16may2020 Rosomač - Rosomački vodopad - vrh Tupanac

Postoje relacije za koje u startu znate da su veoma naporne i da ih pohodi malo ljudi. Takođe, znate da ćete tokom takve relacije uživati svim čulima u lepoti krajeva kroz koje prolazite i da ćete vrhunac te lepote doživeti na krajnjem odredištu. Tada osećate da ste nagrađeni za proliveni znoj i svaki pedalj teškog terena koji ste prevalili. U jednu takvu avanturu uputio sam se sa svojim drugom i kolegom Milanom Jovanovićem.

Rosomač je pirotsko staroplaninsko selo, smešteno u krajnje severoistočnom delu opštine. Od Pirota je udaljeno oko 33 km, putem preko Rsovaca, Visočke Ržane i farme ,,Bele vode''. Nalazi se na oko 860 m nadmorske visine i jedno je od najviših sela u opštini Pirot. Takođe, to je selo koje je zadržalo autentičan staroplaninski izgled i koje bi moglo da postane privlačno za turiste i kao etno-selo.

Za uspon na vrh Tupanac (1673 m), na srpsko-bugarskoj granici, Milan i ja smo za polazno mesto izabrali upravo Rosomač. Na ovaj vrh se može izaći i iz sela Jelovice. Iz Rosomača postoje dva puta i mi smo za odlazak izabrali onaj teži, ali i lepši. Želja nam je bila da prođemo dolinom Rosomačke reke, koja samo par kilometara nizvodno od Rosomača formira prirodni fenomen i poznatu turističku atrakciju pirotskog kraja - Slavinjske, tj. Rosomačke lonce.

Rosomač je lepo planinsko selo. Prema popisu iz 2011. u njemu je bilo svega 37 stanovnika. Posle Drugog svetskog rata ovde je živelo preko 600 ljudi. Posle oslobođenja od Turaka, Rosomač je pripadao nekadašnjem Visočkom srezu. Ostaje zabeleženo da je 1880. godine selo imalo 56 kuća sa čak 465 stanovnika. Za razliku od susedne Slavinje, stanovnici su isključivo srpske nacionalnosti. Naziv mesta verovatno potiče od imena biljke rusomače (poznatije kao hoću-neću ili devojačka trava) ili od reči ,,rosa’’.

Kada prolazite kroz Rosomač, nemoguće je proći a ne zastati i ne posetiti njegovu lepu Crkvu Svete Paraskeve (Svete Petke). Sagrađena je 1868. godine, prilično je velika, skoro obnovljena i jedna je od lepših seoskih crkava u pirotskom kraju. Kada sam 11. juna 2017. poslednji put bio u ovom selu, slavila se seoska slava i ovde je bilo mnogo ljudi, ne samo iz Visoka i Pirota, već iz cele Srbije.

Nakon kratke posete crkvi, Milan i ja nastavljamo putem koji vodi severno od sela:

Evo jedne zanimljivosti. U Rosomaču je 1911. godine rođen Vojislav Ilić, prvi srpski dirigent. Ljubav prema duhovnoj muzici navela ga je da u periodu od 1926. do 1932. pohađa Bogosloviju u Sremskim Karlovcima. U periodu od 1931. do 1937. godine bio je dirigent muškog hora Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Interesantno je to da je od 1936. godine pevač u ovom horu bio i Gojko Stojčević, budući patrijarh srpski Pavle. Od tog doba se između Vojislava i Gojka razvilo doživotno prijateljstvo. Upravo je patrijarh Pavle služio opelo na Ilićevoj sahrani aprila 1999. godine u Beogradu.

Put prati Rosomačku reku. Solidnog je kvaliteta i nema nikakvih problema:

Posle 35 minuta od izlaska iz sela, nailazimo na prvu prepreku. Prelazimo na levu obalu reke, na mestu gde se nalazi jedna stara vodenica:

Nedugo zatim, put ulazi u šumu. Na drugoj fotografiji koja sledi treba ići donjim putem, uz reku:

Dolazimo do mesta gde se u Rosomačku reku, s leve strane (gledano uzvodno), uliva Garčin potok. Prelazimo na desnu obalu Rosomačke reke i odmah zatim idemo desno, uz glavni tok:

Ambijent je fenomenalan - prelepa bukova šuma, puno opalog lišća, mnogo oborenog drveća i panjeva (to će nas pratiti praktično do izvorišta Rosomačke reke), nebrojeno slapova... Često preskačemo s jedne obale reke na drugu.

U dobrom ritmu stižemo do spoja potoka Šurljina bara i Zanoške reke. Od polazne tačke na ulazu u Rosomač prošlo je oko 1h 20 min, a 15 minuta od ušća Garčinog potoka. Ostavljamo Zanošku reku i krećemo levo, uz Šurljinu baru. Nailazimo na jedno neobično i lepo mesto gde potok prolazi kroz desetak metara dugu podkapinu u steni:

Kretanje uz potok postaje sve teže. Ne samo što često prelazimo s jedne na drugu obalu, birajući najbolju putanju, već moramo da zaobilazimo ogromno kamenje i oboreno drveće. Poučeni prošlonedeljnim iskustvom sa Toplodolskih vodopada, pazimo na svaki korak jer je mokro kamenje klizavo kao led. Sve češće su nam pod nogama prava zelena polja sremuša. Nažalost, procvetao je i nije za upotrebu.

Prolazimo jedan mali vodopad i ulazimo u teško prohodan kanjon:

U ovom delu kretanje je jedino moguće desnom stranom (levom obalom Rosomačke reke, tj. potoka Šurljina bara). Ubrzo dolazimo do mesta koje smo i ,,zacrtali'' za obilazak. U pitanju je Rosomački vodopad:

Na ovom predivnom mestu smo nakon nešto više od 2h od polazne tačke u selu Rosomač ili 45 minuta od spoja Šurljine bare i Zanoške reke. Ovaj vodopad nazivaju i Rosomački skok ili Marijanin skok (po Marijani Ilić, voditeljki ,,Pi kanala''). Evidentiran je u enciklopediji posvećenoj srpskim vodopadima (Dragovan Stojadinović Sule: ,,Vodopadi Srbije’’; Kragujevac, 2013), u delu posvećenom vodopadima Stare planine. Tamo piše da je visok 15-ak metara, da je udaljen od Rosomača oko 6 km, da se nalazi na 1290 m nadmorske visine i da se u stvari sastoji od dve kaskade, pri čemu se gornja, manja kaskada praktično zbog svog položaja ne vidi. U svakom slučaju, Milanu i meni je desetominutni boravak u podnožju ovog vodopada predstavljao pravi doživljaj:

Obišli smo vodopad s desne strane (jedino moguće) i sa stene iznad njega konačno dobili malo bolji pogled na dolinu Rosomačke reke:

Nastavljamo da pratimo potok kretanjem kroz njegovo korito:

Posle višeminutnog hoda kroz pravi ,,tunel'' od gustih krošnji ogromnih bukovih stabala, obasjava nas sunce:

Nakon 40 minuta hoda od Rosomačkog vodopada, dolazimo do mesta gde se spajaju još dva potoka. Trebalo bi da pratimo onaj levi (gledano uzvodno) jer nas njegov tok vodi u podnožje vrha Tupanac. Odlučujemo da krenemo uzbrdo, između dva potoka, u nameri da što pre izađemo iz guste šume na čistinu.

U tome smo napokon uspeli posle 25 minuta savladavanja strmog šumskog terena. Primetili smo da je drveće debelo i visoko i da je neobično mnogo oborenih stabala. Na osnovu ovoga zaključili smo da je šuma u ovom teško dostupnom kraju veoma stara i da je prepuštena prirodnim procesima. Šumari, ljudi opšte, ovde retko zalaze. Ne smem da zaboravim da napomenem da praktično od Rosomača nema nikakvih markacija i da smo Milan i ja celom relacijom sami birali putanju svog kretanja.

Izlazak iz šume na proplanak smo doživeli sa velikim olakšanjem. Bilo smo na nadmorskoj visini od oko 1480 m. Krenuli smo u pravcu zapada, obodom šume. Visoko gore bio je vrh na granici koji smo želeli da osvojimo - Tupanac.

U podnožju Tupanaca nailazimo na čitav niz potočića i vrela koja predstavljaju začetak jednog dela Rosomačke reke. Slična vrela sam viđao i u drugim delovima Stare planine - obrasla su štavljem i ljutićem, a teren je mek i vlažan:

Ovako nastaju staroplaninski potoci i reke. Ovo je pravo mesto za odmor pred završni uspon na Tupanac. Milan i ja odlučujemo da uspon obavimo polukružno, zaobilazeći dol sa zapadne strane. Najpre idemo do pojate ili govedarnika koji se nalazi na vrhu dola:

Prelazimo preko možda i najjačeg vrela i krećemo pravo ka vrhu. Pogled unazad je sve lepši:

Na poslednjoj fotografiji se vidi zaobljeni vrh istog imena kao i onaj na koji smo krenuli - Tupanac. Nešto je niži od ,,glavnog'' Tupanaca (1602 m, naspram 1673 m) i nalazi se južno od njega. Mi smo ga nazvali ,,Mali Tupanac'' (slično Koprenu i ,,Malom Koprenu'').

Na oko 1600 m visine čeka nas i pojas kleke. Nije tako gust kao na prilazu Koprenu pa ga brzo savladavamo:

Posle 4h 15 min pešačenja i savladavanja najrazličitijih prepreka, našli smo se na vrhu Tupanac. Sasvim sigurno, to je jedan od vrhova u pirotskom kraju koji su najteži za osvajanje:

Pogled na jug i srpsku stranu je bio dobar - ,,Mali Tupanac'', dolina Rosomačke reke, gotovo ceo venac planine Vidlič:

Na zapadu - dolina Jelovičke reke, Dojkinački Ponor, Stražna čuka... Nažalost, Kopren i Kaca-kamen su svo vreme našeg boravka na ovom vrhu bili u magli:

Zbog jake temperaturne inverzije, strujanja vazdušnih masa i guste magle, pogled u dubinu bugarske teritorije bio je nemoguć. U pravcu istoka, u produžetku granice, nazirali su se Mučibaba, Pregrada i Srebrna glava, najistočnija tačka Srbije:

Najbolja slika o pogledu sa vrha Tupanac dobija se kada se pogleda sledeći video-klip:

Povratak sa vrha je izgledao ovako. Krenuli smo patrolnom stazom i najpre obišli susedni granični kamen na našoj strani, koji se nalazi par stotina metara severozapadno od Tupanca. Ovo mesto se naziva ,,Dobro jutro''. Zašli smo malo u bugarsku teritoriju kako bi fotografisali njihovu napuštenu karaulu:

Krenuli smo naniže, u pravcu vrha ,,Mali Tupanac'', prolazeći iznad govedarnika. Cilj nam je bio da se u Rosomač vratimo drugim putem, ne želeći da ponovo savladavamo šumu u dolini Rosomačke reke.

Pratili smo put koji zaobilazi sa zapadne strane ,,Mali Tupanac''. Mi smo se popeli i na ovaj vrh kako bi uživali u pogledu na Tupanac i vrhove istočno od njega. U daljini smo mogli da vidimo i kupasti bugarski vrh Kom.

Ovde smo videli i dve srne. Nakon kratke deonice kroz šumu, ponovo smo se našli na putu koji nas je vodio pravo u Rosomač. Prošli smo pored doline Garčinog potoka (levo) i Jelovičkog Ponora (desno).

Uzput smo nailazili i na ovakve ,,prepreke'':

Zaobišli smo brdo Igin vrtop (severno od Rosomača, najviši vrh 1276 m) sa zapadne strane, prošavši pored jedne duboke vrtače:

Spustili smo se u deo koji se naziva Rudina, a nalazi se između Iginog vrtopa sa severne i Rosomačkog vrha (1250 m) sa južne strane. Posmatrali smo repetitor na Rosomačkom vrhu iz neobičnog ugla. Ovde sam poslednji put bio još u maju 2012. godine pa sam Milanu pokazao stari kameni krst.

Spustili smo se u selo pravo do crkve. Uverili smo se da je Rosomač ,,selo sa najvećim brojem Fića''. Posle 7h 30 min praktično neprekidnog kretanja, zatvorili smo i ovu fantastičnu, kružnu relaciju. Prepešačili smo preko 25 km teškog terena. Za povratak sa vrha Tupanac, mnogo boljim i bezbednijim putem nego u odlasku, potrošili smo i prilično manje vremena - oko 2h 30 min.

Trajanje relacije: oko 9.5h

Zahtevnost relacije: veoma teška (5/5), samo za najspremnije

Karakteristike: izuzetna planinska relacija; put koji smo koristili u povratku ili put iz pravca Jelovice (preko Jelovičkog Ponora) predstavljaju mnogo lakši i bezbedniji način dolaska na vrh Tupanac, ali se propušta prolaz kroz šumovitu dolinu Rosomačke reke kao i poseta prelepom Rosomačkom vodopadu; atraktivni vrh Tupanac na srpsko-bugarskoj granici sa veoma lepim vrelima u svom podnožju; na padinama vrhova Tupanac i ,,Mali Tupanac'' ima puno borovnica, a u dolini Rosomačke reke sremuša

Rizici: nema nikakvih markacija (bilo da se ide jednim ili drugim putem prikazanim na mojoj karti), dolina Rosomačke reke i njenih sastavnica je izuzetno teško prohodna, kraj je pust i nenastanjen - na ovakvu relaciju nikako ne ići sam već samo u društvu iskusnih planinara i vodiča; morate da pijete vodu direktno iz potoka ili sa vrela u podnožju vrha - birajte protočne delove gde se voda ne zadržava

Komentari

Novi komentar