Obiđite udaljena pirotska sela - Sinju Glavu i Pasjač

17jan2020 Obiđite udaljena pirotska sela - Sinju Glavu i Pasjač

Ovo je podsećanje na jednu nezaboravnu, lepu i pomalo neobičnu relaciju, u kojoj je redosled opisivanja događaja suprotan od onoga koji je uobičajen. Takođe, to je i odgovor na zahtev jednog pratioca moje stranice da pišem upravo o ovim zabačenim selima na jugu protske opštine.

Prvi put sam Pasjač i Sinju Glavu posetio 9. novembra 2011. po lepom jesenjem vremenu. Tada sam 8 km rastojanja od sela Rasnice do Pasjača i dodatnih 2.5 km do Sinje Glave prešao peške. Udaljenost Rasnice od Pirota je oko 8 km, tako da rastojanje od Pirota do Pasjača tj. Sinje Glave ne bi trebalo da predstavlja veliki problem, s obzirom na to da u pirotskoj opštini postoje sela koja su od grada udaljena skoro 40 km. Međutim, ono što položaj ova dva sela čini specifičnim, a njih teško dostupnim, jeste veoma loš put koji vodi od Rasnice. Uz to, ne sme se zanemariti činjenica da se Sinja Glava nalazi na oko 930 m nadmorske visine, po čemu je drugo naseljeno mesto u opštini Pirot (posle Cerev Dela - oko 1020 m). Pasjač ima specifičan položaj (,,u rupi'') pa mu je nadmorska visina nešto manja - između 750 i 800 m, ali to ne umanjuje težinu dolaska do ovog sela jer je početna tačka u Rasnici na nadmorskoj visini od oko 420 m.

Spreman na sve izazove i poteškoće, već upoznat sa relacijom šest godina ranije, krenuo sam put ova dva sela iz centra Rasnice 18. februara 2018. U Rasnici sam napravio samo jednu fotografiju:

Sledeća fotografija nastala je 11 km dalje i nakon gotovo sat vremena. Razlog je sledeći: Čim sam krenuo od škole u Rasnici strmim putem za Pasjač i Sinju Glavu, osmehnula mi se sreća o kojoj svi planinari potajno maštaju. U isto vreme jedan manji kamion je krenuo iz Pirota za Sinju Glavu i ljubazan čovek, po imenu Zoran, vlasnik pilane u Sinjoj Glavi, je stao i ponudio mi prevoz. Nije bilo ni trenutka razmišljanja, ušao sam u kamion, uveren da ću sačuvati snagu za povratak i uštedeti na vremenu. Ovo je prilika da se Zoranu još jednom najsrdačnije zahvalim.

Tako sam se neočekivano brzo našao u centru Sinje Glave, u drugačijim vremenskim uslovima u odnosu na Rasnicu:

Čio i odmoran, iskoristio sam priliku da obiđem selo. Najpre sam otišao do jedne male česme na putu prema Stolu, selu u opštini Babušnica:

Zatim sam se vratio na plato u centru sela i krenuo drugim putem koji vodi na istok. Uzput sam prošao pored jedne česme zanimljivog oblika:

Cilj je bio obilazak napuštene seoske škole. Ovde sam bio i u jesen 2011:

Svoje neobično ime Sinja Glava ,,duguje'' izgledu Sinjeglavske čuke, najvišeg uzvišenja u ovom kraju (1125 m), vidljivog i iz Pirota. Ona se nalazi južno od sela, nadvisuje ga, a sa pirotske strane se vidi kao glava utonula u plavičasto-sivu izmaglicu. Selo je pedesetih godina prošlog veka imalo i preko 500 stanovnika (1953. - 554), ali kasnije taj broj strmoglavo pada. Po popisu iz 2011. u Sinjoj Glavi je živelo 56 ljudi.

Nakon obilaska Sinje Glave započinjem svoj povratak ka Pasjaču, Rasnici i Pirotu:

Na platou levo od ulaza u selo sam u novembru 2011. posmatrao neobičan prizor - proizvodnju ćumura:

Pešačenje do ulaza u selo Pasjač je trajalo oko 25 minuta. Sa puta između dva sela mogao sam da vidim Sinjeglavsku čuku, Pirotsko polje, Staru planinu i veliko brdo Jasenovicu, desno od puta Rasnica - Pasjač (891 m):

Odlučujem da od prve kuće u Pasjaču kroz selo prođem kružnom putanjom, kao i prilikom moje prve posete šest godina ranije. Krajnji cilj mi je obilazak Pasjačkog vrela koje se nalazi u najnižem, severozapadnom delu sela.

Silazim u selo. Kao i u Sinjoj Glavi, prolazim pored mnogo napuštenih kuća:

Pasjač je po popisu iz 2011. imao svega 13 stanovnika. Posle Drugog svetkog rata selo je po broju stanovnika bilo slično obližnjoj Sinjoj Glavi - 1953. popisana su 526 čoveka. Postoje dve teorije o poreklu imena ovog sela. Prema prvoj, to je naselje koje je naselio neki Paskač ili Paskača. Druga je zanimljivija. Navodno, to je mesto koje je neki Turčin prokleo kao ,,pasje selo'', gledajući sa konja kako su psi na njegove oči rastrgli kurjaka. Raniji naziv ovog sela bio je Dobričevo i pretpostavlja se da su ga krajem XVII i početkom XVIII veka naselili doseljenici sa Kosova.

(Dr Jovan V. Ćirić i Novica Živković: ,,Legende i predanja o selima pirotskog kraja’’ - Pirotski zbornik br. 19-20, 1994)

Ovo je selo u kome život polako nestaje. Međutim, u Pasjaču ima i nekoliko novih kuća u koje njihovi vlasnici dolaze da uživaju u miru. To daje kakvu-takvu nadu u opstanak ovog starog sela.

Dolazim do dela sela gde se nalaze česma sa pojilom za stoku, napuštena škola i obročni krst. Ova škola je nesuđeno radno mesto moje supruge Saške iz jeseni 2002. Ubrzo je prestala sa radom.

Istraživanjem zavičajne literature, pronašao sam jedan zanimljiv tekst koji je Gojko Antić, istaknuti pirotski književnik i novinar, posvetio svom rodnom selu:
,,Ne zna se ko mu je kum i prvi krstitelj. Ne zna se ni kad ni kako mu je ime nastalo. Ne zna se ni koji mu je gorocvet i nevidbog prethodio. Posigurno niko ne zna šta ta čudna reč znači. Zna se samo da se Pasjač zove i da Pasjač jeste od kad je veka i sveta, sunca i meseca, od kad je koji tu došao i nastanio se. Takođe, pouzdano se zna, to i knjige kažu, da je u nekoliko navrata Pasjač gotovo na umoru bio i do istrebljenja dolazio. Zna se isto tako da je posle toga iznenada jačao i moćao...
Od kada se zna za Pasjač, zna se i za šume i kupine, za posno i ispijeno zemljište, kamen, vatru i vodu. Nebo je nad njim uvek kao pocepano sito: curi i teče, oganj seva i kad valja i kad ne valja, i kad treba i kad ne treba, i danju i noću, i leti i zimi. A ljudi naučili pa i ne primećuju vlagu i žegu.
I zemlja je ovde crvena i garava došla. Vodu ne prima i ne drži ni za živu glavu. A ako je kad i primi, teško se nje oslobađa...’’

(Gojko Antić: Odlomak iz priče ,,Rana cvetanja’’ - Pirotski zbornik br. 14, 1986)

Meni je posebno bio privlačan najniži deo sela, u kome se nalazi vrelo iz koga nastaje jezerce pretvoreno u ribnjak. Izdašnost Pasjačkog vrela i kvalitet njegove vode pokušao je da iskoristi jedan čovek iz Pirota i formira, kako on kaže - ,,prvo privatno jezero u Srbiji’’.

Jezerce, odnosno ribnjak, se nalazi u maloj dolini, dugačko je stotinak metara i u pravcu zapada otiče dolinom Pasjačke reke. Za ovu reku je zanimljivo da ubrzo naglo skreće na sever u pravcu Blata i da na tom putu gubi svoju vodu. Praktično iznad Blata postoji kao rečica samo u proleće, nakon otapanja snegova ili obilnih padavina.

Malo sam istraživao deo ispod ribnjaka. Tu se Pasjačka reka razliva i formira jedan mali vodopad:

S druge strane, uzvodno od ribnjaka, nalazi se prelepo Pasjačko vrelo, koje svojom vodom ,,hrani'' jezerce i Pasjačku reku:

Od ovog mesta sam krenuo nazad, ali ne istim putem već severnim obodom sela. Za povratak na put za Rasnicu trebalo mi je oko 20 minuta:

U povratku za Rasnicu sam se uverio da je put veoma loš, verovatno još gori od mog poslednjeg boravka u ovom kraju. Slušao sam priče da je vojska bila zainteresovana da napravi kružni put Rasnica - Pasjač - Sinja Glava - Kamik - Prisjan. Međutim, ideja nikada nije sprovedena u delo.

Put zatim ulazi u dolinu i prati tok Sinjeglavskog potoka, koji dolazi iz pravca Sinje Glave, s desne strane (gledano prema Rasnici):

Tačno na pola puta između Pasjača i Rasnice nalazi se skretanje za jedno lepo mesto. To je vrelo Čelin. Njemu i Pasjačkom vrelu sam posvetio jedan članak u svojoj knjizi ,,Lepa, zanimljiva i manje poznata mesta u pirotskom kraju'', a na stranicama ovog bloga ću o njemu pisati drugom prilikom.