21jun2020 Belopalanačka sela Babin Kal i Kozja

Poseta ovim selima bila je odavno zacrtana za 30. maj ove godine. U planu je bilo da tog dana Milan i ja odemo u Kozju, na slavu kod mog prijatelja Dejana. On živi i radi u Smederevu, a po majci je poreklom iz ovog sela. Sticajem okolnosti (korona, obaveze na poslu), to se nije desilo. Tako sam u Milanovom društvu krenuo u opuštenu šetnju do Kozje dvadesetak dana kasnije.

Poslednji put smo u ovom delu belopalanačke opštine bili u leto prošle godine, u povratku iz svrljiškog sela Lozana i sa Zelenog vrha, najviše tačke Svrljiških planina. Stari put koji spaja Belu Palanku sa Svrljigom i Knjaževcem nije se mnogo promenio, bar ne u svom početnom delu. Posle obilaska Bele Palanke na ,,starom'' magistralnom putu, prešli smo veliki most na Nišavi i krenuli lošom deonicom puta koja je dugačka oko 6 km. Razlog je smesa prašine i sitnih kamenčića koja je na površini puta očvrsla, a posledica je intenzivne eksploatacije kamena u tri kamenoloma i prolaska velikog broja teško natovarenih kamiona. Iako je istočni krak Koridora 10 odavno završen, izgleda da se ovde kamen još uvek eksploatiše, a da popravka ove deonice puta trenutno nije u planu. Sledeće fotografije nije potrebno komentarisati:

Tek nakon poslednjeg od tri kamenoloma, pre sela Donja Glama, put postaje onaj stari - uzak i krivudav, sa puno oštećenja. Po izlasku iz Gornje Glame kreće nova deonica puta. Zastali smo na prevoju između Gornje Glame i sela Babin Kal. Sa oko 750 m nadmorske visine imali smo lep pogled na okolinu. Granica pirotske i belopalanačke opštine nije daleko od ovog mesta - duboko dole desno su dolina Osmakovske reke i pirotsko selo Osmakovo. U podnožju Orljanskog kamena, koji se skrivao u magli, mogli smo da vidimo još jedno pirotsko selo - Orlju.

Na ulazu u Babin Kal smo stali da slikamo tablu koja označava ulazak u etno-selo. Ovo mesto mi je dobro poznato sa avanture od 30. aprila prošle godine kada sam sâm osvojio obližnji Golemi vrh i Suligatu i u povratku po jakoj prolećnoj kiši sišao na put upravo ovde:

Prošli smo kroz Babin Kal, koji se uz put prostire u dužini od skoro 2 km, i došli u drugi deo sela. Ovde ostavljamo automobil i primećujemo da je prilično živo. U pitanju su republički parlamentarni izbori, a u Babinom Kalu je glasačko mesto za ovo i još tri susedna sela - Donju i Gornju Glamu i Kozju. Ukupno imaju upisanih 55 glasača. Milan i ja koristimo priliku da fotografišemo seoske spomenike. Jedan od njih je relativno nov, iz 2015. godine, i nisam ga primećivao kada sam ranije prolazio ovim krajem.

Neposredno iza spomenika je zgrada stare seoske škole. Nažalost, odavno je zatvorila svoja vrata đacima i nalazi se u vrlo lošem stanju:

Građevinske mašine u njenom okruženju dokaz su da se ipak radi na revitalizaciji starog puta. Da nisu u pitanju samo predizborna obećanja, uverili smo se kasnije, u povratku za Pirot, na deonici između sela Babin Kal i Miranovačka Kula.

Po popisu iz 2002. godine u selu Babin Kal su živela 55 stanovnika, upravo onoliko koliko 18 godina kasnije ima glasača u sva četiri pomenuta sela. Za vreme Drugog svetskog rata ovde je prolazila demarkaciona linija, ustanovljena u julu 1941, koja je razdvajala Nedićevu Srbiju i Bugarsku. Posle ovog rata, 1948. godine, u selu je živelo 685 ljudi. Od šesdesetih godina prošlog veka broj stanovnika se naglo smanjuje. Udaljenost od centra opštine u Beloj Palanci je oko 13 km, a od centra okruga u Pirotu oko 41 km.

O poreklu imena sela Babin Kal postoji i jedna veoma zanimljiva priča (Snežana Branković: Prošlost mog zavičaja - predanja, priče, događaji, priča ,,Babin Kal'', 2012):

Neka žena u Budžaku, na padinama Stare planine, godinama je važila za hajdučkog jataka. Dugo vremena Turci nisu mogli da je otkriju, a kada su je uhvatili već je bila baba. Kako bi zastrašili srpsku raju, vezali su je konopcem za konja na kojem je jahao Turčin, a uz njega nekoliko pratioca. Vodili su je od mesta do mesta i pred okupljenim ljudima je pokazivali onako bosu, pocepanu i izmučenu. Tukli su je pred narodom, govoreći da će tako proći svako ko pomaže hajduke.

Jedva živu, babu su dovukli do mesta gde se sada nalazi selo Babin Kal. Tu su pred ljudima pretukli babu tako da je jadna od muke i bolova pala onesvešćena. Turci su naredili da se donese voda i da se baba poliva dok se ne osvesti. Proliveno je dosta vode da bi je povratili u život. Kada su je Turci odvukli dalje, na mestu u maloj uvalici gde je baba ležala, ostala je bara i kaljuga. Vremenom su to mesto nazvali Babin Kal.

Izmučenu babu, koja više nije mogla da hoda nego su je vukli po prašini, Turci su ubili nedaleko odatle, na putu pored brda na kojem je bila stražarska kula. Odsečenu babinu glavu natakli su na visok kolac iznad puta. Tako je nastao naziv za to mesto - Babina glava, koje danas predstavlja prevoj na putu od Bele Palanke prema Svrljigu i Knjaževcu (nadmorska visina oko 760 m) i gde prolazi granica dve opštine - pirotske i belopalanačke. To je i važna strateška tačka iz svih oslobodilačkih ratova vođenih protiv Turaka i Bugara. Na sličan način dobila su naziv i druga mesta po kojima je vođena i mučena baba, hajdučki jatak - Babin zub, Mučibaba, Tresibaba i sl.

Na izlazu iz sela Babin Kal prema severu, u pravcu Miranovačke Kule, Periša, Svrljiga i Knjaževca, nalazi se obročni krst posvećen Svetom arhangelu Gavrilu:

Ulaz u selo iz pomenutog pravca izgleda ovako:

Baš na mestu prikazanom na poslednjim fotografijama nalazi se skretanje za oko 3 km udaljenu Kozju. Do ovog sela Milanu i meni je trebalo oko 35 minuta hoda.

I Babin Kal i Kozja se nalaze na padinama Svrljiških planina, i to njihovog jugoistočnog dela koji se naziva Rinjska planina. Najpre smo prošli kroz jednu udaljenu i opustelu mahalu sela Babin Kal, koja se naziva Padina:

Imali smo sve bolji pogled na istok, u pravcu Paješkog kamena (1162 m), iznad sela Paježa, i nešto niži Orljanski kamen (oko 990 m):

Jedna stvar nas je oduševila na putu prema Kozji, a to su brojna stabala trešanja, zrelih i slatkih plodova. Ne sećam se da sam ih negde viđao u većem broju:

Kozja je smeštena u podnožju jednog uzvišenja karakterističnog kupastog oblika. Nemojte da mi zamerite ako pravim grešku - mislim da mi je Dejanova majka iz Smedereva rekla da se zove Zelenčica. Nekada su se na njoj palile logorske vatre uoči Prvog maja, a deca i omladina iz Kozje se takmičila s onima iz Paježa koji su vatru palili na Paješkom kamenu - čija će vatra biti jača i lepša. Ispod samog brda je napuštena farma koja je bila aktivna do pre 15-ak godina. Sada je lovci iz Bele Palanke koriste kao svoju bazu. Visoko gore u planini, zapadno od sela, naziru se: Golemi vrh, Kula, Kovna i Kovina, vrhovi visine preko 1200 m:

Po drugi put sam u Kozji. Prvi put sam ovde bio još u decembru 2012, po mrazu i dubokom snegu. Ovog puta me nakon ulaska u selo sačekalo jedno prijatno iznenađenje - seoska crkva i zvonara bile su obnovljene i dobile neki novi sjaj:

Kozjanska crkva pripada Prvoj palanačkoj parohiji. Podignuta je 1904. godine i posvećena je Spasovdanu odnosno Vaznesenju Gospodnjem. Interesantno je da meštani slave ovaj praznik, ali da pop iz Bele Palanke dolazi u selo subotom, dva dana nakon Spasovdana.

Pored zvonare crkve naviše ide put kojim se može ,,u planinu''. Pored njega, u višem delu sela, nalazi se stara četvororazredna škola. Nažalost, ovu informaciju sam kasno dobio tako da je Milan i ja nismo posetili. Posle četiri razreda osnovne škole deca iz Kozje su išla u veliku školu u selu Babin Kal, koju ste mogli da vidite na fotografijama u prvom delu članka.

Kozja je po broju stanovnika oduvek ,,pratila'' Babin Kal: 1948. godine - 553, 2002 - 76. Zanimljivo je da obe Glame (Donja i Gornja) i Babin Kal, kao drumska sela, nema svoje crkve, a da ih imaju obližnja sela - Kozja, Pajež i Miranovačka Kula. Centar Kozje je na nadmorskoj visini od oko 690 m.

Sa platoa na kome se nalazi crkva je lep pogled:

Ispod crkve je centar sela sa velikim zadružnim domom:

Ovde, pored zadružnog doma, nalazi se veliki spomenik posvećen palim borcima iz Narodnooslobodilačkog rata. On podseća i na jedan nemili događaj koji se u Kozji odigrao u februaru 1944. godine.

Želimir Žilnik je poznati jugoslovenski i srpski filmski reditelj i scenarista, poreklom iz Slovenije. Njegovi najpoznatiji filmovi su nastali šesdesetih godina prošlog veka - ,,Nezaposleni ljudi'' i ,,Rani radovi''. Za njih je dobio i međunarodna priznanja, ali je prethodno bio na udaru tadašnjeg režima. Zanimljivo je da se Želimirova porodica doselila pre Drugog svetskog rata iz Slovenije u Niš, ,,trbuhom za kruhom'', i da je on rođen u septembru 1942. godine u logoru Crveni krst u Nišu, gde je njegova majka bila zatočena.

Otac Želimira Žilnika, Konrad Žilnik Slobodan, bio je član Okružnog komiteta KPJ za Niš i jedan od osnivača Ozrenskog i Topličkog partizanskog odreda. Navodno je zverski ubijen od strane četnika upravo u belopalanačkom selu Kozja, a ukazom Josipa Broza Tita iz 1953. godine posthumno je proglašen za narodnog heroja.

Prema svedočenju očevidaca, Konrada Žilnika su četnici u Kozji bukvalno zaklali na panju. Ovom strašnom događaju, kao i tragičnoj sudbini porodice poznatog reditelja, posvećen je i dokumentarni film ,,Poslednji Žilnik'', koji je pored Slovenije, Italije i Niša, delom sniman i u samoj Kozji.

Postoje i drugačije verzije ovog događaja. Prema jednoj, čitava priča o tome kako je Žilniku odsečena glava u selu Kozja je izmišljena. Davali su je jadni seljaci u pirotskoj Ozni pod batinama i torturom. Konrad je navodno uhvaćen u pokušaju da se prebaci u Bugarsku, suđen je i osuđen zbog zločina koje je počinio u aleksinačkom i niškom kraju. Navodno je streljan, ali ne i zaklan, a telo mu je zakopano po propisu.

(Sajt www.glas-javnosti.rs/Kultura/Priča o stradanju i poslednjem Žilniku, priča od 22. januara 2008, autor M. Doderović)


Znao sam od ranije za ovu tešku priču. Pošto sam je ispričao Milanu, obišli smo i gornji deo sela. Odatle sam imao lep pogled na vrhove Veliku i Malu Suligatu (meštani ih nazivaju i ,,Silugata'', a ja se ipak držim onoga što piše u topografskim kartama), na kojima me uhvatilo nevreme poslednjeg dana aprila 2019. Tada sam sa Suligate posmatrao selo Kozju.

U povratku do Babinog Kala bilo je prilično prometno na seoskom putu. Malobrojni, ostareli glasači iz Kozje su privatnim automobilima prevoženi do biračkog mesta u Babinom Kalu...

U želji da izbegnemo oštećenu deonicu pred Belom Palankom, vratili smo se u Pirot preko Miranovačke Kule, Periša, Jalovik Izvora, vodopada Bigar, Cerove i Temske. Udaljenost između sela Babin Kal i Pirota ovom trasom je oko 59 km.

Veliku zahvalnost za informacije dobijene o selima Babin Kal i Kozja dugujem svom prijatelju Dejanu iz Smedereva i njegovoj majci.

Trajanje relacije: oko 4h

Zahtevnost relacije: umerena (2/5)

Karakteristike: obilazak zabačenih belopalanačkih sela uz prijatnu šetnju lepim krajem između Babinog Kala i Kozje; mogućnost kružne relacije kolima ili biciklom u dužini od oko 100 km

Rizici: loša deonica puta između mosta na Nišavi kod Bele Palanke i sela Donja Glama

Komentari

Novi komentar