Pirot i pirotski kraj

18nov2023 Sopotska petlja, Sopotski han i selo Sopot

Svoj obilazak sopotskog atara započeo sam kod tunela na Sopotskoj petlji i velikog železničkog mosta na Nišavi. Ovaj kraj je izgradnjom auto-puta i alternativnog puta ka Beloj Palanci u prethodnih desetak godina znatno promenio svoj izgled:

Malo sam zašao i u meandar Nišave koji se smestio između Prebijenog dela na zapadu i brega koji dopire do same Sopotske petlje na istoku. Odavde sam imao lep pogled na okolinu:

Potom sam obišao i deo koji se nalazi na levoj obali Nišave, u podnožju Budinog dela:

Do mesta gde sam ostavio automobil nisam se vratio istim putem. Najpre sam prešao most preko Nišave na magistralnom putu Pirot - Niš. Mnogo godina kasnije prva asocijacija na ovo mesto mi je ekološki incident sa amonijakom koji se desio pred kraj prošle 2022. godine:

Nišava u ovom delu svog toka mnogo krivuda. Sišao sam do same pruge, prešao železnički most i prošao kroz tunel za vozove:

Trebalo mi je 40 minuta da napravim ,,krug'' i vratim se na početno mesto. Vraćam se kolima nakratko prema Pirotu i na Sopotskoj petlji se uključujem na put za Temsku i Knjaževac. Tu obilazim crkvicu posvećenu Svetom arhangelu Gavrilu. Udaljena je od glavnog puta stotinak metara i prepoznatljiva je po ogromnom hrastu sa udubljenim stablom:

Ne produžavam u pravcu Temske već se ponovo vraćam ka Pirotu, ali sada ne magistralnim već putem koji vodi ka industrijskoj zoni i tijabarskoj strani grada. Dolazim do mesta gde je skretanje za Sopot i Oreovicu. Tu, na mestu davnozaboravljenog Sopotskog hana, nalaze se jedna česma i nekada čuvena kafana ,,Šangaj'':

Priča o ovom mestu je poduža, ali izuzetno interesantna. Sastoji se iz dva dela:

Na prostoru današnje železničke postaje Sopot, sa leve strane Bezdetskog potoka, a neposredno pored skretanja za Sopot sa sadašnjeg puta Pirot - Temska - Knjaževac, nalazio se nekada čuveni Sopotski han. Imao je mehanu i konak na spratu, u kojem je bilo osam soba sa pogledom na Nišavu. U hanu su se putnici mogli odmoriti ili zameniti konje. Umorni konji sa dalekog puta su ostavljani u hanu, a odmorni su uzimani za dalje putovanje ka Nišu, Carigradu ili Vidinu u Bugarskoj. Nažalost, prema nekim pričama, Austrijanci su ga zapalili pri ponovnom zauzeću Pirota 1738. godine.

Na ovako prometnom drumu, potrebe za jednim takvim objektom iziskivale su izgradnju novog hana. Tako je sazidan novi, ali mnogo skromnijih razmera i to na novoj lokaciji, 50-ak metara dalje od prvog. I danas pored česme iz 1839, koja se nalazi neposredno ispod puta za Temsku i Knjaževac, mogu da se prepoznaju zidovi tog hana. Tako je han bio svratište putnika i posle oslobođenja od Turaka.

Kada su 1885. godine rezervisti srpske vojske mobilisani i kada je počela priprema za rat protiv Bugara, vojnici su često svraćali u kafanicu. U to vreme je među vojnicima bio i Branislav Nušić, tada dvadesetjednogodišnji kaplar. On je svoja sećanja na Srpsko-bugarski rat napisao za vreme primirja u logoru. U pripoveci ,,Dunja'' opisao je izgled Sopotskog hana i svoja prijatna sećanja na konobaricu Dunju:

,,Bliže nego na polovini puta, između Pirota i Temske s desne strane, jedna osamljena i zapuštena mehanica. Ja je se sećam, svrtao sam često tamo, jer za prljavom i umrljanom mehanskom tezgicom stajaše uvek lepo, zdravo i jedro devojče - Dunja. Znate je svi koji ste tamo navraćali. Ona se na svakog od nas po koji put osmehnula...'' (Snežana Branković: Prošlost mog zavičaja - predanja, priče, događaji; priča ,,Nušić u Sopotskom hanu 1885. godine'', 2012)

 

Malo je ljudi iz pirotskog kraja rođenih u drugoj polovini XIX veka koji su proputovali i našli se na više kontinenata kao što se to dogodilo Aleksi Popoviću iz Sopota, rođenom 1882. Put ga je iz Srbije vodio do Nemačke, potom do Rusije, pa preko Odese i dalekog Vladivostoka do Šri Lanke (Cejlona), dalje preko Kine, Šangaja i mnogih mora do Grčke i nazad do Srbije. Povod i okolnosti za ovo naizgled avanturističko putovanje bile su neumoljive i teške, započete ratnim strahotama.

Aleksa je na početku Prvog svetskog rata mobilisan u svojoj 32. godini. Nakon bitke na Ceru zarobljen je od strane austro-ugarske vojske i sproveden u Nemačku. Odatle je uspeo da pobegne u Rusiju. Po završetku rata našao se u gradu Irkutsku, blizu Bajkalskog jezera u Sibiru, i tamo vodio kafanu. Zbog opasnosti od progona, zajedno sa brojnim ruskim emigrantima napustio je Rusiju i našao se najpre na Cejlonu, a zatim i u ogromnom kineskom gradu Šangaju. Tu je ponovo postao kafedžija i brzo se obogatio. Čak je doživeo i da ga, kao gospodina u belom odelu i sa belim šeširom, siromašni Kinezi voze na rikši, o čemu kao dokaz postoji i sačuvana fotografija. Neobična zemlja nije mogla dugo da ga zadrži pa se sa svojom ženom Olgom, Ruskinjom poreklom iz kraljevske dinastije Romanovih, preko Grčke vratio u Beograd.

U Beogradu 1922. godine uzima u zakup kafanu ,,Suvi đeram'', kupuje plac i podiže temelje budućeg hotela ,,Pirot''. Hotel je završen u najkraćem roku, a Aleksa Popović dobija nadimak ,,Šangajac''. U njegovom rodnom Sopotu su mislili da je mrtav jer se nije vratio iz rata pa su mu na seoskom groblju palili sveće za pokoj duše. Međutim, Aleksin otac je slučajno saznao da je njegov sin živ. Da bi Aleksa dobio oproštaj od svoje familije, obećao je da će se vratiti u selo i sagraditi takvu zgradu koja će zadiviti ne samo svoje seljane nego i čitavu okolinu.

Obećanje je održao 1924. godine. Izgradio je veliku kafanu-pivnicu u centru Sopota, na čije su otvaranje došli gosti iz Beograda kao i svi viđeniji ljudi iz Pirota i okoline. Zgrada je bila velelepna tako da seljani nisu mogli da se nagledaju njene lepote. Na zgradi kafane je pisalo ,,Kafana-pivnica Suvi đeram-Sopot''. Na nesreću, od posla nije bilo ništa. Narod je grcao u bedi i nemaštini iscrpljen ratnim neprilikama i siromaštvom pa mu nije bilo do provoda u kafani. Zgrada je napuštena i konačno porušena 1954. godine.

Aleksa Popović je nastavio da živi u Beogradu baveći se kafanskim poslom zajedno sa svojim sinom. Godine 1938. njih dvojica odlučuju da sagrade još jednu kafanu, ovog puta na mestu zvanom Sopotski han, koje je ime dobilo po gostionici koja se tu nekada nalazila. Ovog puta izgled zgrade je bio mnogo uprošćeniji. Kafana je dobila naziv ,,Šangaj''. Aleksa se preselio u svoju novu kafanu na Sopotskom hanu i tu, na prometnom drumu, dočekivao rabadžije i smeštao njihovu stoku u štale, posebno građene za tu priliku. U svojoj kafani Aleksa zvani Šangajac je i umro 1963.

Posle njegove smrti kafana je još neko vreme životarila, a posle prestala sa radom. Posle izvesnog vremena zakupio ju je neki entuzijasta i uredio kelneraj po svome. Ali i to vreme je prošlo... Zgrada sada stoji prazna, ali čvrsta. Pored nje protutnji poneki putnički ili teretni voz. Nišava tiho šumi. A kroz ostarele zavese na prozorima, kad se licem dodirne staklo, vidi se na zidu uramljena fotografija Alekse Popovića kako ga Kinez vozi na rikši. Ko naviri znaće zbog čega ovu zgradu zovu kafana ,,Šangaj''. (Snežana Branković: Prošlost mog zavičaja - predanja, priče, događaji; priča ,,Aleksa Popović Šangajac'', 2012)

Odavde sam krenuo za 2 km udaljeno selo Sopot. Svako ko je bar jednom prešao tu deonicu zna da je u pitanju konstantan uspon i jedna od najvećih uzbrdica u pirotskom kraju:

Auto sam ostavio na proširenju u centru Sopota:

Ovde, u krugu od stotinak metara, nalazi se nekoliko mesta vrednih pažnje. Tu je, pre svega, sada ruinirani zadružni dom sa velikom česmom, iz čijih šest šopki ističe neobično hladna voda. Iznad njega, pored puta za Oreovicu, nalaze se seoska škola i crkva iz 1849. godine, posvećena Svetoj Bogorodici. U njoj su, neko vreme nakon bitke na Nišoru, čuvani posmrtni ostaci kapetana Milutina Karanovića. U jesen 2010. godine je nisam obilazio.

Desno od zadružnog doma, uz potok, nalazi se jak izvor koji meštani nazivaju Banja. Po njemu je Sopot dobio svoje ime. Zanimljivo je da je voda sa Banje nekada bila toplija nego sada, ali je klizanjem zemljišta jedan od toplih izvora nestao. Nekada je voda pokretala desetak vodenica, a i sada je žene koriste za pranje veša (prizor koji sam zatekao). Danas postoji još samo jedna vodenica-potočara, neposredno ispod Banje, koja je u fazi urušavanja.

Trajanje relacije: oko 2.5h

Zahtevnost relacije: srednja (3/5)

Karakteristike: selo u čijem se ataru nalazi baš puno zanimljivih mesta - meandar Nišave, Sopotska petlja (nakon izgradnje auto-puta izgleda drugačije), Crkvica Svetog arh. Gavrila, Sopotski han, seoska crkva i Sopotska banja

Rizici: -