6apr2020 Petrlaška pećina i Manastir Sveta Petka (Smilovci)

Retko sam u prilici da u toku jedne relacije obiđem dva mesta o kojima sam pisao u svojoj knjizi. Želja da baš to učinim te ponovim na potpuno isti način relaciju od 1. marta 2015, najveće i jedino pravo kraško polje u Srbiji, reka ponornica, zanimljiva i neistražena pećina, kao i još zanimljiviji manastir, obećavali su savršeno ispunjeno prepodne.

Milan i ja smo krenuli sa mesta koje je od Pirota udaljeno oko 36 km, a od Dimitrovgrada 11. Nalazi se na svega 1 km ispred Smilovaca, sela koje predstavlja centar čitavog kraja koji se naziva Zabrđe. Ovde su, jedan pored drugog, lokalna protivgradna stanica i početak jednog kraka antičkog puta Via Militaris. On je iz pravca Bugarske ovde vodio preko Odorovskog (Smilovskog) polja u pravcu visoravni Tepoš i Pirota.

Kratko podsećanje: Sa površinom od 21 km2 Smilovsko ili Odorovsko polje u opštini Dimitrovgrad predstavlja najveće kraško polje u Srbiji. Nalazi se na nadmorskoj visini od 680-720 m. Sa severa ga ograničava venac planine Vidlič:

Posle svega 10 minuta hoda, došli smo do izvorišnog kraka rečice Bare, čiji ćemo tok u nastavku relacije da pratimo sve do njenog završetka. Na moj predlog, skrenuli smo desno i krenuli uz potok. Želja mi je bila da Milanu pokažem njegovo izvorište. Od puta je udaljeno oko 500 m u pravcu Smilovaca.

Ovo vrelo se naziva Porodin i glavni je izvor vode u tom delu Odorovskog polja:

Kao što sam ja učinio pet godina ranije, nismo se vratili na glavni put niz potok, već smo to učinili po dijagonali, kako bi uštedeli malo vremena. Imali smo osećaj da se nalazimo u sredini velikog polja:

Vratili smo se na put i produžili u pravcu zapada. Imali smo lep pogled na najviši deo Vidliča (vrh Guvnište, 1413 m), kao i na sela Visočke Odorovce i Gulenovce u podnožju. Tamo sam bio 29. decembra prošle godine.

Ubrzo smo došli do još jedne rečice koja put preseca pod pravim uglom. Dolazi iz pravca Visočkih Odorovaca:

Skrenuli smo sa puta i krenuli niz potok. Oko 400 m dalje nalazi se spoj dva vodotoka - onog koji ide sa istoka i potiče od vrela Porodin (ponekad i od viška vode sa Smilovskih jezera) i ovog koji dolazi sa severa:

Na ovaj način nastaje rečica Bara ili Odorovska reka, glavni vodeni tok u Odorovskom kraškom polju. Nadalje smo pratili njen kratak tok, praktično sve do ulaza u Petrlašku pećinu. Malo dalje od mesta sastava dva potoka, Bara zavija ulevo i ulazi u najniži deo Odorovskog polja. On se naziva Petrlaška uvala ili Ponor. Još ranije, dok smo se kretali putem kroz polje, primetili smo da je ono nagnuto u pravcu jugozapada.

Ovde su meštani i verovatno lovci imrovizovali neku vrstu odmorišta. Tu se nalazi jedan plitak bunar. Znao sam da se malo dalje nalazi još jedan takav bunar, ali ovog puta nismo uspeli da ga uočimo u polegloj travi.

Pet godina ranije, prvog dana marta 2015, u potpunosti sam ispratio tok rečice Bare. Ona ovde, stešnjena okolnim brdima i ograničenog prostora, teče najpre na jug, a zatim povija na zapad, u pravcu Petrlaške pećine. Imao sam utisak da je tada imala više vode. Ovog puta, ponovo u cilju uštede vremena, Milan i ja smo ponovo skratili putanju i rečici se vratili pred sam kraj njenog toka:

Naš krajnji cilj bio je mesto gde Bara ponire, kao i tzv. Popova pećina, glavna u sistemu Petrlaških ili Odorovskih pećina (Petrlaška jer se nalazi u ataru sela Petrlaš, a Odorovska zbog kraškog polja na čijem se jugozapadnom obodu nalazi). Procenili smo da ćemo do pećine najlakše doći niz levu obalu reke jer je suprotna, desna obala teže prohodna zbog trnja. Kada sam prvi put dolazio na ovo zanimljivo mesto, 9. aprila 2012, prošao sam upravo ovuda iz pravca obližnjeg sela Petrlaš (oko 2 km, postoji staza). Tada sam se uverio u postojanje više pećina u ovoj oblasti.

Ovde, u šumarku, nalazi se mesto gde rečica Bara završava svoj tok. Mesto poniranja vode je neobično i veoma interesantno:

Jedini stalni vodotok u Odorovskom polju predstavlja Odorovska reka (u kartama označena kao Bara, prim. aut.), koja ponire neposredno pored velike Popove pećine. Ova reka se tokom leta i jeseni gubi u delu polja koji je poznat pod imenom Blato, a za vreme maksimalnih vodostaja pred ponorima obrazuje jezero koje traje oko mesec dana.

Podzemno odvodnjavanje Odorovskog polja usmereno je ka dolini Nišave. Tako se vode Odorovskog polja podzemnom kraškom cirkulacijom pretaču do pirotskog sela Gradišta gde izviru u obliku izdašnih vrela, a zasigurno se pojavljuju i na vrelima u selu Krupac i njegovoj okolini (,,Klok’’ i ,,Krupac I i II’’). 

Bojenjem vode (trasiranjem) je utvrđeno da podzemni put od ponora u Odorovskom polju do vrela kod Gradišta (oko 8.3 km vazdušnom linijom, prim. aut.) voda prelazi za oko pet dana, čime je dobijena virtuelna brzina podzemnog toka od oko 70 m/čas.

(Dr Jovan Petrović: ,,Odorovačke pećine’’, prikaz iz Zbornika radova Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu, 1971; Pirotski zbornik br. 5, 1973)

Petrlaška pećina se nalazi neposredno pored prirodnog fenomena koji smo prethodno obišli. Meštani je nazivaju i Golema dupka. Nažalost, iako na tabli ispred nje piše da je ,,pod zaštitom države'', prostor ispred ulaza je nepristupačan i urastao u trnje. Milanu i meni je do ovog mesta trebalo 1h 20 min hoda od asfaltnog puta za Smilovce:

Ima prilično veliki ulaz i, uz Veliku pećinu kod Držine, Vetrenu dupku kod sela Vlasi i pećinu Vladikine ploče u istoimenom kanjonu reke Visočice, predstavlja najveću i napoznatiju pećinu u pirotskom kraju.

U donjem, levom delu, početni deo pećine se nastavlja na hodnik čiji je ulaz zaključan. To je urađeno iz bezbedonosnih razloga jer sama pećina nije potpuno istražena.

Sistem Petrlaških pećina predstavlja kombinaciju horizontalnih, kosih i vertikalnih kanala nastalih spuštanjem podzemnog toka Odorovske reke. Najveća od svih je Popova pećina, čija ukupna dužina ispitanih kanala iznosi 468 m. Nadmorska visina pećinskog ulaza je 686 m, a najniža tačka je u takozvanoj Donjoj vodnoj galeriji na 646 m. Popova pećina ima dosta složen sistem kanala i dvorana i bogata je nakitom. Posebnom privlačnošću se odlikuje takozvana ,,Aragonitna dvorana'' sa nakitom od crvenih i belih kristala koji pokrivaju tavanicu.

(Dr Jovan Petrović: ,,Odorovačke pećine’’, prikaz iz Zbornika radova Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu, 1971; Pirotski zbornik br. 5, 1973)


Na ovom mestu vlada savršena tišina. Bili smo sigurni da u krugu od par kilometara nema nikoga. Krenuli smo nazad, ka severu i glavnom delu Odorovskog polja:

 Mesto gde se nalazi Petrlaška pećina iz ovog pravca izgleda ovako:

Usamljena, stara kruška, prikazana na prethodnim fotografijama može da posluži kao orijentir.

Nakratko smo skrenuli s puta ulevo. Cilj mi je bio da Milanu pokažem ostatke starog odbrambenog bedema. Kao i oni poznatiji na obližnjem Tepošu (oko 1.5 km udaljenosti vazdušnom linijom), i ovaj je podignut 1913. godine, za vreme Drugog balkanskog rata, kada je takozvanu ,,nišavsku zonu’’ od napada Bugara branila Druga armija srpske vojske pod komandom vojvode Stepe Stepanovića. Upravo ovde je granica pirotske i dimitrovgradske opštine, a nekada je tu prolazila granica između Srbije i Bugarske.

U povratku nam je veliku prepreku pravio jak istočni vetar:

Ponovo smo se našli na spoju dve rečice. Međutim, ne vraćamo se istim putem jer nam je namera bila da obiđemo još jedno lepo i zanimljivo mesto. Prešli smo na drugu stranu rečice Bare i krenuli južnim obodom kraškog polja:

Išli smo putem koji koriste meštani i mehanizacija koja obrađuje ogromnu njivu koja se ovde nalazi:

Zatim smo skrenuli u jednu dolinu gde se nalazi mesto za koje sam svojevremeno procenio da, zbog svoje lepote i zanimljive priče koja se vezuje za njega, zaslužuje da se nađe u mojoj knjizi. To je Manastir Sveta Petka, koji može da posluži i za lepe izlete jer je relativno lako dostupan sa suprotne, istočne strane, iz pravca Smilovskog jezera Savat II.

Od Petrlaške pećine nam je trebalo 45 minuta hoda. Manastir se nalazi na oko 3 km jugozapadno od sela Smilovci. Posle Drugog svetskog rata nije održavan pa se 1997. godine njegova crkvica srušila. Tri godine kasnije, u leto 2000, Smilovčani su sakupili sredstva i obnovili je. (,,Vera i kamen'', Cvetko D. Ivanov i grupa autora, Narodna biblioteka ,,Detko Petrov'', Dimitrovgrad 2018).

Nekoliko puta sam bio ovde. Sada su vrata crkvice bila otvorena. Milan i ja smo iskoristili priliku da uđemo, razgledamo unutrašnjost i zapalimo sveće:

Kroz priču o nastanku ovog manastira i njegovoj sudbini mogu se bolje upoznati prilike s kraja XIX i početka XX veka u Zabrđu, krajnjoj jugoistočnoj tački današnje Srbije ili krajnje zapadnoj ondašnje Bugarske:

Manastir je podigao Manča Nedelkov, seljak iz Smilovaca, koji je proveo nekoliko godina na crkvenom imanju Svete Petke u gradu Jašiju u Rumunskoj Moldaviji. U želji da zaštiti tek rođenu decu, pomolio se moštima velike svetice da mu produži potomstvo. Vratio se u rodni kraj promenjen i potpuno posvećen crkvi, zavetovavši se svetiteljki da će joj podići manastir.
Manča je sam odredio mesto za manastir i 1894. godine poklonio je selu crkvu sa lepom mađernicom (konakom, prim. aut.) i kaptiranim izvorom. Selo je zavetovao da ga sahrani u već napravljeni grob, a potomstvo da 27. oktobra svake godine iznosi koljivo (slavsko žito, prim. aut.).
Smilovčani su odbili da ispoštuju Mančinu želju, pa je on krajem 1907. pokopan na seoskom groblju. Naredne godine, 1908. i 1909, bile su sušne. Suša je kulminirala 1910, kada su sve seoske česme, poljski izvori i kladenci u Zabrđu presušili. Pored stoke počeli su da umiru i ljudi.
Tada su viđeniji Smilovčani u ondašnjem oblasnom gradu Trnu isposlovali dozvolu za ekshumaciju Mančinih zemnih ostataka. U pravoj crkvenoj procesiji, kosti Manče Nedelkova, najpre oprane u vinu, zajedno s njegovim nadgrobnim krstom, prenete su sa smilovskog groblja u Manastir Svete Petke. Kiša je počela još iste večeri. Pobedila je sušu, ali nije mogla da zaustavi veće nevolje.
Uskoro je počeo Prvi, pa Drugi balkanski, a onda i Prvi svetski rat, koji su sem žrtvama rezultirali i pripajanjem Zabrđa Kraljevini SHS i posrbljavanjem njegovih žitelja. Tako je na obročnom krstu Manča Nedelkov postao Nedelković, a od 1945. nije se preporučivalo poštovanje Svete Petke pa ni Mančinog zaveta. No on se ipak održao, u početku tajno, da bi pre desetak godina Smilovčani sami potpuno obnovili obrok Manče Nedelkova.

(http://www.danas.rs/danasrs/periskop/ocaravajuce_nista_narocito.48.html?news_id=93920;
tekst od 13.06.2008, autor Ivan Grgov - Smilovci)

 

Ispred crkvice se nalazi tzv. ,,Radojkov krst''. Radojko je bio seljak iz Gulenovaca, a njegova žena Sara iz Smilovaca. Ona se preudala za Radojka pošto je ostala udovica, ali se razbolela. Probali su sve, ali bezuspešno i na kraju ju je Radojko odvezao kolima u Manastir Sveta Petka. Tu su prenoćili, a ujutru je Sara ustala i otišla pešice u selo Gulenovci. U znak zahvalnosti Radojko je postavio kameni krst u dvorištu manastira. (,,Vera i kamen'', Cvetko D. Ivanov i grupa autora, Narodna biblioteka ,,Detko Petrov'', Dimitrovgrad 2018)

Nekoliko puta sam bio ovde, poslednji put 3. maja 2015. na lepom porodičnom izletu. Nakon kraćeg odmora, Milan i ja smo napustili Manastir Sveta Petku, skriven u lugu stoletnih jasenova:

Do asfaltnog puta i većeg Smilovskog jezera (Savat II) čekao nas je makadamski put u dužini od oko 1 km:

Skretanje za manastir je lepo obeleženo iz pravca Radejne i Dimitrovgrada:

Od ovog mesta do manastira je potrebno petnaestak minuta pešice. Mi smo produžili u pravcu sela Smilovci i prošli pored jezera Savat II. Nakon tačno 3h i pređenih 12 km bili smo na mestu gde smo započeli ovu prelepu relaciju. Ali to nije bilo sve za taj dan. U nastavku smo obišli još jedno izuzetno mesto. Više o tome u narednom članku...

Trajanje relacije: oko 4h

Zahtevnost relacije: srednja (3/5)

Karakteristike: prelepa kružna relacija kroz Odorovsko kraško polje; zanimljivo praćenje toka rečice Bare od izvora do mesta njenog poniranja, interesantna Petrlaška pećina i lepi manastir na obodu polja; Manastir Sveta Petka je dostupan kolima i predstavlja lepo mesto za organizaciju izleta

Rizici: Odorovsko polje je vodno, pogotovo u svom nižem delu, pa su u određenim delovima godine neophodne čizme; Petrlaška uvala je pusta i izolovana; samostalno istraživanje Petrlaške pećine nije dozvoljeno iz bezbedonosnih razloga

Komentari

Novi komentar