3may2020 Derekul (Zvonački kraj) - Berin Izvor i Našuškovica

Drugi dan zaredom kiša je odredila tok relacije, na koju sam krenuo ovog puta s Milanom. Srećom, nije bilo hladno pa smo obišli dva udaljena babušnička sela. Ista ta kiša, koja me prethodnog dana onemogućila da zađem dublje u dolinu Petrove reke kod Crnoklišta, sprečila nas je da jedan lep izlet zaokružimo i usponom na Našuškovički kamen.

Derekul je stari naziv za kraj čiji centar predstavlja selo Zvonce. Obuhvata deset sela koja se nalaze na teritoriji opština Dimitrovgrad i Babušnica, u slivu reke Jerme i njenih levih pritoka - Kusovranske, Zvonačke reke (Blatašnice), Rakitske reke i dr. Kraj je naseljen pretežno stanovništvom bugarske nacionalnosti, izuzetno je lep, ali i teško pogođen depopulacijom (smanjenjem broja stanovnika) još od druge polovine prošlog veka.

Milanov i moj izbor za nedeljno prepodne bila je poseta selima Berin Izvor i Našuškovica. Pripadaju opštini Babušnica i od svog opštinskog centra su udaljena 28 odnosno 27 km. Udaljenost od Pirota, kada se ide preko Sukova i Zvonca, je 40 tj. 41 km.

Kada se iz Zvonca pođe prema Babušnici, pre nego što se izađe iz ovog veoma razuđenog sela, nalazi se neugledno i neobeleženo skretanje za selo Berin Izvor. Prepoznaje se po garažama koje su meštani sela Berin Izvor, tačnije ljudi koji navraćaju u svoje rodno selo, podigli za zaštitu automobila. Sa ove raskrsnice se pruža i lep pogled na Asenovo kale, markantni vrh iznad Zvonačke Banje, visok 1033 m:

Posle prelaska mostića na Našuškovičkoj reci, krenuli smo uz dolinu Presečke reke. Ovde sam prvi i poslednji put prolazio u jesen 2014, kada sam i jedini put bio u selu Berin Izvor. Ubrzo smo došli do jednog mesta koje me je i pre šest godina privuklo svojom lepotom. U pitanju jedan vodopad na Presečkoj reci, i to veštački, nastao na prelivnoj brani koja treba da zaštiti nizvodna mesta od bujičnih voda. U ovo doba godine je bogat vodom i veoma lep:

Malo dalje od vodopada mora se preći na desnu obalu Presečke reke. Postoje dva načina - gaženje, što je primenio Milan jer je imao gumene čizme, i prelazak preko brvna, što sam uradio ja jer sam pošao u patikama:

Od ovog mesta počinje uspon. Polako se otvara pogled na selo Berin Izvor:

Dolina reke izgleda lepo i nekako sveže. Ispresecana je sa nekoliko potoka. Na momente smo imali osećaj da se nalazimo na Staroj planini:

Posle pola sata hoda od odvajanja sa asfaltnog puta, stigli smo do prvih seoskih kuća. Pogled na dolinu u kojoj se smestilo maleno selo Berin Izvor je sve lepši:

Izuzev jedne, sve ostale kuće u ovom delu sela su prazne. Zašli smo malo dublje u selo, a ja sam stekao utisak da bih njegove stanovnike mogao da nabrojim na prste obe ruke. Po poslednjem popisu iz 2011, Berin Izvor je imao 42 stanovnika, a pedesetih godina prošlog veka taj broj se približavao cifri od 500. Danas selo nema crkvu, ali je nekada imalo čak dve. Zanimljivo je da se u prošlosti (druga polovina XIX veka) crkvena parohija Derekula nazivala Berinizvorska parohija. (,,Vera i kamen - crkve i manastiri''; Cvetko Ivanov i grupa autora, Dimitrovgrad, 2018)

Podsetio sam Milana da se u ataru ovog sela, zapadno od njega, nalazi jedno mesto koje smo obišli prošlog decembra - jama Bezdanka. Do nje smo stigli iz obližnje Preseke, a pojedine kuće ovog sela mogli smo da vidimo na drugoj strani doline.

Vratili smo se istim putem do mesta gde smo ostavili automobil. Produžili smo putem prema Preseki oko 1 km, a zatim ponovo stali na skretanju za Našuškovicu:

Pored toga što se nalaze sa suprotnih strana puta Zvonce-Babušnica, između sela Berin Izvor i Našuškovice postoji još nekoliko razlika - do Našuškovice vodi asfaltni put, ovo selo je u odnosu na Berin Izvor dosta veće i življe, a nalazi se i na nešto većoj nadmorskoj visini (pojedine kuće u Našuškovici se nalaze na visini od preko 950 m). Ako zaseban planinski venac koji se pruža od Radoševca i Kaluđereva na severozapadu, do Zvonca i Trnskih Odorovaca na jugoistoku, te između dolina Murgavice na jugu i Kusovranske reke na severu, nazovemo Stolskom planinom, možemo smatrati da se Našuškovica nalazi na njenim jugoistočnim padinama.

Put do Našuškovice je po mojoj proceni dug oko 3 km. Uspon je praktično konstantan celom deonicom tako da ona nije laka za prelaženje peške. Milanu i meni je trebalo 35 minuta da stignemo u centar sela.

Mislim da je iz priloženog jasno da nas je celim putem za Našuškovicu, kao i u povratku iz sela Berin Izvor, pratila sitna sipeća kiša. Pre ulaska u selo nalazi se jedno mesto sa koga se pruža lep pogled na njega i na Našuškovički kamen (ili kamik, visine oko 1100 m, severozapadno od sela):

U Našuškovici sam prvi put bio u proleće 2014. Sećam se da sam tada sa puta za ovo selo uživao u pogledu na Rakitski kamen (Vetren), Ruj i obližnju Preseku. Ovog puta, zbog vremenskih uslova, to jednostavno nije bilo moguće.

U centru sela se nalaze čak dve nekadašnje prodavnice, kao i jedna zanimljiva česma:

Malo dalje nalazi se seoska škola. Izgleda prilično dobro. Utvrdili smo da je prošle školske godine imala i đake, a predstavlja istureno odeljenje Osnovne škole ,,Bratstvo'' iz Zvonca:

I pored toga što ima prilično nepovoljan položaj, na rubu babušničke opštine i na velikoj nadmorskoj visini, Milanu i meni je bilo jasno da Našuškovica nekada nije bila malo selo. U njoj sigurno ima par stotina kuća. Nažalost, dobar deo je napušten - u selu su 2011. popisana 167 stanovnika, 1953. godine ih je bilo 649, a 1981 - 588. Kao i Berin Izvor, Našuškovica nema svoju crkvu, najbliža je u Zvoncu. Inače, selo u svom sastavu ima nekoliko udaljenih mahala.

Posle odmora kod seoske škole, Milan i ja smo produžili putem koji ide iznad nje. Želeli smo da bolje upoznamo selo i da kroz njega prođemo kružnom putanjom. Ubrzo smo skrenuli na jednu stazu u nameri da što pre stignemo u gornji deo sela. Prolazili smo i kroz napuštena seoska dvorišta.

Na jednoj raskrsnici krenuli smo putem ka delu sela koji se nalazi u podnožju Našuškovičkog kamena. Ovaj put vodi u pravcu severozapada, grebenom Stolske planine i u pravcu njenog najvišeg vrha - Rnjosa (1274 m). Verovatno se njime može sići i u Kusu Vranu koja se u odnosu na Našuškovicu nalazi ,,iza brda'', u dolini Kusovranske reke i u podnožju Vlaške planine.

Tako smo na samom kraju sela stigli do jedne česme koja je trebalo da nam bude prolazna tačka na putu do Našuškovičkog kamena. Kažem ,,trebalo'' jer smo ovde doneli odluku da odustanemo od penjanja na ovaj vrh i vidikovac, sa koga smo trebali da imamo lep pogled na Vlašku planinu, Greben, Ruj, Crni vrh, Talambas, Kusu Vranu... Procena je bila da nam je od česme do vrha bilo potrebno oko pola sata. Međutim, popeti se na Našuškovički kamen samo da bi smo bili tamo, a zatim gledati oblake i maglu - zaista nije imalo smisla. Tako smo završni deo planirane relacije odložili za neku drugu priliku.

Do centra sela vratili smo se drugim putem:

Za ljubitelje zoologije sledi par životinjskih vrsta sa puta prema selu Berin Izvor i Našuškovici, koje je izmamila prolećna kiša:

Trajanje relacije: oko 5.5h

Zahtevnost relacije: srednja (3/5)

Karakteristike: zabačena babušnička sela u prelepom derekulskom (zvonačkom) kraju, bogatog šumom, vodom i raznovrsnim biljnim i životinjskim svetom

Rizici: jak uspon do Našuškovice

Komentari

Novi komentar