Pirot i pirotski kraj

25oct2024 Rasnica - Pasjač - Sinja Glava

Moje polazno mesto je bilo skretanje u centru Rasnice, kod seoske škole, oko 8 km udaljeno od Pirota i na 420 m nadmorske visine. Sada je to mesto označeno putokazom:

U dolini Rasničke reke je bila magla tog jutra:

Prolazi se ispod mirosanog hrasta i dela starog kamenog krsta iz 1842. godine. Sada je teško uočljiv sa puta i polomljen. Naredne fotografije su nastale u povratku:

Asfalt se lagano gubi. Uspon je još uvek konstantan. Iz magle proviruje Kale (694 m). U njegovom podnožju se spajaju Prisjanska reka i Sinjeglavski potok i grade Rasničke reku:

Zatim put postaje ravniji, ali je mnogo goreg kvaliteta nego u svom početnom delu, na izlazu iz Rasnice. Levo je dolina Sinjeglavskog potoka. U povratku iz Sinje Glave sam se vratio na glavni put baš iz tog pravca. Izašao sam iz pojasa magle:

Na oko 2 km pre Pasjača i na 720 m nadmorske visine nalazi se prevoj. Smestio se u podnožju Jasenovice (891 m). Otvara se pogled prema babušničkom selu Radoševcu. Karakterističan usek kroz šumu, nastao provlačenjem strujne mreže, vidljiv je iz Pirota i odvaja Jasenovicu (levo na zadnjoj fotografiji u sledećem nizu) od Tumbe (desno, 799 m):

Put pravi zaokret. Sada se vide deonica kojom se dolazi iz Rasnice, Pirotska kotlina, Vidlič i Stara planina. Dominira Basarski kamen:

Posle zemljanog i peskovitog dela puta ponovo je usledila kratka asfaltna deonica. Ovako izgleda skretanje za Pasjač sa puta za Sinju Glavu:

Na ovom mestu sam bio nakon 1h 20 min hoda iz Rasnice, praktično bez dužeg odmora. Sledi spust u Pasjač. Selo je uslovno na oko 800 m nadmorske visine:

Pasjač je početkom ovog veka (2002) imao 32 stanovnika. Posle Drugog svetskog rata (1948) bilo ih je skoro 500:

Istraživanjem zavičajne literature, pronašao sam jedan zanimljiv tekst koji je Gojko Antić, istaknuti pirotski književnik i novinar, posvetio svom rodnom selu:
,,Ne zna se ko mu je kum i prvi krstitelj. Ne zna se ni kad ni kako mu je ime nastalo. Ne zna se ni koji mu je gorocvet i nevidbog prethodio. Posigurno niko ne zna šta ta čudna reč znači. Zna se samo da se Pasjač zove i da Pasjač jeste od kad je veka i sveta, sunca i meseca, od kad je koji tu došao i nastanio se. Takođe, pouzdano se zna, to i knjige kažu, da je u nekoliko navrata Pasjač gotovo na umoru bio i do istrebljenja dolazio. Zna se isto tako da je posle toga iznenada jačao i moćao...
Od kada se zna za Pasjač, zna se i za šume i kupine, za posno i ispijeno zemljište, kamen, vatru i vodu. Nebo je nad njim uvek kao pocepano sito: curi i teče, oganj seva i kad valja i kad ne valja, i kad treba i kad ne treba, i danju i noću, i leti i zimi. A ljudi naučili pa i ne primećuju vlagu i žegu.
I zemlja je ovde crvena i garava došla. Vodu ne prima i ne drži ni za živu glavu. A ako je kad i primi, teško se nje oslobađa...’’

Odlomak iz priče ,,Rana cvetanja’’ - Pirotski zbornik br. 14, 1986.

Sledi stara seoska škola. Prva pomisao kada se nađem pored nje je da je moja supruga Saška imala ponudu da radi u njoj u jesen 2002. godine, za par đaka. Ubrzo je zatvorena:

U Pasjaču ima i novijih kuća:

Usledio je spust u najniži deo sela, u pravcu zapada:

Tamo se nalaze Pasjačko vrelo i jezerce koje je pretvoreno u ribnjak. Dugačko je stotinak metara i ka zapadu otiče dolinom Pasjačke reke, koja teče u pravcu pirotskog sela Blata:

Vraćam se nazad, ali ne istim putem. Kružnom putanjom kroz Pasjač i preko zaseoka Lilinci dolazim ponovo do raskrsnice na kojoj se produžava za Sinju Glavu:

Sinja Glava je od skretanja za Pasjač udaljena oko 2.5 km. Meni je trebalo oko pola sata hoda da pređem to rastojanje. Put je bio u, za mene iznenađujuće dobrom stanju. Sa njega sam čak mogao da vidim i Pirot:

Sinja Glava je jedno od sela u pirotskoj opštini sa najvećom nadmorskom visinom (oko 930 m). Na putu do centra sela praktično se prolazi kroz pilanu:

Ovako izgleda centar sela koje je 2002. godine imalo 138 stanovnika, a 1948. njih 537. Sada je broj stanovnika u selu mnogo manji. Nedaleko je neobična česma:

I u ovom selu je nekada radila škola sa puno đaka. Nalazi se u njegovom istočnom delu:

Sledeće fotografije sam napravio šetajući putem kojim se može u babušnička sela Vavu i Stol:

A onda sam u povratku iz Sinje Glave, na samom ulazu u selo iz pravca Rasnice i Pasjača, snimio jednu neobičnu delatnost, koju nikada kasnije, tokom sistematskog istraživanja pirotskog kraja, nisam uspeo ponovo da vidim - proizvodnju ćumura:

U povratku sam rešio da samom sebi učinim malu avanturu. Nisam hteo da se vraćam istim onim putem preko Pasjača, već sam rešio da krenem prečicom i da niz dolinu Sinjeglavskog potoka skratim put. Na krivini ispred Sinje Glave sam skrenuo u šumu i pratio stazu:

Po izlasku iz šume u prostranu dolinu, našao sam se na boljem putu:

Te 2011. godine nisam znao da prolazim pored jednog lepog mesta koje ću, zahvaljujući svom kolegi Miroslavu Veljkoviću, otkriti tek dve i po godine kasnije, u martu 2014. U pitanju je vrelo Čelin.

Računam da sam na ovaj način skratio put u povratku za oko 3 km. Posle 35 minuta od polaska iz Sinje Glave, našao sam se na putu koji povezuje Rasnicu i Pasjač:

Trajanje relacije: oko 6h

Zahtevnost relacije: veoma teška (5/5)

Karakteristike: prolaz kroz kraj u koji se retko ide uz obilazak zabačenih pirotskih sela - Pasjača i Sinje Glave; prelepo Pasjačko vrelo sa jezercem-ribnjakom i proizvodnja ćumura na ulazu u Sinju Glavu

Rizici: veoma loš putni pravac; kraj je pust; prelazi se veliko rastojanje