Modra Stena, Mezgraja i Malo Bonjince

7dec2019 Modra Stena, Mezgraja i Malo Bonjince

Na samom regionalnom putu, koji Pirot i Babušnicu povezuje sa Vlasotincem i Leskovcem, kao i u njegovoj neposrednoj blizini, nalaze se sela koja ću vam predstaviti u ovom članku. Tu je i priča o jednom dobro poznatom i zanimljivom događaju iz prošlosti, iz ugla jednog čoveka poreklom baš iz tog kraja.

Modra Stena je od Babušnice udaljena oko 16 km u pravcu jugozapada, a od Pirota oko 41 km. Drumsko je selo i proteže se priličnom dužinom uz pomenuti regionalni put. I ona ima svoje udaljene mahale pa se tako jedna od njih - Golubovići, nalazi skoro 2 km ispred glavnog dela sela. Oni koji putuju ovim pravcem, Modru Stenu pamte po par oštrih krivina i po jednom dugom pravcu na izlazu iz sela, prema Vlasotincu. Južno od sela je brdo karakterističnog oblika - Crtavo ili Veliko Crtavo (najviši vrh 867 m), vidljivo izdaleka. Fotografije koje objavljujem nastale su tokom nekoliko mojih poseta ovom delu babušničke opštine. Za početak 2. decembar 2012, rano jutro, ne baš najbolji vremenski uslovi i lošiji kvalitet fotografija:

Na ulazu u selo, s desne strane puta, nalazi se zgrada seoske škole. Ispred nje je nekoliko spomenika, koji potiču iz različitih vremena pa se i obeležja na njima razlikuju:

Kuće u selu svedoče o njegovoj prošlosti i značaju koje je nekad imalo zahvaljujući svom položaju na drumu važnom za jugoistočnu Srbiju:

Modra Stena je 1948. godine imala 825 stanovnika. Prema podacima sa poslednjeg popisa stanovništva, iz 2011. godine, u selu je živelo 184 stanovnika. U selu nema crkve. Kada sam pripremio materijal za svoju knjigu ,,Lepa, zanimljiva i manje poznata mesta u pirotskom kraju'', na internetu sam pronašao jedan zanimljiv tekst od 7. aprila 2014. (https://srbin.info/sport/zbog-urugvaja-prodao-volove/):

U filmu ,,Montevideo, bog te video'' oslikani su vreme i uspeh naše fudbalske reprezentacije na prvom Svetskom prvenstvu, održanom 1930. godine u Urugvaju, ali mnogo toga je ostalo zapisano i u dnevniku Dragutina Miljkovića, koji od zaborava čuva njegova ćerka, Kostadina Glišović iz Gornjeg Milanovca.

,,Moj otac Dragutin je rođen u selu Modra Stena u opštini Babušnica, a to je kraj iz kojeg se vazda odlazilo u pečalbu. Tako je bilo i sa mojim ocem koji je za to vreme bio veoma pismen i imao je želju da sreću i bogatstvo potraži čak u Urugvaju. Dragutinov put do Urugvaja je porodicu Miljković koštao dva prodata vola, koliko je koštala brodska karta od Splita do Montevidea, gde se moj otac iskrcao sa broda ,Belvedere', kako je zapisano u njegovom dnevniku - 15. juna 1929, nakon više od mesec dana putovanja'' - objašnjava Kostadina kako je njen otac Dragutin stigao do dalekog Montevidea.

Odmah nakon što je stupio na tlo Urugvaja, Dragutin Miljković je počeo da radi kao berač pomorandži, ali kao veoma pismen i snalažljiv brzo je položio ispit za vozača tramvaja kojim je nakon godinu dana vozio fudbalere reprezentacije Kraljevine Jugoslavije.

,,To Prvenstvo sveta u fudbalu i sve ono što se dešavalo u to vreme u Montevideu bilo je nešto čime je moj otac bio fasciniran i o čemu je pričao do kraja života. Naša reprezentacija je tamo otputovala posle mnogo peripetija i organizaciono nespremna, ali sa velikom željom da se pokaže kao ozbiljna fudbalska sila. Reprezentaciju su u Južnoj Americi sačekali ljudi sa jugoslovenskih prostora koji su tada živeli u Urugvaju, Paragvaju, Brazilu, Argentini, Čileu, a među njima je bio i moj otac koji nije bio samo navijač, već i prevodilac i vodič našim reprezentativcima. Naravno, neizmerno je bio ponosan i na to što je jugoslovenske fudbalere vozio po Montevideu tramvajem kojim je on upravljao'' - priseća se Kostadina očevih priča iz 1930. godine. ,,Tada se družio sa Mošom Marjanovićem, Aleksandrom Tirnanićem, Milovanom Jakšićem, Milutinom Ivkovićem, Ivicom Bekom... Najbolji među jugoslovenskim igračima u Urugvaju je bio golman Milovan Jakšić, a toliko je postao popularan da su Urugvajci činili sve da ga zadrže. Tako su zadužili mog oca Dragutina da bude provodadžija Jakšiću jer se u njega zaljubila devojka koja je bila multimilionerka. On je to glatko odbio uz obrazloženje da mu ništa nije draže od otadžbine.''

Opšte je poznato da je reprezentacija Jugoslavije na prvenstvu u Montevideu, igrajući u polufinalu, postigla ogroman uspeh, ali uspeh bi bio i veći da, po tvrdnji Dragutina Miljkovića, urugvajska reprezentacija nije imala ,,igrača više'': ,,Otac je bio očevidac velike nepravde na utakmici između Jugoslavije i Urugvaja, jer su u prelomnim trenucima utakmice urugvajski fudbaleri postigli pogodak uz pomoć urugvajskog policajca koji je bio pored aut-linije i koji je loptu dodao jednom urugvajskom fudbaleru, nakon čega je Urugvaj poveo rezultatom 2:1, što je potpuno demoralisalo naše igrače. To je mog oca bolelo celog života i tu nekorektnost nikada nije oprostio Urugvajcima. Tri godine nakon tog prvenstva, možda i zbog te utakmice, doneo je odluku da se vrati u Srbiju. U selu Ljuljaci koje se nalazi između Gornjeg Milanovca i Kragujevca, sagradio je ciglanu koju su mu 1941. spalili Nemci, a drugu ciglanu koju je sagradio u Lunjevici kod Gornjeg Milanovca su mu 1945. godine konfiskovali komunisti. Radni vek je završio kao vunovlačar, a umro je 1991. u svojoj 91. godini života.''

Odmah posle dočeka Nove godine, 2. januara 2014, posetio sam Modru Stenu drugim povodom, u društvu tada devetogodišnje ćerke Dunje. Naime, još tridesetih godina prošlog veka u ovom selu je radila mala hidrocentrala na reci Lužnici koja je okolna mesta snabdevala električnom energijom. Sa Dunjom sam krenuo da je potražim. Ostavili smo automobil na ulazu u selo i krenuli putem koji ubrzo izlazi na most preko Lužnice:

Lužnica u ovom donjem delu sela ima krivudav tok. Najpre nismo pronašli nikakve tragove hidrocentrale, ali smo uživali u lepim prizorima na toplom zimskom suncu:

U povratku putem koji vodi stotinak metara od desne obale reke, nailazimo na tragove stare hidrocentrale. Danas je samo nemi spomen na neka davno prošla vremena:

Ako se po izlasku iz Modre Stene produži putem prema Vlasotincu, dolazi se do jednog prevoja sa koga se put spušta prema raskrsnici ispred Velikog Bonjinca i Svođa. Tu se nalaze odvojena skretanja za još dva babušnička sela. Prvo od njih je malo selo Mezgraja, smešteno iznad mesta gde reka Lužnica pravi veću okuku. Fotografije u preostalom delu članka su nastale 22. aprila 2017:

Selo je blizu ovog skretanja. Kroz njega vodi kružni put koji obilazi jedno brdo. U Mezgraji je dosta napuštenih kuća. Ovde sam pored magle doživeo i sneg u aprilu, a bilo je i rasvetalog prolećnog cveća:

U Mezgraji je po podacima iz 2011. živeo 31 stanovnik. Selo je oduvek bilo malo tako da je posle Drugog svetskog rata broj ljudi u njemu jedva premašivao dve stotine.

Produži li se od skretanja za Mezgraju svega stotinak metara, nailazi se na još jedno skretanje, ovog puta desno, u pravcu Suve planine. Tu se ide za obližnje selo Malo Bonjince. Sa puta prema ovom selu, koji nije asfaltni, pruža se lep pogled na Modru Stenu i brdo Crtavo (poslednja fotografija je iz jula 2016):

I kroz ovo selo vodi kružni put, a i u njemu sam mogao da vidim puno starih kuća:

Donji deo sela se nalazi pored rečice Jablanice koja dolazi iz pravca Bogdanovca i padina Suve planine. Ovde se nalazi nekoliko napuštenih vodenica, a video sam i jedno lepo etno-dvorište:

U dolini Jablanice, uzvodno od Malog Bonjinca prema Ostatovici i Brestov Dolu, nalaze se ostaci crkvišta ili nekog starog manastira. U planu je da ih nekad potražim. Inače, Malo Bonjince je veće selo od susedne Mezgraje, Pre osam godina u njemu je popisan 51 stanovnik, a 1948. njih 462. O poreklu imena ovog sela ću drugom prilikom, kada budem pisao o njegovom većem i poznatijem ,,bratu'', Velikom Bonjincu.

U gornjem delu sela je bivši zadružni dom, a pre zatvaranja kruga na putu kroz Malo Bonjince nailazi se na staru zgradu osnovne škole. Njena slika je posebno tužna: