Pirot i pirotski kraj

6sep2019 Uživajte u pogledu sa Panice, najvišeg vrha Vlaške planine

Vlaška planina je jedina u kršu istočne Srbije na kojoj nije razvijen tipičan kraški reljef. Nema kraških površi osim manjih zaravni, vrtače se mogu na prste izbrojati, a nema ni rebrastih škrapa i škrapara. Dve reke Nišavskog sliva - Kamička (kasnije Prisjanska i Rasnička) i Pasjačka reka usekle su svoje duboke klisurasto-kanjonske doline razbijajući zajedno sa pritokama tektonsku strukturu njenih severnih padina. Između dubokih dolina usamljeni vrhovi ujednačenih visina samo predstavljaju tragove nekadašnjih zaravni.

(Dr Jovan Petrović, Milivoje Popović i Ljubiša Jonić: ,,Hidrološko-morfološka evolucija kraškog reljefa Vlaške planine’’ - Pirotski zbornik br. 32-33, 2007/08)

Postoji nekoliko načina uspona na Panicu. Čitao sam zapise planinara koji su na ovaj vrh izlazili sa njegove jugoistočne strane - iz kanjona Jerme i preko Selišta, mahale sela Trnski Odorovci. Drugi su do vrha dolazili iz suprotnog, severozapadnog pravca, preko sela Cerev Del. Ako uzmemo u obzir da su severne padine Vlaške planine šumovite i gotovo neprohodne, treća varijanta je uspon sa južne strane - iz sela Kusa Vrana. Dva puta sam bio na ovom prelepom vrhu i oba puta iz Kuse Vrane i njenih udaljenih mahala Vrelo, Ćitin grob, Javor. Prvi put to sam učinio sa svojim ujakom i bratom - 21. oktobra 2001, a drugi put sâm - 8. juna 2014. Ne tvrdim da je ovo najbolji način za uspon na vrh, ali ja druge nisam probao.

Fotografije koje slede nastale se tokom mog drugog osvajanja Panice. Pre polaska iz Pirota slikao sam ovaj vrh iz pirotskog naselja Barje u kome živim. Posle tačno 2h 20 min već sam bio na njemu:

Dimitrovgradsko selo Kusa Vrana od Pirota je udaljeno oko 38 km i oko 6 km od Trnskih Odorovaca. Put do ovog sela je sada odličan i o njemu sam detaljno pisao na stranicama ovog bloga krajem decembra 2018, kada sam ga poslednji put posetio. U leto 2014. automobil sam ostavio na ulazu u selo, na mestu gde se odvaja put za pomenute mahale u ,,gornjem'' (višem) delu Kuse Vrane. Ovde je nadmorska visina oko 715 m:

Put je bio dobar, utaban, ali i pomalo blatnjav. Cilj moje relacije sam mogao da vidim visoko gore:

Kada se nalazite u ,,glavnom'' delu sela Kusa Vrana, pored Kusovranske reke, i ne slutite da se na znatno većoj visini, na padinama same Vlaške planine nalaze udaljene mahale u kojima žive ljudi:

Put je postajao sve teže prepoznatljiv i počeo je da se gubi u visokoj i vlažnoj travi. Noge su mi ubrzo postale mokre od jutarnje rose:

Zatim je počeo veoma jak uspon, a ubrzo je, na nekih 1070 m n.v, put ušao u šumu, nakon 45 minuta hoda od mesta gde sam ostavio auto:

Put se uskoro potpuno izgubio i ja sam nastavio da se krećem kroz bukovu šumu ,,po osećaju''. Na pojedinim mestima to je bio priličan problem zbog dubokog sloja opalog lišća (stelje). Nailazio sam na neke rovove koje je verovatno napravila voda, a kasnije koristili drvari, i za koje sam mislio da me mogu voditi u željenom pravcu, ali to je trajalo kratko:

Strmina je bila velika, veoma sam sporo napredovao. U pojedinim trenucima sam osećao da mi je snaga na izmaku. Ka vrhu me vodila jedino svetlost koja se pomaljala između grana i stena koje okružuju Panicu sa južne strane. Da budem iskren, razmišljao sam i da odustanem, ali želja da se ponovo nađem na vrhu, koji sam mnogo godina ranije osvojio sa ujakom i bratom, bila je jača od svega. Nakon što sam se probio kroz šumski pojas, usledio je strm teren sa velikim stenama čudnih oblika. Pogled ka jugu je bio sve bolji:

U daljini sam mogao da vidim Rnjos, Stolski kamen i Suvu planinu, a na suprotnoj strani - Rakitski kamen i Ruj. Ovaj poslednje pomenuti prelepi vrh mi je posebno bio interesantan jer sam nameravao da se prvi put popnem na njega samo šest dana kasnije, u okviru organizovanog, međunarodnog uspona iz Rakite:

Na Panici sam se našao posle sat i po hoda od polazne tačke u Kusoj Vrani i nakon savladane visinske razlike od preko 720 m. Na suncem obasjanom vrhu dočekali su me toplo vreme, blagi povetarac i cveće najrazličitijih boja:

Vrh Panica je u obliku platoa sastavljenog od dve velike, plitke, tanjiraste, horizontalne vrtače. Sa južne strane ovaj vrh se strmo obrušava u dolinu Kusovranske reke, a na istoku gradi kanjon Jerme. Vlaška planina je oduvek bila meta tragača za zlatom, tako da je čitav vrh Panica bukvalno prekopan. To je posebno bilo upadljivo tokom mog prvog boravka na njemu, u jesen 2001. U međuvremenu godine su učinile svoje pa je niska planinska trava prekrila brazde:

Pogled je fenomenalan - ka severu prema Vidliču i Staroj planini, na zapad prema nešto nižim vrhovima Vlaške planine Garinju (1265 m) i Svetom Iliji (1264 m), na istoku se pomaljao Greben, a Kusa Vrana je bila duboko dole u dolini:

Pogled na Pirot, udaljen vazdušnom linijom dvadesetak kilometra, izgledao je ovako:

Evo još nekoliko fotografija sa ovog vrha izuzetne lepote:

U Kusu Vranu sam se vratio istim putem. Pozivam iskusnije planinare, koji su imali prilike da se popnu na Panicu, da u komentaru opišu svoja iskustva i način dolaska na ovaj vrh. Ja bih lično voleo da treći put izađem na ovaj vrh nekim drugim putem i u društvu svojih drugara. Ne bih želeo da ih izlažem strmom usponu uz južnu stranu, kroz teško prohodnu šumu i preko oštrih stena. Na sledećoj slici možete da vidite kako je izgledalo mesto na kome sam sa vrha počeo da se spuštam naniže, prema Kusoj Vrani - uporedio bih to sa silaskom u duboki bunar. Za spust sa vrha trebalo mi je nešto više od sat vremena.

Za kraj i par slika nastalih tokom silaska u prelepu Kusu Vranu:

Trajanje relacije: oko 5h

Zahtevnost relacije: teška (4/5)

Karakteristike: fantastičan vrh sa izuzetno lepim pogledom na okolne planine i Pirot u daljini

Rizici: strm uspon iz Kuse Vrane (na pojedinim mestima gotovo vertikalan), divlje životinje i lovci; 2014. na ovoj trasi nije bilo nikavih markacija i usmerenja