21mar2020 Poganovo - Banjski Dol - uspon na Basaru - Bugarska Planinica

U doba sveopšteg ludila izazvanog širenjem pandemije korona virusa, Milan i ja smo se odlučili za boravak u prirodi, gde sigurno nema korone i gde važe neki drugi zakoni, a ne pravila vanrednog stanja. Obišli smo mesta izuzetne lepote i oprobali novu deonicu puta koja može da posluži kao primer i opštinama u okruženju.

U dobrom raspoloženju vozili smo se skoro pola sata do granice pirotske i dimitrovgradske opštine. Ovo mesto je dobro poznato, nalazi se neposredno pre čuvenog Poganovskog manastira i udaljeno je od Pirota oko 27 km:

Nedaleko od ovog mesta se potok Rita, koji dolazi iz Poganova, uliva u reku Jermu. Primećujem da je bogat vodom, što često ovde nije bio slučaj. U letnjim mesecima ili u jesen korito potoka zna da bude suvo, iako u Poganovu ima vode. To dokazuje da se potok Rita nizvodno od Poganova i na mestu prikazanom na sledećim slikama gubi:

Put do Poganova je odličnog kvaliteta. Selo je udaljeno oko 2 km od skretanja ispred Poganovskog manastira. Ovo je selo kome se uvek rado vraćam i po mom mišljenju jedno je od najlepših u okrugu. Veoma je sređeno i u dimitrovgradskoj opštini prednjači u razvoju etno-turizma. Pored nekoliko etno-kuća sa prenoćištem i puno lepih dvorišta, ima dosta propratnih sadržaja, a posebnu lepotu mu daje rečica Rita koja nosi vodu sa širokog područja obližnjih sela Barja i Dragovite.

 Jedan iza drugog nalaze se dva važna seoska objekta: nova zgrada u kojoj su pošta i ambulanta, i stara, napuštena seoska škola:

Spoj starog i novog može se videti i nedaleko odavde, na drugoj strani potoka, kada se pređe neki od drvenih mostića. Tu se jedan pored drugog nalaze stari zadružni dom i nova zgrada planinarskog doma ,,Greben''. Ispred planinarskog doma je spomen-česma iz 1954. godine. Obnovljena je 2014, a natpis na njoj je na bugarskom jeziku.

Poganovo je od centra svoje opštine u Dimitrovgradu udaljeno oko 26 km, putem preko Sukova i sela Vlasi. Novi put Željuša - Bugarska Planinica - Banjski Dol - Poganovo skratio je ovo rastojanje za oko 10 km i učinio je ovaj deo opštine mnogo pristupačnijim, kako stanovnicima Dimitrovgrada, tako i posetiocima iz Bugarske. Selo je 1953. godine imalo čak 1082 stanovnika, a 2011 - svega 31. Zanimljivo je da su 1880. godine, posle oslobođenja od Turaka, u selu živela 365 stanovnika.

O poreklu imena Poganova postoji nekoliko teorija. Po jednoj, to je naselje koje je naselio neki Gano (skraćeno od Dragan), a po drugoj da potiče od latinske reči za seljaka - ,,paganus''. Postoji i legenda prema kojoj je selu ime dao neki sveštenik, kome su seljaci sadili lozu s korenom naviše. Kada je pop to video, rekao je: ,,Bre, bre, pogani ljudi, pogani!'' i otada je to ostalo kao ime za selo tih ljudi. Selo je dva puta menjalo ime u Dobroševo, 1878. i 1934. godine. Prvi put se promenjeno ime održalo dve godine, a drugi put nešto duže - sedam godina. (Cvetko Ivanov: ,,Mikrotoponimija Burela'', tekst o Poganovu - Pirotski zbornik br. 43, 2018)


Nakon posete Poganova, Milan i ja se vraćamo na raskrsnicu koja se nalazi na ulazu u selo iz pravca Pirota. Ovde je nadmorska visina oko 550 m i odavde kreće novi put koji je završen u jesen 2019. Već duže vremena imam želju da njime prođem i ona se konačno ostvarila. Inače, deonicom od Poganova do Banjskog Dola sam prošao peške 18. janura 2014. i tada nisam mogao ni da naslutim da će šest godina kasnije ovde proći put odličnog kvaliteta. Sve pohvale za ljude iz Opštine Dimitrovgrad, posebno za hrabru odluku da izgrade asfaltni put u kraju u kome se broj stanovnika meri desetinama. To je i smernica lokalnim samoupravama u okruženju da, ukoliko žele da spreče nestajanje svojih sela i ožive seoski turizam, rade na podizanju kvaliteta putne mreže i tamo gde danas to izgleda besmisleno i ekonomski neopravdano.

Uspon je konstantan i, kao što sam već naglasio, put je odličnog kvaliteta. Nekoliko puta smo zastali da uživamo u pogledu na Vlašku planinu (Panica - 1443 m), planinu Greben (Beženište - 1338 m, Izvorska glava - 1202 m i Meovski vrh - 923 m) i kanjon Jerme iz sasvim neobičnog ugla:

Po izlasku iz jedne doline, prolazimo pored lovačke kuće i dolazimo do česme:

Odmah nakon česme je skretanje na kome Milan i ja ostavljamo automobil. Nalazi se praktično na ulazu u selo Banjski Dol, na nadmorskoj visini od oko 830 m i udaljeno je oko 4 km od skretanja u Poganovu. Naš cilj je vrh Basara, koji se nalazi istočno od ovog mesta, na udaljenosti od takođe 4 km. Skrećem pažnju da je ovo odvajanje prilično neugledno, ali da nekoliko stotina metara dalje postoji još jedno skretanje koje vodi u istom pravcu. Nakon izvesnog vremena oba puta se spajaju u jedan i vode do Basare i Borovskog polja.

Idemo tipičnim seoskim putem koji je u zimu 2014, kada sam prvi put prolazio ovuda, bio veoma blatnjav. Naš cilj, kupasti vrh Basara (1028 m), vidljiv je izdaleka i prepoznatljiv po stubu repetitora:

Desetak minuta nakon mesta odakle smo krenuli peške, dolazimo do jedne česme sa velikim pojilom za stoku. Interesantno je da u odlasku nismo primetili da iz nje teče voda, a u povratku je vode bilo i mogli smo da upotpunimo svoje rezerve:

Neposredno iznad ove česme je Kljucina mahala ili Kljucinci, mahala koja pripada selu Banjski Dol. Prema Cvetku Ivanovu i već pomenutom članku u ,,Pirotskom zborniku'' iz 2018, ovde žive dva čoveka. Milan i ja nismo sreli nikoga. Najpre smo krenuli putem koji od česme vodi uzbrdo, a zatim stigli do mesta gde se nalazi više napuštenih kuća. Slika je bila veoma tužna:

Iako sam, pripremajući se za ovu relaciju, temeljno pregledao svoje fotografije iz januara 2014, ovde sam napravio jednu grešku. Umesto da krenemo putem naviše (prikazan na prvoj sledećoj fotografiji), Milan i ja biramo pogrešan put koji naizgled vodi do našeg odredišta:

Put se ubrzo gubi, probijamo se kroz trnje, a jedina pozitivna stvar je što imamo lep pogled na Vlašku planinu i Greben:

Na kraju, na zapadnim padinama Basare, ulazimo u područje koje je relativno skoro stradalo u požaru. Pravi put, kojim smo trebali da krenemo iz Kljucine mahale, je levo gore, udaljen par stotina metara:

Nakon nekoliko desetina minuta nepotrebno izgubljenog vremena, izlazimo na put u podnožju Basare. Meni je dobro poznat jer sam u zimu 2014. najpre njime pokušao da dođem do vrha. Međutim, odveo me do južnih padina brda i do neke kaptaže za vodu pa sam ubrzo shvatio da to nije pravi put do odredišta. Mi smo krenuli u suprotnom pravcu i ubrzo došli do proplanka na kome je odvajanje puteva za Borovsko polje (levo) i Basaru (desno):

Na prvoj sledećoj slici skrenuli smo desno gore i našli se na putu koji kroz par oštrih serpentina nepogrešivo vodi do vrha Basare:

Sa porastom nadmorske visine imali smo sve lepši pogled na Borovsko polje i vrh Peros (samo 5 viši od Basare - 1033 m):

Na istoku se otvarao pogled u pravcu sela Barje i u daljini na planine u Bugarskoj. Dole u dnu, jugoistočno od vrha Basare, nalazi se Selište, mahala Barja (nekadašnjeg sela Borova).

Nakon petnaestak minuta od podnožja i nešto više od sat vremena od skretanja sa asfaltnog puta na ulazu u Banjski Dol, našli smo se pored velikog repetitora na Basari. Moram da napomenem da ovo mesto nema nikkave veze sa selom Basara i Basarskim kamenom na planini Vidlič, severoistočno od Pirota. Drugi put sam ovde, ali su sada vremenski uslovi mnogo bolji:

Basara predstavlja fantastičan vidikovac, jedan od najlepših u pirotskom kraju, iz raloga što je je to usamljeni vrh sa koga je pogled moguć na sve strane sveta. Na severu i severozapadu su: Borovsko polje, Vidlič i venac Stare planine sa svojim prepoznatljivim vrhovima (Babin zub, Midžor, Vražja glava, Tri čuke, Kopren, Srebrna glava, Kom...), na zapadu pogled seže do Krupca, kamenoloma ,,Kitka'' na Vidliču, Belave i sela Gnjilan nadomak Pirota. Već sam napomenuo šta se može videti na istoku, a najlepši je pogled na jug i jugozapad - čitav venac planine Greben (sa selom Dragovita i Poganovom u podnožju) i Vlaška planina.

Uživamo na prolećnom suncu, rasterećeni crnih misli koje su nas opterećivale prethodne nedelje:

Koliko je lep pogled sa vrha Basare, neka posluži sledeći video-klip:

Posle prelepo provedenog vremena na Basari, krećemo natrag. Moram da skrenem pažnju na jednu pojavu koja je učestala u pirotskom kraju u poslednjoj nedelji, a koja se ponavlja svakog proleća. U daljini na severu, po moj proceni u blizini Visočkih Odorovaca, mogli smo da vidimo gust beo dim, verovatno posledicu šumskog ili poljskog požara:

Kasnije smo sa puta kod Banjskog Dola mogli da vidimo sličnu sliku i na potezu između Trnskih Odorovaca i Kuse Vrane, na Vlaškoj planini. Apelujem na ljude iz Pirota i okolnih mesta da ne pale korov i strnjiku jer se vatra pod dejstvom vetra brzo širi, izmiče kontroli i zna da napravi pravu katastrofu.

Do auta nam je bilo potrebno oko 50 minuta od vrha. Naravno, sada smo do Kljucine mahale išli pravim putem i do njenih kuća stigli iz pravca severa:

Nastavljamo novim putem i prolazimo pored prvih kuća sela Banjski Dol u podnožju brda Kukle (od 2008. zvanično Banski Dol, meštani ga zovu i Bansći Dol):

Prema podacima sa Vikipedije, 1948. godine u selu su živela 402 stanovnika, 2011. ih je ostalo svega 7, a moj prijatelj Cvetko Ivanov (,,Mikrotoponimija Burela'', tekst o selu Banski Dol - Pirotski zbornik br. 43, 2018) piše da ih je 2017. samo 4 - u mahalama Kljucinci i Belinci. Jedna mahala sela Banjski Dol nalazi se duboko dole ispod puta, prema selu Vlasi, i naziva se Del-mala. U selu je puno napuštenih kuća:

Cvetko piše da je selo udaljeno od Dimitrovgrada oko 10 km i da se nalazi na nadmorskoj visini između 850 i 950 m. Poreklo imena je u vezi sa rečima ,,dol'' (dolina) i ,,banja'' (topli izvor). Navodno se selo nalazilo u podnožju Banskog vrha, prema izvoru Banja. Sadašnje mahale su nastale raseljavanjem ljudi iz starog sela posle osmanske vladavine.

Na izlazu iz sela prema Bugarskoj Planinici, dolazimo do jednog bunara. Ovde smo sreli nekoliko čoveka.

Ovu deonicu prelazim prvi put jer sam ranije u Banjski Dol dolazio iz pravca Poganova, a u Bugarskoj Planinici sam dva puta bio iz pravca Željuše. Od Banjskog Dola (navikao sam na ,,stari'' naziv sela) do Bugarske ili Gornje Planinice ima oko 1.5 km. Zastajemo na jednom mestu odakle se pruža lep pogled na Dimitrovgrad i Pirot, ali i na dva sela istog imena - Planinica:

Priča o tome kako je nekadašnje jedinstveno selo Planinica podeljeno 1879. godine državnom granicom između Srbije i Bugarske na dva dela, veoma je tužna. Možete je pronaći na stranicama moje knjige ,,Lepa, zanimljiva i manje poznata mesta u pirotskom kraju'' (Pirot, 2018), a ja ću je ispričati kada budem pisao o Srpskoj ili Donjoj Planinici koja se nalazi na teritoriji opštine Pirot.

Pravimo kratku pauzu u centru sela Bugarska Planinica (790 m n.v.), koja pripada opštini Dimitrovgrad. Posle Drugog svetskog rata ovo mesto je imalo 147. stanovnika, 2011. svega dva, a danas u selu nema nijednog stalnog stanovnika i praktično je pretvoreno u vikend-naselje, gde ljudi poreklom odavde dolaze na odmor ili da završe poslove oko drva i letine. Inače selo je dobilo ime po brdsko-planinskom terenu gde se nalazi. U periodu od 1880. do 1892. godine bilo je mahala sela Željuša, a od 1892. postoji kao zasebno selo. (Cvetko Ivanov: ,,Mikrotoponimija Burela'', tekst o Planinici - Pirotski zbornik br. 43, 2018)

Ovde sam poslednji put bio na Veliki petak 2015, 10. aprila - naravno starim putem iz Željuše. Čak sam imao i neuspeli pokušaj da, u dolini ispod puta koji vodi od Željuše za Bugarsku Planinicu, pronađem ostatke Crkvice Presveta, koja još uvek postoji u topografskim kartama.

Spustamo se do sela Željuše i raskrsnice puteva za Grapu (levo iz pravca Dimitrovgrada) i Bugarsku Planinicu, Banjski Dol i Poganovo (desno gore). Na oko 1 km od ovog mesta, nakon prolaska kroz Željušu, izlazimo na magistralni put Pirot - Dimitrovgrad i vraćamo se u Pirot preko Belog Polja. Nova deonica puta od Poganova do Željuše dugačka je oko 10 km.

Trajanje relacije: oko 5h

Zahtevnost relacije: srednja (3/5)

Karakteristike: izuzetno lepa kružna relacija, ukupne dužine oko 60 km - preporuka za bicikliste; lepo etno-selo Poganovo - preporuka za izlete; nova deonica Poganovo - Željuša (oko 10 km) prolazi kroz malo poznate i puste predele Burela - preporuka za lovce; vrh Basara je fantastičan vidikovac sa izuzetnim pogledom na Borovsko polje, Greben, Vlašku planinu i venac Stare planine u daljini

Rizici: jak i konstantan uspon od Poganova do Banjskog Dola, tj. od Željuše do Banjskog Dola (iz suprotnog smera); u zavisnosti od vremena blato od skretanja kod Banjskog Dola do Basare; divlje životinje

Komentari

Novi komentar
Siniša Vselinović
Dobra reportaža, nemam šta da dodam. Ja sam rodom iz Planinice (Donje/Srpske) koja je 50-ih godina prošlog veka imala preko 40 kuća sa oko 200 stanovnika.Čak sam tu završio prva 4 razreda o.š. sledeća 4 u Sukovu a gimnaziju u Dimitrovgradu. Sada živim u Beogradu. Do pre 3 godine sam redovno dolazio u Planinicu, na žalost ona nema nikakav put, više ne mogu peške i više ne dolazim. Dođe mi da agitujem da se moja Planinica izdvoji iz opštine Pirot i pripoji opštini Dimitrovgrad. Onda bi imalo šanse da se sa tog puta ispred Banskog dola, preko Preslapa obnovi put od oko 2 km do mog sela. Time bi se i broj stanovnika Planinice sa sadašnjih 5-6 znatno povećao.
Goran Mitić
Tako je Siniša. Planinica je, uz Cerev Del, Berovicu i Milojkovac, selo u opštini Pirot koje ima najgori prilazni put. Pozdrav!
Цветко Иванов
Здраво Гоки. За Планиницу (оба села) постоји монографија- једна књига.У Планиници, у Селишту је нађена плоча са датумом 7. јануар 222 година! Црква, тачније манастир се налази у атару села Грапа, према Планиници, у жалосном је стању. Види моју књигу "Вера и камен".Поздрав.