7nov2020 Izatovci i potraga za starim manastirom u okolini sela

Kao što sam napisao na kraju poslednjeg članka, nakon povratka na put koji od skretanja za Boljev Dol vodi prema Izatovcima - ,,ovde se moja relacija tog dana nije završila''. Štaviše, počela je jedna nova avantura, sasvim neplanirana, jer sam tog jutra morao da promenim svoj prvobitni plan i da zbog jutarnje magle u višim delovima Stare planine odustanem od uspona na Boljevske vrhove.

 

Zajedno sa svojim malim ,,prijateljem'', lovačkim psom koga sam ,,upoznao'' još u centru sela Boljev Dol, produžio sam od skretanja za farmu između ovog sela i Kamenice, u pravcu sela Izatovci. Kod skretanja za Boljev Dol mi se učinilo da asfalt prestaje, ali se on ponovo javlja sa približavanjem Izatovcima:

Na ulazu u selo Izatovce, s desne strane, nalazi se velika farma krava:

Stekao sam utisak da se ovde, u dimitrovgradskom Gornjem Visoku, čuva mnogo više stoke nego u pirotskom kraju. Primeri za to su: farma konja između sela Boljev Dol i Kamenice, farma krava u Izatovcima, nekoliko stada ovaca koje sam kasnije video u okolini Izatovaca, farma u obližnjem selu Gornji Krivodol, velika farma ,,Bele vode'' na skretanju za Rosomač (opština Pirot) itd. Naprosto, ovde su uslovi za stočarstvo gotovo savršeni - ima dovoljno vode, a pašnjaci sa najkvalitetnijom travom se nalaze tik uz seoske kuće. S druge strane dolina Visočice je prilično ravna, sa blagim pobrđem prema severu i Staroj planini i nešto strmijim prelazom prema Vidliču na jugu. To je velika prednost sela u ovom delu dimitrovgradske opštine u odnosu na Topli Do, Gostušu, Paklešticu, Dojkince, gde je konfiguracija terena drugačija pa je neophodno stoku izvoditi na veću visinu u potrazi za pašnjacima.

U centru sela Izatovci, rastao sam se sa svojim malim ,,prijateljem'' jer su ga lokalni psi oterali u pravcu Boljev Dola. Ovaj deo sela mi se učinio prilično nesređenim, za razliku od nekih ranijih poseta, jer je bilo puno blata:

Međutim, kada sam krenuo putem prema Slavinji, video sam da je takav izgled centra sela samo privremen. Uveliko se radilo na popravci puta između Slavinje i Izatovaca, primetio sam veliki broj kamiona i raznovrsnu mehanizaciju. To me veoma obradovalo jer sam znao da su Izatovci mnogo bliži Pirotu putem preko Planinarskog doma, Visočke Ržane i Slavinje. Upravo zbog radova u ovom delu Visoka sam tog jutra izabrao da u ovaj kraj dođem dužim putem - preko Dimitrovgrada, Smilovaca i Donjeg Krivodola.

Otišao sam do zgrade koja se nalazi na ulazu u selo iz pravca Slavinje. Bio sam ubeđen da je u pitanju stara seoska škola, a u stvari to je sada ambulanta. Verovatno je nekada i bila škola pa je pretvorena u ambulantu kad u školu više nije imao ko da ide:

Izatovci su od Dimitrovgrada udaljeni oko 31 km. Rastojanje od Pirota, ako se ide preko Dimitrovgrada i prevoja na planini Vidlič, iznosi oko 55 km. Pomenutim putem preko Planinarskog doma na Vidliču i Slavinje, udaljenost sela od Pirota se smanjuje na 36 km. Izatovci na neki način predstavljaju centar dimitrovgradskog Gornjeg Visoka, mada slična obeležja imaju i susedna sela, Kamenica i Donji Krivodol. U ovom selu su 2011. godine živela 28 stanovnika, a 1948. je popisano njih 366. Po predanjima, to je selo u koje je došao neki Rus Isak, pa mu otuda i naziv, ili je u pitanju selo koje je osnovao jedan od dvojice braće hajduka (drugi osnovao susedne Braćevce).

Po drugi put sam se tog jutra spustio do reke Visočice:

Kretao sam se stazom uz desnu obalu reke nasuprot seoskom groblju, prošao pored jedne stare vodenice i kuća u južnom delu sela. Ubrzo sam stigao do drvenog mosta na Visočici:

Prešao sam na levu obalu reke. Imao sam nameru da pronađem jedno zanimljivo i pomalo zaboravljeno mesto u okolini sela. Naime, ranije sam čitao da je u blizini Izatovaca postojao Manastir Sveti Arhangel ili takozvani Manastir Izatovac, ali da je on srušen i da su od njega praktično ostali samo temelji i ruševine. Još na putu između sela Boljev Dol i Kamenice, kada je bilo jasno da od uspona na Boljevske vrhove tog jutra nema ništa, odlučio sam da potražim ostatke starog manastira. Kako sam za tako nešto bio nepripremljen, od supruge Saške sam preko Vibera dobio slike teksta posvećenog manastiru u knjizi mog prijatelja Cvetka Ivanova iz Dimitrovgrada - ,,Vera i kamen - crkve i manastiri'' (Dimitrovgrad, 2018). Znao sam da se manastir nalazio na severnim padinama Vidliča, jugoistočno od sela, pa sam rezonovao da do njega mogu doći putem koji nakon drvenog mosta vodi uz levu obalu reke:

Još od ljudi, koji su čuvali ovce i koze u blizini seoske ambulante, dobio sam izvesna usmerenja i trebalo je da prvo potražim ,,žuti most'', uzvodno od sela. Ja ih nisam poslušao... Izbio sam najpre na jedan strmi odsek nad Visočicom, sa koga sam imao lep pogled na selo:

Išao sam dalje putem, vodeći se činjenicama iz pomenute knjige - da se manastir nalazio na ,,oko 0.5 km jugoistočno od centra sela'' i da je mesto na kome je bio manastir danas ,,pošumljeno borom i obraslo trnjem i šumom'':

Moja potraga za ostacima starog manastira u ovom delu bila je bezuspešna i trajala je sat vremena. Ako ništa drugo, uživao sam u lepim jesenjim pejzažima:

Pomalo razočaran, vratio sam se do mosta nedaleko od centra sela. Od jednog starijeg meštanina dobio sam potvrdu da sam manastir tražio na pogrešnom mestu i da moram da ga potražim još uzvodnije, na oko kilometar od ,,žutog mosta''. Najkraćim putem sam stigao do farme na ulazu u selo:

Ovde se nalazi skretanje na jedan put koji preko livada vodi u pravcu jugoistoka i izlazi na famozni ,,žuti most'' na Visočici:

Po prelasku mosta produžio sam putem koji se sada lagano penje i nakon desetak minuta stigao sam do prvog važnog orijentira - ostataka prve nekadašnje manastirske pojate:

Dok sam u prvom delu svoje potrage manastir tražio na padinama Izatovske čuke (1255 m, južno od sela), sada sam bio malo istočnije - ispod Denkovog bila (1233 m) i Golemog kamika (1273 m). Ceo ovaj prostor se naziva ,,Manastirsko gumno''. Produžio sam putem levo od prve pojate, a on se ubrzo podelio na dva nova puta. Krenuo sam donjim putem i naišao na drugu pojatu:

I ovde sam malo tumarao tražeći stari manastir. Poslednja uputstva dobio sam od gospođe Lidije Igić, kojoj ovog puta javno zahvalljujem, jer bi se bez nje moja avantura u nepoznatom kraju završila neuspešno. Takođe, koristim priliku da zahvalim i svim onim dobrim ljudima iz Izatovaca koji su mi pomogli da pronađem mesto koje sam tražio.

Trebalo je poći gornjim putem posle prve pojate i stići do jedne blage krivine u nekom dolu kroz koji verovatno povremeno protiče voda:

Svega 50-ak metara desno od mesta na poslednjoj fotografiji, nakon probijanja kroz trnje i oboreno drveće, pronašao sam ostatke građevine koja je trebalo da predstavlja stari Manastir Izatovac:

Potvrdu da sam na pravom mestu dobio sam tek nekoliko dana kasnije, od svog FB prijatelja i čoveka koji je poreklom iz ovih krajeva, gospodina Vladimira Manića iz Niša, hronologa Stare planine, njenog odličnog poznavaoca i velikog ljubitelja prirode. Prema njegovim rečima, slike koje slede predstavljaju ostatke nekadašnjeg konaka manastira. Manastirska crkva je odavno srušena i od nje je ostao samo jedan gvozdeni krst, koji ja nisam uspeo da vidim.

Prema knjizi ,,Vera i kamen - crkve i manastiri'', Cvetka Ivanova i grupe autora, Manastir Sveti Arhangel (ili Sveti Ranđel) je sagrađen 1841. godine. Sagradio ga je majstor Kolja iz sela Boljev Dol, nakon izgradnje manastira Sveti Kirik i Julita iznad sela Smilovci, s druge strane Vidliča. Interesantno je da su u konacima često odsedale zanatlije i trgovci iz Pirota, koji su pomagali izgradnju hrama i darivali sveštenicima ćilime, novac, zemlju i crkvene stvari. U to vreme manastir se razvijao kao duhovni centar Visoka.

Prema jednoj legendi, nakon izgradnje manastirske crkve, kada su se svi radovali, majstor Kolja je tužan rekao drugarima: ,,Majstori, pogrešili smo!''. Ubrzo je preminuo, odnoseći tajnu o grešci u grob. Crkva je nedugo zatim počela sama da se ruši. U proleće 1896. godine je u spisima sreske uprave Caribrod navedeno da je crkva u Izatovskom manastiru napukla na nekoliko mesta i da postoji opasnost od rušenja. Konačno se srušila u zemljotresu 1928. godine.

Posle Drugog svetskog rata, 1961. godine, manastir je bio potpuno uništen. Od kamena koji je bio ugrađen u njega izgrađen je deo farme u Izatovcima, a izgleda da je korišćen i pri gradnji pojedinih seoskih kuća. Među meštanima sela živi legenda prema kojij su nevernici surovo kažnjeni. Dvojica Visočana, koji su učestvovali u rušenju, dobili su kaznu Božiju - jednog je ubio grom, a drugi je pao sa stepeništa koje je sagradio od kamenja sa crkve i slomio kičmu. Ostaje samo spomen na manastir koji više ne postoji i jedna razglednica s kraja XIX veka na kojoj je on prikazan u svom punom sjaju:

Ispostavilo se da su ostaci manastira vazdušnom linijom od sela udaljeni bar 2 km. U povratku do ,,žutog mosta'', ovog puta u mnogo boljem raspoloženju, uživao sam u pogledu na Izatovsko polje i Boljevske vrhove koji su napokon izvirili iz guste magle. Njihovo osvajanje ostavio sam za neku drugu priliku:

Automobil me čekao na putu od Izatovaca prema Donjem Krivodolu, kod skretanja za selo Boljev Dol. Uzput sam doživeo i lep susret s krdom konja, istim onim koje sam tog jutra video u blizini farme, na putu između Boljev Dola i Kamenice:

Trajanje relacije: oko 6h (ako se iz Pirota ide direktno do Izatovaca)

Zahtevnost relacije: teška (4/5)

Karakteristike: zanimljivo selo na reci Visočici, sa odličnim uslovima za razvoj stočarstva; izuzetno zanimljiva priča o starom manastiru, nekadašnjem duhovnom centru ovog dela Visoka

Rizici: nema nikakvih usmerenja do mesta gde se nekada nalazio Izatovski manastir

Komentari

Novi komentar
cvetko
U Dimitrovgradskom kraju postoji desetak, a mozda i vise manastira koji su imali identicnu sudbinu i sada su samo rusevine, zarasle u siblje. Bez oznaka i putokaza, na putu potpunog zaborava.
Pirotski kraj
Nažalost Cvetko, potpuno ste u pravu.