10apr2021 Zvonačka Banja - Jasenov Del - Napuštena karaula Sip

Poslednji članak na blogu sam posvetio dimitrovgradskom selu Trnski Odorovci. U subotu sam prošao kroz susedno selo Jasenov Del, u opštini Babušnica. I ovo je raštrkano selo, sastavljeno od više udaljenih mahala, ali se, za razliku od Trnskih Odorovaca, Jasenov Del nalazi na znatno većoj nadmorskoj visini. Moj krajnji cilj bio je dalje od sela i nalazio se na samoj srpsko-bugarskoj granici.

Jutro je izuzetno prijatno. Obećava lep, pravi prolećni dan. Nalazim se ispod nekadašnjeg bazena u Zvonačkoj Banji, na 630 m nadmorske visine. Ovo mesto je od moje kuće u Pirotu udaljeno 33 km i do njega sam vozio 35 minuta. Pogled mi je usmeren ka Asenovom kaleu (1033 m), moćnoj steni koja se nadvija nad banjom, kao i na kraj levo od nje, u koji idem:


Put za Jasenov Del se odvaja sa puta između Zvonačke Banje i Zvonca negde na polovini rastojanja između ova dva mesta. Moja namera je da do njega dođem na malo drugačiji način. Spuštam se niz stazu koja vodi ka kanjonu Cedilka, na Zvonačkoj reci ili Blatašnici:


Od kako je jedan makedonski biznismen kupio ruinirani hotel ,,Mir'' u Zvonačkoj Banji, postoje ambiciozni planovi za oporavak ovog nekada veoma popularnog mesta. Dok se to ne desi, slika Zvonačke Banje je prilično tužna - napuštene i oronule vikendice, gomile smeća na sve strane. To posebno upada u oči kada se krećete stazom ka kamenom mostu na Blatašnici. Preko njega je nekada prolazila uskotračna rudarska železnica:


Tu je Cedilka, po mnogima najuži kanjon u Srbiji. Sledi prolaz kroz nekadašnji železnički tunel:


Ovde sam poslednji put bio u leto 2019, sa kolegama sa posla. Za razliku od tada, vegetacija još uvek nije krenula pa se oko 300 m rastojanja od izlaska iz tunela do ribnjaka prelazi mnogo lakše. Reka Blatašnica je u ovo doba godine moćna i lepa. Sneg se na padinama Vetrena, Ruja i Crnog vrha ubrzano topi:


Kod ribnjaka, na desnoj obali reke, odlučujem da još malo dobijem na vremenu. Idem strmom padinom iznad njega kroz šumu, praktično četvoronoške:


I tako, posle 20 minuta od polaska sa asfaltnog puta u Zvonačkoj Banji, izlazim na put za selo Jasenov Del, u podnožju Asenovog kalea. Kreće uspon:


Sa svakim pređenim metrom, pogled na Zvonačku Banju i njenu okolinu je sve bolji:


Put najpre ide severnom stranom Asenovog kalea, a zatim povija na jug i ogromnu stenu, visoku skoro 300 m, obilazi s njene istočne strane:


Neposredno pre sela prelazi se jedan potok. Zatim sledi završni uspon i ulazak u prvu mahalu Jasenov Dela koja se zove Jocinci:


Od polaska iz Zvonačke Banje prošlo je oko 50 minuta. Nadmorska visina na kojoj se nalazi ova mahala je oko 850 m. Jasenov Del je jedno od sela u babušničkoj opštini koje je na najvećoj visini.


Produžavam dalje. Sa jednog proplanka posmatram Vlašku planinu i Greben. Vide se i udaljene mahale Trnskih Odorovaca - Selište (na padinama Vlaške planine) i Zajednica (iznad Zvonačke Banje). Kroz procep između planina, gde se nalazi kanjon Jerme, u daljini mogu da vidim i Staru planinu pokrivenu snegom:


Sledeća mahala sela Jasenov Del kroz koju prolazim jesu Pančinci:


Tu, na nekih 905 m nadmorske visine, nalazi se skretanje za Asenovo kale. Poslednji put sam tim putem išao 1. jula 2018. Do vrha treba manje od pola sata hoda:


Po prvi put ne skrećem već produžavam dalje na jug:


Seoske mahale se nižu kao na traci. Tako se iza zaobljenog brda, visine 1063 m, nalazi Petkovska mahala. Slobodno mogu da kažem da je to centar sela Jasenov Del jer su tu stara škola i mesna kancelarija, aktivna samo za vreme izbora:


Ovde je nadmorska visina već 940 m. Jedna kuća ove mahale se nalazi ispod samog vrha oblog brda, na nekih 1025 m visine. Nailazim na jak potok koji dolazi s desne strane i spušta se ka dolini Jerme. Na izlazu iz Petkovske mahale je nekadašnja seoska prodavnica, verovatno i zadružni dom:

Od ovog mesta put ka bugarskoj granici postaje mnogo lošijeg kvaliteta. Vodi strmo uz brdo, kroz duboke rovine. Voda se sliva sa svih strana:


Međutim, pogled na okolinu je izuzetan, tako da ovo mesto predstavlja fantastičan vidikovac. U daljini je moguće videti Midžor:

 

Dugačak uspon me prilično izmorio. Čak sam gazio i sneg. Nailazim na neku vrstu prevoja na putu:


Odavde se otvara pogled u pravcu jugoistoka - ka dolini Jerme i delu planine Greben na samoj granici. Visoke stene i procep između dva dela planine određuju položaj sela Iskrovci. Prošle godine u ovo vreme sam sa svojim drugovima tamo bio u poseti suvom Iskrovačkom vodopadu.


Put sada prolazi kroz šumu. Levo dole je još jedna mahala sela Jasenov Del. Mislim da se zove Bojinci:


Sledeća mahala, koja se nalazi na samom putu, jesu Stojkovci. I ovde prelazim jedan prilično jak potok:


Ovde se dešava prelomni momenat moje relacije. Najpre sam sreo ljude koji su do ovog mesta došli svojim terenskim vozilom. Žive u pirotskom selu Gnjilan, a dopremili su namirnice i hranu za stoku svom rođaku iz susedne mahale. Obaveštavaju me da put dalje produžava u pravcu Šarkove mahale (nisam siguran da li pripada Iskrovcima ili Petačincima) i da za karaulu Sip moram da idem desno, kroz šumu. Ova informacija me neprijatno iznenađuje jer sam bio uveren da put vodi do same karaule. Proveravam navigaciju na svom mobilnom  telefonu i ona potvrđuje reči ovih ljudi. Napuštam put i idem desno gore, zahvalan Bogu što mi je ove dobre ljude poslao upravo na ovom mestu i tako me spasio nepotrebnog lutanja. Započela je moja kratka avantura, koja je trajala oko 40 minuta. Kretao sam se po vrlo teškom terenu, koji me podsećao na Vidlič i Svrljiške planine. Svoj položaj sam neprestano pratio na mobilnom telefonu jer sam znao da sam nedaleko od granice i nisam želeo da zalutam:


U međuvremenu me obradovao izlazak na jedan šumski put. Bio sam uveren da će me odvesti pravo do karaule. Međutim, što sam više išao njime, bilo mi je jasno da vodi u drugom pravcu. Napustio sam ga i krenuo pravo uz padinu ka mestu gde bi trebalo da se nalazi vrh Sip. Bilo je mnogo palih grana i tada sam primetio jednu neobičnu pojavu, koju nisam viđao ranije i za koju nisam znao uzrok - gotovo svako bukovo drvo je bilo ,,potkresano'' ili prelomljeno na otprilike polovini svoje visine. Da li je to delo ljudskih ruku (ne verujem), posledica jakog vetra ili obilnih snežnih padavina? Ako neko zna uzrok ove pojave, voleo bih da informaciju podeli sa mnom i čitaocima bloga.


Sip (1240 m) nije nikakav istaknuti vrh već predstavlja zaravan na samoj granici Srbije i Bugarske. Na njemu sam se našao posle skoro tri sata hoda od polaznog mesta u Zvonačkoj Banji. Pri tome sam prešao rastojanje od oko 9 km.


Najpre sam obišao obližnji veliki granični kamen. Njegov položaj nije slučajno izabran. Nalazi se na mestu odakle pogled ,,puca'' u nedogled. Najviše me obradovao izuzetan pogled na prelepi Ruj (1704 m) i Vetren ili Rakitski kamen (1457 m). Između Sipa i Vetrena je Golo brdo (1283 m). Granica između dve države ide grebenom i povezuje sve nabrojane vrhove:

 

Ispod mene u dolini je bilo bugarsko selo Lomnica. Nije ga moguće videti. Udaljenost Sipa od varošice Trn je oko 7 km vazdušnom linijom. U daljini se videla Vitoša (2290 m) pod snežno belom ,,kapom''. Severno od nje je glavni grad Bugarske, Sofija.

Vetren me je najviše zanimao jer mi je njegovo osvajanje iz Rakite u planu za ovu godinu:

Ostalo mi je još ,,samo'' da obiđem napuštenu karaulu Sip i da se vratim u Zvonačku Banju. Bivša karaula naše vojske je od vrha udaljena oko 200 m. Za razliku od nekih drugih u okolini (Vuči Del ili Petačinci), manja je i u dosta lošijem stanju. Odavno je napuštena:

Raztužim se uvek na mestima nekadašnjih karaula. Razmišljao sam o tome kako je ovde bilo služiti vojni rok, udaljen nekoliko kilometara od prvih kuća  i desetak od ,,civilizacije''. Kako je ovde bilo zimi, noću? Moj vojni rok u Kraljevu i na Dedinju mi je izgledao kao bajka u poređenju s ovim...

Jedino me čudio položaj ove karaule - praktično na proplanku, bez jasnog prilaznog puta. U povratku sam krenuo drugim pravcem, na severozapad, kako bih za najkraće vreme izašao na put kojim sam došao. Uglavnom sam se spustao niz šumu. Primetio sam da je ,,potkresivanje'' vrhova bukvi prisutno na širem području, a na jednoj strmoj padini i da je puno stabala iščupano iz korena:

Posle 20 minuta sam se našao na dobro poznatom putu u mahali Stojkovci i nadalje je sve bilo lakše. U povratku sam koristio sve moguće prečice. Kod auta u Zvonačkoj Banji sam bio posle svega 1h 30 min vremna od karaule Sip. Prolaz kroz kanjon Cedilku je izgledao ovako:

Trajanje relacije: oko 6h

Zahtevnost relacije: teška (4/5)

Karakteristike: lepa, ali i naporna relacija; prolazi se kroz atraktivne krajeve i boravi na vidikovcima sa fantastičnim pogledom na širu okolinu; selo Jasenov Del sa svojim raštrkanim mahalama podseća na sela u zapadnoj Srbiji ili Bosni; duž puta ima nekoliko izvora sa hladnom vodom (ja sam ih izbrojao četiri) 

Rizici: savladava se prilična visinska razlika; kraj je pust, posebno onaj nakon Petkovske mahale sela Jasenov Del - povremeno ga posećuju samo šumari i lovci; do karaule Sip i istoimenog vrha na samoj granici nema jasnog prilaznog puta

Komentari

Novi komentar
Matthewslono
<a href=https://streamhub.shop/>накрутка зрителей на твич</a>