2aug2020 Knjaževačka strana Stare planine: selo Crni Vrh - karaula Mirica - vrh Dupljak

Nedeljama smo se spremali za ovu relaciju. Samo dan pre, svi planovi su se izjalovili. Ja sam bio spreman da u avanturu i osvajanje preko 2000 metara nadmorske visine krenem potpuno sâm. Kada mi je kum Marjan potvrdio polazak, bio sam oduševljen. Znao sam da sledi naš najuspešniji zajednički planinarski poduhvat.

Krenuli smo u cik zore, kako bi smo dobili na vremenu i uhvatili malo od jutarnje svežine. Do sela Crni Vrh vozio sam 55 km i više od sat vremena. Ovo knjaževačko selo u podnožju Stare planine nalazi se u dolini Crnovrške reke. Uz put koji vodi do turističkog centra na Babinom zubu prostire se u dužini od preko 5 km. Ispod samog puta, na ulazu u selo, na Crnovrškoj reci, nalazi se jedan lep vodopad. Malo dalje u selu je zahvat mini hidroelektrane, kojim je protok vode u reci nizvodno drastično smanjen. Tu su i brojni smeštajni kapaciteti, ugostiteljski objekti i radnje za rentiranje ski-opreme, koje uglavnom rade preko cele godine. U selu se nalazi i crkva posvećena Svetom proroku Iliji, a pošto je tog dana bio Sveti Ilija Gromovnik ili Ilinden, od ranih jutarnjih sati je bilo jasno da će uzan put do nje biti tesan da primi sve zainteresovane posetioce:

Auto smo ostavili na mestu odvajanja makadamskog puta od glavnog puta za Babin zub. Do njega ima još oko 10 km. Ovde je nadmorska visina oko 815 m, a u neposrednoj blizini se nalazi sastav Goleme i Kozarničke reke u pomenutu Crnovršku reku. Put kojim smo Marjan i ja krenuli u avanturu vodi uz dolinu Goleme reke:

Uspon je u početku konstantan i jak. Imali smo lep pogled na stene Babinog zuba, vrhove Žarkovu čuku i Prilepski vrh, obasjane prvim zracima jutarnjeg sunca:

U ovom delu relacije reka je uvek duboko u dolini, ispod puta. Praktično se ne vidi, samo hukom podseća na svoje prisustvo:

Put konstantno vodi u pravcu istoka i približava se staroplaninskom vencu na granici s Bugarskom. Nakon 1h 20 min od polaska prelazimo Golemu reku. Na ovom mestu pravimo prvi duži odmor:

Od ovog mesta produžava deonica klasičnog šumskog puta, sa puno odvajanja. Veliki je broj potočića koji se slivaju sa različitih strana i više ne možemo govoriti o Golemoj reci već o njenim izvorišnim kracima. U ovom delu je važno praćenje markacije jer samo ona vodi na pravi put:

Uspon je ponovo jak, a pogled na Prilepski vrh (1906 m), usputnu tačku prilikom uspona na Midžor, fantastičan. Od pomisli da idemo na vrh, koji još uvek ne možemo da vidimo, a koji je na još većoj visini, hvata nas jeza.

Posle 2h 45 min hoda od sela Crni Vrh, dolazimo do važnog prolaznog cilja - karaule Mirica, uz napomenu da smo tridesetak minuta utrošili prethodno na fotografisanje potoka u podnožju. U pitanju je stara predratna karaula, iz vremena Kraljevine Jugoslavije. Nalazi se na lepom platou, na oko 1490 m nadmorske visine:

Ispod karaule se nalazi jedna duboka dolina koja predstavlja začetak većine izdanaka Goleme reke i Trgoviškog Timoka. Nalazi se u podnožju Tupanara, vrha koji se nalazi na oko 1 km zapadno od Midžora, a karakterističan je po dva uzvišena dela gotovo iste visine (1956 i 1959 m). Do pomenute doline vodi put kojim smo mi krenuli, a nadalje se račvaju brojni šumski puteljci kojim drvari zalaze u samo ,,srce'' staroplaninskog masiva. Deo Stare planine koji se negde kod Midžora odvaja od glavnog planinskog venca duž granice sa Bugarskom i pruža u pravcu Babinog zuba, ovde izgleda kao visoki zid ili štit:

Odavde smo praktično prvi put mogli da vidimo i cilj naše relacije - vrh Dupljak (2032 m). Od Mirice je vazdušnom linijom udaljen oko 1.6 km:

Marjan i ja sa proplanka na kome je karaula Mirica krećemo markiranom planinarskom stazom koja treba da nas odvede na prevoj Vučje jame, na samoj granici sa Bugarskom. Stazica se probija kroz kleku, a kreće područje prebogato borovnicom i divljom malinom:

Dolazimo do samog potoka koji se sliva s jednog mesta u podnožju Vučjih jama. Markacija se potpuno gubi u gustoj kleki i mi krećemo strmo naviše, sami birajući putanju:

Ne pamtim da sam bio u kraju sa toliko zrelih borovnica. Razmišljao sam o tome kolika prostranstva na Staroj planini zauzima ova cenjena i prilično vredna šumska voćka (na pijaci u Pirotu 450-500 din za kilogram) i kolika sredstva bi naša zemlja mogla da ubira od njenog izvoza za potrebe velikih inostranih proizvođača sokova i drugih prerađevina. A koliko bi tek radne snage moglo da se uposli... Nažalost, stvarnost je sasvim drugačija - branje borovnica je težak posao kojim se bave samo malobrojni pojedinci, a hipermarketi nam prodaju ,,domaću borovnicu'' koja nije ni nalik staroplaninskoj.

Prilikom uspona uz dolinu učinilo nam se da je njena suprotna, desna strana prohodnija. Međutim, kada smo u povratku krenuli tim delom, doživeli smo ,,pakao kleke'' u pravom smislu te reči. Prosto je neverovatno kako ova prizemna zimzelena biljka, sa niskim drvenastim stablom i plodovima nalik na plodove borovnice, uspeva da se tako brzo širi i osvaja sve veći deo Stare planine. Predstavlja verovatno najvećeg ,,neprijatelja'' planinara prilikom osvajanja najviših vrhova, a osećaj kretanja po njoj je vrlo neprijatan. Morate stalno da podižete noge, sitne oštre iglice vam se zabijaju u odeću i obuću, a pri tome nemate uvid u to gde gazite. Ljudi se obično plaše da u tom gustišu nema otrovnih zmija, ali ja nisam imao takvih iskustava niti sam čuo od drugih planinara da je u kleki nagazio zmiju. U svakom slučaju, mislio sam da je najgušća i najteže prohodna u podnožju Koprena, ali kraj između Mirice i Vučjih jama je u tom pogledu neprevaziđen:

Tačno sat vremena nam je bilo potrebno da savladamo oko 300 m visinske razlike i stignemo na prevoj Vučje jame (1769 m). Na njemu se nalazi veliki granični kamen:

Pored graničnog kamena je odmarala grupa od tri mladića. Još izdaleka, prema zelenoj boji koja je dominirala na njihovoj planinarskoj opremi, zaključio sam da su u pitanju Bugari. Nisam se prevario - dolaze iz grada Vidin, na severozapadu Bugarske i na Dunavu, krenuli su kao i mi nekoliko sati ranije iz sela Gornji Lom, sa oko 1000 m nadmorske visine, i idu na Midžor. Na prevoju su pravili pauzu pred završni uspon. Sa prevoja su krenuli stazom naviše, duž granične linije, u suprotnom pravcu od onog kojim smo mi nameravali da idemo:

Postoji lakši način uspona na Dupljak, u odnosu na onaj koji smo mi izabrali, jer podrazumeva savladavanje mnogo manje visinske razlike (u našem slučaju, sa polaskom iz Crnog Vrha - oko 1215 m). Polazna tačka je planinarski dom na Babinom zubu, ide se putem za Midžor, a zatim se na južnim padinama Tupanara skreće levo na stazu koja vodi upravo do prevoja Vučje jame:

Bugari do Vučjih jama imaju mnogo bolju prilaznu stazu koja vodi uz Kozju grbinu:

Mi smo krenuli uz granicu na sever, prema Dupljaku. Za uspon na ovaj vrh sa Vučjih jama bilo nam je potrebno tačno sat vremena. Iako se ide planinarskom stazom po samom grebenu Stare planine, deonica nije nimalo naivna jer se stalno ide gore-dole po nezgodnom kamenitom terenu:

Na prevojnim tačkama snažne vazdušne mase iz Bugarske su brzo prelazile na srpsku stranu. U pojedinim momentima nalazili smo se na udaru jakih strujanja, a magla je smanjivala vidljivost na svega nekoliko desetina metara. To nam je delimično otežavalo i usporavalo kretanje:

Dupljak je piramidalnog oblika i karakterističan po velikom kamenju koje prekriva njegove padine praktično sa svih strana u širini od nekoliko stotina metara. Imali smo osećaj da ih je nekakva nevidljia sila naslagala unaokolo. Kretanje po ovom kamenju, sa upečatljivim svetložutim i crnim lišajima na površini, je prilično zahtevno:

Iscrpljeni do zadnjih atoma snage, zbog svih prepreka koje smo morali da savladamo, nakon pređenih 11 km i 5h 25 min hoda od Crnog Vrha, moj kum Marjan i ja smo se našli na vrhu Dupljak:

Izgled samog vrha je vrlo zanimljiv. Ovde se srpsko-bugarska granica ,,lomi'' u pravcu zapada i zalazi dublje u teritoriju Srbije. Planinarska staza vodi dalje grebenom ka vrhu Golemi kamen (1969 m):

Zbog magle, sa Dupljaka nismo imali pogled kakav smo očekivali. Sunce je samo na momente probijalo niske oblake i dozvoljavalo nam da na kratko vidimo dolinu Goleme reke kojom smo došli, oko 7 km vazdušnom linijom udaljeno turističko naselje u selu Crni Vrh, Babin zub, Prilepski vrh i Tupanar. Midžor praktično nismo ni mogli da vidimo.

Znam da se mnogi neće složiti sa mnom, ali to su činjenice. Dupljak je sa visinom od 2032 m drugi vrh u Srbiji (iza Midžora, 2169 m), ne računajući Kosovo i Metohiju i više vrhove na Prokletijama, Šar-planini, Hajli... Praktično, to je uz Midžor jedini vrh u srpskom delu Stare planine sa visinom preko 2000 m. Konkurenciju može da predstavlja vrh Martinova čuka (2011 m), na grebenu Stare planine između Midžora i Vražje glave, ali pitanje je da li je Martinova čuka vrh u Srbiji ili Bugarskoj (dobila je ime po bugarskom selu Martinovu). Kako god, za Marjana i mene je uspon na Dupljak predstavljao veliki zajednički poduhvat i nezaboravno iskustvo. Dupljak je inače od Midžora na vazdušnom rastojanju od oko 3.7 km.

Posle kvalitetnog jednočasovnog odmora na najvišoj koti u opštini Knjaževac, usledio je povratak istom stazom kao u odlasku. Prolazna vremena su bila sledeća: prevoj Vučje jame - 30 min, karaula Mirica - 1h 15 min, polazno mesto u selu Crni Vrh - 3h 15 min:

Trajanje relacije: 13h

Zahtevnost relacije: izuzetno teška (5/5)

Karakteristike: prelep kraj na Staroj planini - dolina Goleme reke, okolina karaule Mirica, severne padine Prilepskog vrha i Tupanara, prevoj Vučje jame i vrh Dupljak; područje bogato borovnicama i ostalim šumskim voćem

Rizici: markacija je prisutna samo u pojedinim delovima relacije; osim Bugara na prevoju Vučje jame, Marjan i ja u toku 10h planinarenja nismo sreli nijednog čoveka; izuzetno težak uspon kroz kleku (i spust u povratku) od karaule Mirica do Vučjih jama; jak vetar na grebenu Stare planine; poneti dovoljne količine hrane i vode za piće; za uspon birati lepo i stabilno vreme, bez mogućnosti za kišu i grmljavinu

Komentari

Novi komentar