8mar2020 Crni vrh iznad Ponora

Umesto da osmomartovsko jutro provedemo u toplini svojih domova i u društvu lepših polovina, Milan i ja smo se odlučili za avanturu po kiši, u kraju koji mi je 17 godina ranije pokazao svoje ,,zube''. Nismo imali nikakav spektakularan doživljaj, ali smo se složili da je ova relacija bila dobra priprema za neke druge koje nas uskoro očekuju.

Cele noći oka nisam sklopio. Slušao sam kako lije kiša i nadao se da će do jutra prestati. Razmišljao sam da li je izbor relacije pravi i da je možda bolje posetiti neki vodopad koji je, nakon prošlonedeljnog snega i obilnih padavina prethodnog dana, sigurno bogat vodom. Međutim, kada sam od svog kolege saznao da u višim delovima Visoka pada sneg, a da stanje guma na Milanovom automobilu nije najbolje, odlučio sam da ipak krenemo u osvajanje Crnog vrha, ovog puta onog iznad Ponora (u pirotskom kraju postoji više mesta sa ovim imenom, najpoznatiji je vrh na planini Vidlič, severno od grada, na kome se nalazi televizijski repetitor).

Sam put do 11 km udaljenog sela Ponor nije obećavao ništa dobro. Pratila nas je jaka kiša, a magla je onemogućavala pogled na cilj naše relacije:

Ovo je stari put za Belu Palanku, a prolazi kroz donji deo sela. Glavni, gornji deo Ponora nalazi se na brežuljku koji nam je ostao sa leve strane puta.

Oko 1.5 km od ulaza u Ponor, prikazanog na prethodnoj slici, ili manje od 1 km od poslednjih kuća u selu, s leve strane puta, nalazi se veliki kamenolom. Koliko ja pamtim, oduvek je bio na ovom mestu, a poslednjih godina je bio veoma aktivan zbog obezbeđivanja podloge za izgradnju novog auto-puta između Niša i bugarske granice. Ogromna količina materijala je odavde odvežena na lokacije duž istočnog kraka Koridora 10.

Upravo nam je kamenolom iznad Ponora predstavljao polaznu tačku za uspon na obližnji Crni vrh, udaljen vazdušnom linjom oko 1.5 km. Crni vrh je lako uočljiv na horizontu iz Pirota, u pravcu zapada. Ja sam nekada davno, 22. avgusta 2003, imao jednu neuspelu epizodu u njegovom osvajanju. Tada mi je, u sasvim drugačijim vremenskim uslovima, društvo pravio brat Bojan. Nakon tumaranja južnim padinama Crnog vrha mi smo odustali i moja želja da se nekada popnem na ovo uzvišenje visoko 890 m, trajala je skoro 17 godina, sve do danas.

Milan i ja smo krenuli istim onim putem kojim smo išli moj brat Bojan i ja, a koji se sa asfaltnog puta za Belu Palanku odvaja neposredno iznad kamenoloma:

Od svoje koleginice Jelene iz ,,Tajersa'' sam dobio informaciju da je ovaj put pravi izbor za uspon na Crni vrh, iako sam ja dugo bio zagovornik da je bolje rešenje uspon na njegove južne padine iz samog Ponora. Put kreće sa nadmorske visine od oko 590 m, tako da je nama preostalo savladavanje visinske razlike od tačno 300 m. Uspon je maltene konstantan, uglavnom ne previše jak (izuzev u zadnjem delu), a put je očekivano bio prilično blatnjav. Sa pojedinih mesta imali smo lep pogled na kamenolom i selo Ponor:

Nakon desetak minuta od polazne tačke, pred sobom imamo veliku dilemu. Put se razdvaja. Koliko sam mogao da se setim, Bojan i ja smo u leto 2003. ovde logično produžili pravo, u pravcu Crnog vrha. Kasnije se put izgubio u rastinju, mi nismo mogli da probijemo jedan teško prohodan pojas grmlja i niskog drveća i vratili smo se nazad neobavljena posla. Poučen tim iskustvom, ovog puta skrećemo desno, uz nameru da na Crni vrhu izađemo sa njegove istočne strane.

Put prolazi jednu dolinu, najpre vodi u pravcu istoka, a zatim zavija na sever u pravcu našeg odredišta:

Očekivao sam, shodno Jeleninim instrukcijama, da u ovom kraju naiđemo na neku lovačku kolibu ili čeku. Međutim, nismo je videli. Ubrzo, sa porastom nadmorske visine, počinje gušća magla:

Ispostavilo se da možda i najkraći put do Crnog vrha vodi od mesta na sledećoj fotografiji pravo gore. Mi smo produžili desno, putem kroz šumu:

Nalazili smo se na istočnim padinama Crnog vrha i put je nesumnjivo vodio ka jednom mestu koje sam dobro poznavao - dolini Sedlar. Trebalo je na nekom pogodnom mestu pod pravim uglom skrenuti levo u šumu i probiti se do samog vrha, koji je prema navigaciji na mom telefonu bio udaljen najviše 500 m. Milan i ja smo odlučili da taj manevar napravimo na sledećem mestu:

Na vrhu smo bili posle svega 15 minuta. U međuvremenu, imali smo pred sobom ubedljivo najteži deo relacije - uspon po vrlo strmom terenu kroz šumu. Morali smo da pravimo česte pauze i udišemo punim plućima vlažan šumski vazduh, jer je napor bio prilično veliki. Ovo me podsetilo na uspon na Ostatovički kamen, u Gornjem Zaplanju na Suvoj planini, pre otprilike godinu dana. Tada sam bio bez društva, a imao sam još jednu veliku prepreku - sneg.

Konačno, nakon nešto više od sat vremena pešačenja i planinarenja, Milan i ja smo bili na mestu koje predstavlja najvišu tačku uzvišenja na koje smo se peli. Crni vrh nije nikakav markantan vrh, a na njemu ne postoje nikakva posebna obeležja. U startu nam je bilo jasno da je ovo kraj kojim se retko ide i kroz koji samo povremeno prolaze drvari i lovci.

I po lepšem vremenu pogled ne bi bio ništa bolji - takva je konfiguracija terena na Crnom vrhu. Mogli bi da ga smatramo sastavnim delom planine Belave, mada ga od njenog glavnog venca (iznad sela Veliki i Mali Suvodol) odvaja jedna duboka dolina, kroz koju prolazi put za pomenuti Sedlar. Severne strane Crnog vrha su šumovite i strmo se spuštaju prema Sedlaru. Sam vrh je verovatno i granica dve opštine - pirotske i belopalanačke, a zapadno od njega se nalazi belopalanačko selo Telovac. U širem kontekstu, Crni vrh je smešten između Belave i planine Stranje (njenu najvišu tačku - Šljivovički vrh, Milan i ja smo nedavno osvojili) i može se posmatrati kao istureni deo venca Suve planine.

Tako smo nas dvojica postali bogatiji za jedno novo planinarsko iskustvo, a meni se ispunila davna želja. Odlučili smo da ne idemo u nepoznato i da u povratku koristimo isti put kojim smo i došli na vrh. Vreme je bilo za nijansu bolje, kiša je prestala, a Milan i ja smo pored auta bili posle manje od sat vremena.

Ne bi bilo fer da ne napišem nešto o selu kroz koje smo prošli na putu do Crnog vrha. Kao ilustraciju, objavljujem slike Ponora iz 9. juna 2018, kada sam poslednji put bio u ovom selu na zapadu pirotske opštine. Navodno, to je naselje nastalo pored mesta gde ponire voda. Atar sela se nalazi na planinskom i bezvodnom kraškom terenu i Ponor ima velikih problema sa vodosbadevanjem (nadam se da su priključenjem na gradski vodovod ovi problemi rešeni ili bar ublaženi). Po popisu iz 2011. selo je imalo 298 stanovnika, a pedesetih godina prošlog veka ova brojka je išla i do 800 ljudi. Interesantno je da je selo po oslobođenju od Turaka, 1879. godine, imalo 30 domaćinstava i 190 stanovnika.

Nova seoska škola se nalazi na putu za gornji deo sela (stara je stradala u požaru). Od nje je lep pogled na donji deo sela i na padine Crnog vrha:

Selo nema svoju crkvu. U centru su spomen-česma, veliki zadružni dom sa prodavnicom i ambulanta:

Trajanje relacije: oko 3h

Zahtevnost relacije: srednja (3/5)

Karakteristike: vrh vidljiv iz Pirota, na granici opština Pirot i Bela Palanka i u zapadnom delu planine Belave

Rizici: blato, divlje životinje; poslednji deo relacije je veoma težak zbog strmog i nepreglednog šumskog terena

Komentari

Novi komentar