30mar2020 Gnjilan i uspon na Belavu (Markova štrapka)

Postoje mesta u okolini Pirota koja mi puno znače i kojima se uve rado vraćam. U selu Gnjilan, nadomak grada, proveo sam puna tri meseca u proleće ratne 1999. godine. Pretposlednjeg dana marta obišao sam selo, išao do njegove crkve, a zatim se popeo do jednog mesta na planini Belavi gde sam poslednji put bio još kao dečak sa svojim ocem.

Iz iskustva sam znao da je uspon na greben Belave veoma zahtevan, da je to kraj u koji se retko ide, da se sve staze jednostavno gube i da ne postoje nikakve markacije. Zbog toga sam ovaj deo svoje relacije morao dobro da isplaniram. Dva dana ranije, prilikom povratka iz lužničkog kraja i Dučevca, sa puta između sela Blata i mesta zvanog Sadikov bunar, dobro sam osmotrio potencijalni pravac svog kretanja i doneo odluku. Naravno da sam morao malo da ga korigujem na licu mesta i on je otprilike izgledao kao na sledećoj slici. Uzmite u obzir da prilikom kretanja crvenom linijom, u trajanju od oko dva sata, nisam sreo nijednog čoveka, iako je u pitanju udaljenost od grada vazdušnom linijom od svega 3-5 km.

Krenuo sam rano ujutru - kao da sam želeo da što pre ostvarim svoju davnu želju, a i plašeći se da mi mesec mart jednostavno ne ,,pobegne''. Moja ,,veza'' sa selom Gnjilan započela je 21 godinu ranije upravo u martu i trajala je od 25.03. do 20.06. 1999. godine.

Krajnji cilj moje relacije, greben Belave, bio mi je u vidokrugu još u startu:

Odmah iza Pirotske bolnice putokaz označava ulazak u Gnjilan, zvanično najveće pirotsko selo. Prema podacima iz 2011, Gnjilan je imao 2520 stanovnika i taj broj stalno raste zahvaljujući doseljavanju ljudi iz svih delova pirotske opštine i okruga. Da je trend kretanja broja stanovnika u ovom mestu potpuno suprotan onom u najvećem broju pirotskih sela svedoči podatak da su 1948. godine u Gnjilanu živela 1342 stanovnika. Često sam se pitao zašto se Gnjilan tretira kao selo, kad je praktično spojen sa Pirotom i ni po čemu se ne razlikuje od pojedinih prigradskih naselja koja su sastavni deo grada. 

Dolazim do raskrsnice gde se desno odvaja put za gornji deo sela:

Prolazim pored kuća u kojima sam, u sastavu Saobraćajnog voda Čete vojne policije, proveo 88 dana:

Nakon tačno pola sata hoda od moje kuće u naselju Barje, dolazim do starog zadružnog doma u selu Gnjilan. Aplikacija na mobilnom telefonu pokazuje da sam prešao 2.8 km. Naviru sećanja, emocije su na vrhuncu, srce ubrzano lupa... Ovde je bio centar svih zbivanja u proleće 1999. Tu je prvih nekoliko dana bombardovanja bila smeštena moja četa i u domu smo proveli nekoliko noći. Bilo je strašno - zemlja je bila napadnuta od mnogo moćnijeg neprijatelja, pretio je upad kopnenih snaga, plašili su nas odlaskom na Kosovo...

Ražalostila me činjenica da je dom zatvoren i da je nebezbedno boraviti u njemu jer se krov urušio. Kada je takva situacija u najvećem i najrazvijenijem selu u opštini Pirot, šta očekivati od onih udaljenijih? - pitao sam se.

Iza zadružnog doma je igralište lokalnog fudbalskog kluba. Osnovan je još 1932. godine, nekada se zvao ,,Omladinac'', a sada jednostavno ,,Gnjilan''. Za razliku od zgrade doma, teren je lep i dobro održavan. Sa njega se pruža lep pogled na južne padine Belave.

Nekoliko dana i noći sam ovde proveo na straži, obično razmišljajući o situaciji u kojoj sam se našao. Nesrećno bombardovanje je prekinulo moje studiranje u Beogradu. Od diplome inženjera tehnologije delilo me šest ispita. Setio sam se svoje omiljene knjige iz studentskih dana - ,,Tri posleratna druga'', Đorđa Balaševića:

,,Daska koja život znači? Baš ta. Ponela me je kao leteći ćilim, u mrak i tišinu, nad glavama koje su slušale, a onda, preplašena detonacijom aplauza, digla me do prvih, perifernih zvezda. Usput sam, samo na trenutak, video krov univerziteta, kao da je kroz prozor neko mahao mojim indeksom sa šest preostalih ispita, ali ja sam se i dalje penjao, to je postajalo sve sitnije, i na kraju sam fakultet potpuno izgubio iz vida. I nikad ga više nisam pronašao...''

...I ja sam u daljini video svoju majku i sestru kako sa prozora kuće mašu mojim crvenim studentskim indeksom sa šest nepoloženih ispita, ali nisam mogao nazad. Nešto me vuklo napred, ja sam se sve ređe okretao. Majku i sestru sam video kao kroz maglu. Uplašio sam se da nikada neću položiti poslednje spite koji su me delili od diplomskog rada. Na sreću, trgao sam se, sve preostale ispite sam položio i diplomski rad odbranio nešto više od godinu dana nakon odlaska iz Gnjilana, 14. jula 2000.

Produžio sam dalje. Povremeno odlazim do sela Gnjilan. Obično napravim kružnu šetnju u trajanju od otprilike jednog sata i ,,razbistrim'' glavu od svakodnevnice. Boravak u ovom selu 1999. godine predstavljao je neku vrstu prekretnice u mom životu. Na određeni način, on je zaslužan i za moju ljubav prema prirodi, pirotskom kraju i zemlji Srbiji. Kao član saobraćajnih patrola Vojne policije, obišao sam mnoga mesta u Pirotskom okrugu za koja ranije nisam ni znao da postoje. Tada sam shvatio da pirotski kraj nisu samo Planinarski dom, Vrelo, Zavojsko jezero, Temački i Poganovski manastir ili Zvonačka Banja, već da postoji čitav niz mesta koja malo poznajemo, a koja, svojom lepotom i zanimljivim pričama vezanim za njih, zaslužuju sasvim drugačiji tretman.

Od zadružnog doma u Gnjilanu kreće nešto jači uspon. Na prvoj raskrsnici sam skrenuo levo (desno se može za Pirot drugim putem!), a zatim, na drugoj raskrsnici kod velikog spomenika, desno:

Cilj mi je bila poseta seoskoj školi i crkvi koje se nalaze u najvišem delu sela. Od raskrsnice na poslednjoj slici do škole je oko 300 m kretanja uzbrdo. Uzput se prolazi pored jedne česme. Nažalost, kao i većina javnih objekata u selu, zanemarena je i slabo održavana:

Škola je četvororazredna i predstavlja istureno odeljenje osnovne škole koju sam i ja pohađao - ,,Vuk Karadžić'' u Pirotu. Za razliku od škola u velikoj većini drugih pirotskih sela, ovo je moderna seoska škola. U Gnjilanu, inače, osnovna škola postoji još od 1856. godine.

Kada sam 25. marta 1999. godine, nakon dobijanja poziva za mobilizaciju, krenuo da se javim u selo Gnjilan, najpre sam bio upućen upravo ovde. Tu sam sreo i svog druga iz vojske sa kojim sam zajedno služio vojni rok na Dedinju u Beogradu 1992/93. Ispostavilo se da je ovde bilo zborno mesto neke druge jedinice, a mene su poslali naniže - u zadružni dom.

Neposredno iznad škole nalazi se seoska crkva. Ovaj deo sela nije na padinama glavnog venca planine Belave, već njenog isturenog dela koji se zove Sarlah i koji duboko zadire u Pirotsku kotlinu. Tačnije, deo iznad škole i crkve u Gnjilanu se naziva Šančevi i o njemu sam već pisao početkom februara 2019.

Put od škole do crkve nije asfaltiran. Crkva je posvećena Svetoj Trojici i sagrađena je početkom XX veka na mestu starog crkvišta:

Od mog poslednjeg prolaska ovim krajem, u januaru 2017, dobila je nov i lep zvonik, veliki krst i lepo uređeno mesto gde se okupljaju vernici i meštani sela:

Sa ovog mesta, na oko 500 m nadmorske visine, pruža se lep pogled na selo Gnjilan, južni i zapadni deo Pirotske kotline, kao i na padine Belave:

Vraćam se u selo i to u njegov gornji, stariji deo. Po izgledu, potpuno je različit od donjeg, novijeg dela sela, koji se nalazi pored puta za Babušnicu. Ako bih se u donjem delu Gnjilana zapitao zašto ovo nije pirotsko prigradsko naselje već selo, utisak je sasvim drugačiji samo kilometar naviše. Ovde su tipične seoske kuće, a stanovništvo se bavi poljoprivrednim aktivnostima uobičajenim za pirotski kraj.

Ime sela Gnjilan verovatno je nastalo od stare srpske reči ,,gnjila'' što znači ,,glina'', a koju su koristili nadaleko poznati lončari iz ovog i susednih sela. Selo je planinom Belavom zaštićeno od hladnih severnih vetrova i izloženo suncu čitavog dana. Od davnina je čuveno po velikim površinama pod vinogradima i po najboljem grožđu i vinu. U selu je ranije bilo mnogo zanatlija.

Vešto prolazim kroz splet seoskih sokaka i dolazim do mesta gde prestaje asfalt. Nalazim se u podnožju Belave, planine čiji greben nameravam da osvojim. Odavde kreće moja avantura čiji sam pravac kretanja pokušao slikovito da predstavim na fotografiji na početku ovog članka.

Put vodi podnožjem planine u pravcu Velikog Suvodola. Na jednom mestu je odvajanje za nekadašnji kamenolom (sada lokalno smetlište) i upravo ću se iz tog pravca vratiti nekih dva sata kasnije.

Planiranje moje relacije u ovom delu je trebalo da dobije svoj puni smisao. Važan orijentir mi je predstavljala velika borova šuma. U povratku sa vrha Belave čak sam prošao kroz jedan njen deo. Pored samog puta, u šumi, nalazi se spomenik posvećen Svetom Trifunu, zaštitniku vinograda. Podignut je na mestu starijeg obročnog krsta.

Odmah iza borove šume skrećem s puta i započinjem svoj uspon južnim padinama Belave. Učinilo mi se da odavde vodi neka staza, ali se ona uskoro izgubila u žbunju i trnju:

Ovo je najteži deo uspona na Belavu. Znao sam da moram da ,,probijem'' taj prvi, teško prohodni pojas rastinja i da će kasnije uspon osunčanom stranom Belave biti mnogo lakši. Na sreću, to ne traje dugo. Već posle 10-15 minuta izlazim na čistiji teren:

Nadalje prepreku predstavljaju izuzetno jak uspon i oštro kamenje. Krećem se praktično pravo naviše, malo ulevo ka najvišem delu grebena:

Ne postoji nikakva staza. Uspon po jednoličnom kamenitom terenu je dosadan i naporan, moram da pravim česte pauze. Sve je lepši pogled na okolinu: Pirotsko polje, sela Veliki i Mali Suvodol, Ponor, Blato, Kostur... Pogled u pravcu Gnjilana i Pirota mi kvari jako sunce. Veoma mi je važan položaj raskrsnice na Sadikovom bunaru, jer na osnovu nje određujem položaj vrha Markova štrapka (804 m).

Pri vrhu se kamenje proređuje. Na najviši vrh u svom vidokrugu izlazim koristeći se pomalo i alpinističkim tehnikama.

Posle uspona koji je trajao tačno 47 minuta, našao sam se na vrhu Belave koji se naziva Markova štrapka. Od podnožja i borove šume sam prešao 2.4 km. Pogled u pravcu juga i zapada je prelep:

Na vrhu je zaravan i na njoj tragovi aktivnosti ljudi odnosno tragača za zlatom - dokaz da Markova štrapka predstavlja arheološki lokalitet. Brojne su rupe u zemlji, a pobacano je puno praznih plastičnih flaša:

Prema legendi, ovo mesto je dobilo ime po udubljenju u jednoj steni u obliku konjskog kopita gde je navodno stao konj Kraljevića Marka. Ovde sam bio još kao dečak sa svojim ocem i njegovim prijateljima lovcima. Koliko se sećam, tada smo u jednoj steni videli trag kopita Markovog konja. Ovog puta nisam uspeo da vidim taj trag. U svakom slučaju, kraška erozija je učinila svoje pa možete da pustate mašti na volju posmatrajući okolno kamenje:

Nešto dalje od ovog mesta, takođe na grebenu Belave, nalazi se i jedan proplanak na koji sam više puta izlazio sa suprotne, severne strane planine, iz pravca Sarlaha, Šančeva i mesta zvanog Korita. To sam poslednji put učinio po dubokom snegu u januaru 2017. Ovo mesto sam opisao u svojoj knjizi i to je prvi članak u njoj, a pokušaću da detaljnije opišem dolazak do njega prvom pogodnom prilikom. Još zapadnije, oko 4-4.5 km od Markove štrapke, nalazi se najviši vrh planine Belave sa poznatim TV predajnikom - Kardašnica (946 m). Osvojio sam ga sa svojim drugarima, Milanom i Mićom, 28. decembra prošle godine.

Dok sam se odmarao od napornog uspona na vrh, pokušavao sam da pronađem jedno mesto koje sam video na fotografijama svog kolege Marka Kostića i njegove supruge Ivane, a koji su se na Markovu štrapku peli prošle godine. Uspeo sam samo da pronađem tragove opeke, pretpostavljam iz rimskog perioda. To me podsetilo na lokalitet Kulište, nedaleko od Grnčara u opštini Babušnica. Pretpostavljam da je uloga ovog mesta bila slična, da se tu nalazila rimska osmatračnica koja je kontrolisala dosta široko područje.

Bezuspešno sam pokušavao da pronađem i kakvu-takvu stazu za što brži povratak u Gnjilan. Doneo sam odluku da se ne vraćam istim putem, strmom padinom Belave ispod Markove štrapke, već da krenem grebenom u pravcu istoka i pronađem najbolje mesto za silazak. Nekoliko stotina metara dalje od proplanka na Markovoj štrapki nailazim na još jedno zanimljivo mesto i još veći proplanak:

Za razliku od prethodnog mesta, odavde je mnogo bolji pogled u pravcu severa - prema planini Vidlič i Staroj planini. U dnu je moguće videti Regionalnu deponiju u Muntinoj padini. Pošto su i ovde prisutni iskopi zemlje, a tragova keramike je još više, postavio sam sebi pitanje da li je lokacija arheološkog lokaliteta na Markovoj štrapki upravo ovde.

Produžavam dalje, prolazeći kroz veoma lepa mesta u grabovoj šumi:

A onda, na svoje veliko iznenađenje, nailazim na mesto sa Markovih i Ivaninih fotografija - duboka rupa u zemlji do čijeg dna vode merdevine:

Moj mobilni telefon ostaje bez energije, eksterna baterija koju sam poneo je prazna. Nedaleko od ovog mesta prelazim na južnu stranu Belave i počinjem spust preko oštrog kamenja, dobro pazeći na svaki korak. Spustam se do borove šumice u podnožju, prolazim jednim njenim delom, a onda ukoso stazom do starog i napuštenog kamenoloma kod Gnjilana. Vraćam se na mesto odakle sam započeo svoju avanturu, prolazim kroz selo i do grada idem starim putem u podnožju Sarlaha. Sam spust sa Markove štrapke do Gnjilana je trajao oko 40 minuta, a kući sam bio posle otprilike 1h 30 min od vrha (oko 5 km).

Trajanje relacije: oko 4h

Zahtevnost relacije: teška (4/5)

Karakteristike: šetnja iz Pirota do Gnjilana je veoma prijatna i preporučujem je svima, uz mogućnost da se napravi kružna tura; lep pogled sa mesta gde se nalazi seoska crkva; izuzetno naporan uspon na greben Belave, prelep pogled sa Markove štrapke, nedovoljno istražen arheološki lokalitet na vrhu sa tragovima kopača za zlatom

Rizici: ne postoji nikakva značajnija staza do vrha Belave već putanju kretanja birate sami, ne postoje nikakve markacije, oštro kamenje i izuzetno strm uspon južnom stranom; kraj na grebenu Belave je pust pa postoji opasnost od divljih životinja; nema izvora sa vodom - Belava je krševita, bezvodna i teško prohodna; na greben Belave ne idite nikako sami već u društvu, po mogućstvu iskusne osobe!

Komentari

Novi komentar