14jun2020 Basarski kamen sa Planinarskog doma

Ako je Stolski kamen ili Golemi stol obeležje lužničkog kraja, onda je Basarski kamen, vidikovac severoistočno od Pirota, jedan od najznačajnijih prirodnih objekata u okruženju Pirotske kotline. Nalazi se u pozadini mnogih fotografija i razglednica, dominira svojom visinom i privlači znatiželjnike atraktivnim izgledom. 

Pogled sa Basarskog kamena na Pirotsku kotlinu je u konkurenciji za najlepši, zajedno sa onim sa Božurata, brda koje se nalazi tačno preko puta, ili sa Sarlaha. Posle Panice, najvišeg vrha Vlaške planine (1442 m), to je najviši vrh sa koga se može videti Pirot, mada je pogled sa Basarskog kamena kudikamo bolji.

Postoje dva pravca kojima se ide na Basarski kamen: prvi je sa puta za selo Basaru, po kome je ovaj vrh na planini Vidlič i dobio ime, a drugi sa obližnjeg Planinarskog doma. Vazdušnom linijom od vrha Basarskog kamena, na nadmorskoj visini od 1376 m, do centra Pirota, ima svega 9 km. Sama stenovita vertikala visoka je oko 200 m.

Ja sam do sada više puta bio na Basarskom kamenu, interesantno - uvek iz prvog pravca, sa basarskih livada, jugozapadno od stenskog odseka. Uvek bih se vraćao niz strmi kamenjar istočno od vrha, prolazio kroz selo Basaru i tako ,,zatvarao'' kružnu relaciju. Ovog puta mi je želja bila da se u društvu svog druga Milana popnem na Basarski kamen iz suprotnog pravca, sa polaznom tačkom na Planinarskom domu. Pošto mi uspon na ovaj istaknuti vrh nikada nije bio lak, želeo sam da proverim da li je on dostupniji iz pravca jednog od najpoznatijih pirotskih izletišta.

Pošto smo se našli u periodu svakodnevnih junskih kiša i lošeg vremena za planinare, ni pogled na Basarski kamen sa puta za Visok tog jutra nije puno obećavao:

Milan i ja zastajemo na nekih 500 m pre Planinarskog doma. Namera mi je bila da obiđem jedno mesto na kome nisam bio još od svog detinjstva. Sišli smo niz put kojim se ranije češće prolazilo:

Posle svega nekoliko minuta dolazimo do takozvane Careve česme. Natpis na njoj je oštećen i slova se teško razaznaju, a voda curi u kapima:

Vraćamo se na put i stižemo do Planinarskog doma, omiljenog izletišta Piroćanaca. Nalazi se na oko 1030 m nadmorske visine i udaljeno je od Pirota oko 12 km. Negde sam pročitao da je stari planinarski dom na ovom mestu, na kome se sada nalazi napušteni hotel, izgrađen 1954. godine, a da je prva skijaška staza izgrađena deset godina kasnije - 1964. Nešto kasnije asfaltiran je put od Pirota koji produžava do brojnih visočkih sela i koji je nezaobilazan u osvajanju ogromnog staroplaninskog prostranstva.

Mesto na slici mnogi ljudi u Pirotu povezuju sa svojim prvim smučarskim koracima. Tako sam i ja, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, ovde učio da skijam. Zanimljiva je priča o počecima skijanja u Pirotu (Živković Jordan i Ilić Branimir: Smučarstvo u Pirotu, njegov nastanak i razvoj - Pirotski zbornik br. 10, 1979):

Iako do Drugog svetskog rata u Pirotu nije postojalo organizovano smučarsko društvo, niti je bilo zvaničnih takmičenja, to ne znači da Piroćanci 30-ih godina XX veka nisu znali za skijanje.

Prve smučke u Pirotu napravio je Krsta Živković Delimanac 1933. godine. Napravljene su primitivno u stolarskoj radionici od jasenovog balvana, a vezovi su poručeni iz Slovenije. Najteže je bilo saviti ih i napraviti vrh. Prvi ,,smuk'' Delimanac i njegovi drugovi napravili su kroz ,,Dlgošijinu njivu''.

U vremenu od 1933. do 1940. godine bilo je 30-40 Piroćanaca koji su se bavili skijanjem. To su bili mladići, uglavnom zanatlije, đaci i studenti. Najčešće su se skijali na Crnom vrhu, tj. na njegovim severnim padinama prema dolini Dobrodolske reke (mesto ,,Nauši''). U to vreme bilo je i otpora skijanju, što je bilo posledica konzervativnih shvatanja. Zbog toga su pirotski skijaši morali da se bore, kako za nabavku skupe opreme, tako i protiv zastarelih shvatanja. Nisu bili retki slučajevi da su zanatlije u Tijabari, došavši nedeljom rano da počiste radnje, zviždali i lupali u kante onima koji su odlazili na skijanje. Zbog toga su neki smučari iz grada odlazili subotom uveče u Gradašnicu, tamo noćili i u nedelju ujutru odlazili na skijanje na Crni vrh.

Omiljeni smučarski tereni u to vreme, pored Crnog vrha, bili su i: Belava, pomenuta Dlgošijina njiva, Ćosina parasina, Ciganski dol, Mezdrija i tereni oko sela Basare. Kako su ondašnji smučari bolje savladavali tehniku skijanja, tako su tražili duže i ,,opasnije'' terene pa su počeli da prave i prve smučarske ture. Prvi zvanični učitelj skijanja u pirotskom kraju bio je Dimitrije Mitić.

Milan i ja smo za početak uspona na Basarski kamen izabrali mesto koje se nalazi odmah do sportskih terena na Planinarskom domu:

Mogli smo da napravimo i drugačiji izbor i da na obeleženu stazu do Basarskog kamena izađemo sa čuvene ,,Titove česme'' i prolazeći pored samog hotela. On je sada u privatnom vlasništvu poznatog crnogorskog košarkaša sa španskim pasošem, Nikole Mirotića, zvrlji napušten i prazan i čeka zajedno sa nama neke bolje dane.

Kako god, putevi se u šumi iznad hotela spajaju u jedan koji vodi ka cilju zvanom Basarski kamen. Odmah uočavamo sjajne markacije, verovatno nedavno osvežene, i shvatamo da nećemo imati nikakvih problema:

 Svraćamo do još jednog meni dragog mesta koje pamtim iz svojih dečačkih dana. To je prelepa livada u podnožju stenovitog odseka Planinica (1233 m). Ja je znam kao ,,Karakondžulu'', neki je zovu ,,Karakondžica'' i sl:

Šumska staza prolazi upravo ispod stena prikazanih na poslednjoj slici. Sve je mokro i natopljeno vodom. Uspon nije preterano jak, ali zbog obilja vlage teško dišemo i pravimo češće pauze.

Posle skoro pola sata hoda od polazne tačke na Planinarskom domu, izbijamo na jedan proplanak. Pogled se otvara na istok, ka Visokoj steni, a možemo da vidimo i severne padine Basarskog kamena. S leve strane su duboke vrtače i taj kraj sam upamtio kao vrlo težak još u maju 2015. kada sam se peo na Visoku stenu (najviša tačka na 1338 m). U tom delu je veliko šumsko prostranstvo stradalo u požaru u leto 2007. godine, a posledice požara nisu mogle da budu sanirane zbog nepristupačnosti terena.

Staza zatim ponovo ulazi u bukovu šumu. Markacije su izuzetno dobro urađene, što je najvažnije i u suprotnom smeru, što je neprocenjivo u povratku:

U dobrom raspoloženju Milan i ja dolazimo do raskrsnice šumskih staza, meni dobro poznate od ranijih uspona na Basarski kamen. Uvek sam do mesta prikazanog na sledećoj fotografiji dolazio odozdo, sdesna, a sada prvi put stižem sa Planinarskog doma i pravca severa. Ovde skrećemo pod pravim uglom levo:

Do vrha ima još vrlo malo. Teren je malo teži, ima dosta oštrog kamenja. Nailazi se i na jednu banderu, pa alternativa za uspon na Basarski kamen za avanturiste može da bude i praćenje njihovog niza od podnožja.

Sledi završni uspon na vrh sa njegove severne strane:

Posle tačno 1h 5 min ne preterano napornog hoda, Milan i ja smo na Basarskom kamenu. Jaka vazdušna strujanja sa juga kovitlaju i mešaju vazdušne mase. Na vrhu nemamo osećaj da je sredina juna već da smo u martu ili novembru. Ovde se nalazi napuštena kućica Republičkog hidrometeorološkog saveza Srbije koja odavno ne služi svojoj svrsi. Ne može se videti iz grada dvogledom ili iz samog podnožja zbog svog položaja. Na vrhu obično služi kao zaštita od jakog vetra koji na Basarskom kamenu skoro uvek duva. U odnosu na svoj poslednji dolazak na ovo mesto, u maju 2018. godine, primećujem upadljivu razliku i na njoj natpis na arapskom jeziku. Verovatno je ovde boravila ekipa migranata sa ,,Četvrtog kilometra''.

Magla nam ograničava pogled na grad Pirot i Pirotsku kotlinu. Situacija se menja bukvalno svake sekunde. U pojedinim trenucima pogled nam je ograničen na svega nekoliko desetina metara:

Pogled sa bočnog stenskog odseka na glavnu vertikalu je izgledao ovako u periodu najgušće magle i intenzivnog strujanja vazdušnih masa:

Pravimo pauzu pred povratak nazad. Razmišljam o tome da je put kojim smo došli najbolji za uspon na Basarski kamen i da njime na ovaj sjajni vidikovac možemo da povedemo i članove svojih porodica ili kolege sa posla. Za uspon sa basarskih livada meni je uvek trebalo oko sat i po vremena, ali je u delu zapadno od ,,kamena'' teren veoma težak i nema markacija.

Vremenski uslovi se menjaju u našu korist. Tako smo mogli da osetimo da je boravak na vrhu Basarskog kamena neponovljiv doživljaj. Sada smo mnogo bolje nego ranije mogli da vidimo naš rodni grad, sela u Pirotskoj kotlini i po njenom obodu, selo Basaru u podnožju (oko 850 m nadmorske visine), obližnje vrhove Vidliča - Crni vrh i Vučje:

Milan i ja vas pozdravljamo i pozivamo da nekom pogodnom prilikom posetite ovo prelepo mesto. Popnite se na Basarski kamen koji svakog dana gledate iz Pirota. Nama je u povratku do Planinarskog doma, obeleženom stazom kojom smo i došli na vrh, bilo potrebno svega 55 minuta.

U povratku prema Pirotu, pogled na Basarski kamen sa puta je bio mnogo bolji nego u odlasku:

Trajanje relacije: oko 4h

Zahtevnost relacije: srednja (3/5), sa basarskih livada iz suprotnog pravca - teška (4/5)

Karakteristike: sjajna planinarska relacija, kroz lepe predele do fantastičnog vidikovca i markantnog stenskog odseka koji se vidi iz samog Pirota; odlično markirana planinarska staza, uzput možete da berete pečurke i šumske jagode

Rizici: vode ima samo na Planinarskom domu i u podnožju Basarskog kamena (,,Policijska česma'' ili selo Basara); biti oprezan na samom stenskom odseku; jak vetar i česta magla

Komentari

Novi komentar