 m i 11. decembra 1964. godine izvršeno je miniranje njegovog ulaza koji se jezerskom dnu, nedaleko od brane, približavao na svega nekoliko metara. Kao što je iznenada nastalo, jezero je veoma brzo i nestalo. Njegove vode, tekući kroz tunel, ponovo su došle u korito Visočice. Prirodno Zavojsko jezero je postojalo skoro 20 meseci. Ljudi su spašeni, nije bilo nijedne žrtve.

Današnje Zavojsko jezero nastalo je nakon podizanja veštačke betonske brane. Punjenje veštačke akumulacije počelo je jula 1989. godine i trajalo je godinu dana. Izvršeno je konačno potapanje doline Visočice sa selima Zavoj, Mala i Velika Lukanja.

Nakon obilaska ovog neobičnog mesta produžili smo putem do Gostuše. Ona je odavno prestala da bude ,,manje poznato mesto u pirotskom kraju'', a zahvaljujući svojoj arhaičnoj arhitekturi i autentičnosti privlačna je za brojne posetioce.

Gostuša je udaljena od Pirota oko 28 km. Zanimljivo je da je posle formiranja Zavojskog jezera dodatno udaljena od grada za oko 6 km. Nalazi se na nadmorskoj visini od oko 680 m. Spada u red najstarijih pirotskih sela. Posle Drugog svetskog rata u ovom selu je živelo preko 1300 ljudi, dok po poslednjim raspoloživim podacima iz 2002. godine u njemu živi 139 stanovnika. Danas je ovaj broj sasvim sigurno mnogo manji.

Ovo selo, koje predstavlja jedinstveni muzej na otvorenom drevne staroplaninske arhitekture, od nestanka čuva nekoliko desetina staraca od kojih većina živi sama. Kada se nađete u njemu, imate utisak da je ovde vreme stalo. Jedino nekoliko satelitskih antena na retkim „živim" kućama u Gostuši podseća da se nalazimo u modernom dobu. Pomisao da je ovo nekada bilo najjače ovčarsko selo na Staroj planini, u čijem je ogromnom ataru, na najboljim pašnjacima, paslo i preko 20000 ovaca, izgleda bajkovito.

Selo se sastoji od Donje i Gornje mahale. Oba dela sela imaju svoje groblje i svoje česme. U Donjoj mahali, blizu ulaza u selo, nalazi se Crkva Svetog Jovana Krstitelja, a malo više nje i stara školska zgrada u kojoj je zvono poslednji put odzvonilo 1985. godine.

Prošli smo uskom i krivudavom, glavnom seoskom ,,ulicom''. Upoznati sa ambicioznim planovima o prerastanju Gostuše u jedan od centara etno- i eko-turizma na Staroj planini, nismo mogli da se otrgnemo utisku da je ova priča još uvek daleko, ,,u magli'', te da će za tako nešto, osim entuzijazma pojedinaca, jedinstvene starinske arhitekture, kamenih ploča na krovovima, svežeg planinskog vazduha i idealnih uslova za razvoj planinskog stočarstva, biti potrebna i velika finansijska ulaganja.

Trajanje relacije: oko 3h

Zahtevnost relacije: umerena (2/5)

Karakteristike: lepi predeli, lep pogled na Zavojsko jezero, autentično staroplanisko selo Gostuša

Rizici: nezgodan spust do objekta ,,Vodovoda'', na mestu nekadašnje Velike Lukanje moguće blato

Komentari

Novi komentar