Pirot i pirotski kraj

1may2020 Do Belana sa Zavojskog jezera

Ovo prelepo mesto sam prvi put posetio jula 1999, neposredno nakon bombardovanja zemlje i svog učešća u ratu, koje me odvojilo od redovnih obaveza na fakultetu puna tri meseca. Izlet je organizovao moj ujak Zoran, a učesnici su bili i moja sestra Ivana i brat Bojan. Pamtim da nam je svima ova relacija bila dobrodošla kao nekakav vid pražnjenja od doživljenog stresa u prethodnim mesecima.

Za uloženi trud smo na Belanu bili nagrađeni veličanstvenim pogledom na južne padine venca Stare planine i na njene najviše vrhove. Tu su nastale i prelepe fotografije kao uspomena na jednu od naših najvećih zajedničkih avantura, i jednu od najbolje organizovanih akcija. Mnogo godina kasnije, to mi je poslužilo kao dobar primer u situacijma kada sam ja bio u ulozi vodiča svojim prijateljima do udaljenih staroplaninskih i drugih krajeva.

Ideja o ponovnom osvajanju Belana je u meni dugo čekala na realizaciju. Sproveo sam je u delo 2. maja 2017, ovog puta sâm, znajući da je relacija veoma zahtevna, i ne želeći da prevelikim naporima izlažem sebi drage osobe. Pošto su od tog dana prošle pune tri godine, ovo je moje podsećanje na jedno nezaboravno planinarsko iskustvo i poziv onim najspremnijim da se i sami nekad upuste u ovu sjajnu avanturu.

Put do Belana vodi preko brane na Zavojskom jezeru. Ja sam ga započeo iz vikend naselja smeštenog na severnoj strani jezera, udaljenog oko 2 km lošeg puta od brane. Tu su se nekada nalazili selo Zavoj i njegova stara Crkva Svete Trojice, koji su kasnije trajno potopljeni:

Početna tačka je bila na oko 700 m nadmorske visine. Preda mnom je bilo savladavanje visinske razlike od skoro 900 m. Najpre sam prošao kroz splet izukrštanih šumskih puteva, vodeći računa da stalno idem u pravcu severa. S leve strane je bio jedan duboki dol:

Zatim sam pratio put koji strmo vodi kroz golet zasađenu mladim borovima. Ovde su prisutni tragovi velikog šumskog požara iz 2007. U pozadini su ostale mirna površina Zavojskog jezera i šumovite padine Pažara. Uspon je konstantan i naporan, a teren jednoličan i težak za kretanje. Ovaj put koriste jedino zaljubljenici u prirodu i off-road avanture, drvoseče, berači lekovitog bilja i, sve ređe, pastiri i lokalno stanovništvo.

Put zatim probija borovu šumu:

Nakon toga krajolik postaje drugačiji i prijatniji za oko. Čine ga prelepi planinski pašnjaci (suvati) sa retkim drvećem. Ovo mesto se zove Livađe:

Sa leve strane je obližnja Barska čuka (1317 m), a dalje na zapadu su lako uočljive stene Bolvana i Babinog zuba. Prvi put se u daljini može videti i Midžor:

Nastavio sam putem prema Stražištu, nezaobilaznoj usputnoj stanici na putu do Belana:

Stražište predstavlja strm odsek okrenut prema severu i nalazi se na visini od 1496 m. Ovde sam bio posle tačno sat i po hoda od početka svoje relacije, a odatle sam mogao da vidim i njen cilj - Belan:

Bio sam prijatno iznenađen činjenicom da je u neposrednoj blizini Stražišta podignuto lepo odmorište sa obeleženim putokazima do okolnih vrhova i sela. Sa ovog mesta su krenule i markacije prema Belanu:

Predeo između Stražišta i Belana je valovit i usledilo je nekoliko uzastopnih spuštanja i penjanja. Na drugoj slici prikazan je izgled prevoja i stenskog odseka na Stražištu sa puta za Belan:

Ovaj deo relacije je mnogo prijatniji u pređenju sa prvim delom i strmim usponom iznad Zavojskog jezera. Petnaestak minuta nakon Stražišta prolazim kroz mesto Zanoga:

Od Belana me razdvajaju spust u jednu dolinu i završni uspon:

Neposredno ispod Belana nailazim na ostatke nekadašnje mlekare:

Nekada je na ovom prostranstvu paslo na hiljade ovaca. Prema nekim podacima, pre Drugog svetskog rata, na području pirotske opštine, bilo je oko 200000 mlečnih ovaca, a proizvodilo se godišnje oko 1000 tona kačkavalja i 300 tona prane vune. Danas na to vreme samo podsećaju ostaci starih pojila i usamljenih pojata-mlekara na kojima se proizvodio staroplaninski kačkavalj. Nažalost, prilikom svoja dva odlaska na Belan nisam video nijedno stado.

Pretpostavlja se da su ljudi visočkog kraja postupak prerade mleka i izrade kačkavalja izučili od takozvanih Crnovunaca (Karakačana i Aromuna), pripadnika nomadskih plemena grčkog i cincarskog porekla. Oni su kroz sve vreme robovanja pod Turcima, pa i posle oslobođenja, do Prvog svetskog rata (po nekim izvorima sve do 1932. godine), redovno dolazili u pirotski kraj i tu boravili sa velikim stadima koja su brojala i po više desetina hiljada ovaca. Napasali su ih od proleća do pozne jeseni, u sektoru Stare planine, a prezimljavali su u niskim predelima, najčešće oko Dunava. Pretpostavka je da su ovi nomadi uticali i na razvitak pirotskog ćilimarstva.

Pre najviše tačke Belana, naišao sam na vidikovac sa lepim odmorištem. Pogled na Midžor i venac Stare planine je bio fantastičan:

Posle skoro 18 godina ponovo sam bio na ovom prelepom mestu. Od polaznog mesta iznad Zavojskog jezera bilo mi je potrebno 2h 40 min hoda. Dužina staze je oko 8 km u jednom smeru. U produžetku puta, u pravcu istoka, bili su vrhovi Mramor (1759 m) i Bratkova strana (1943 m):

Midžor je od Belana udaljen oko 9 km vazdušnom linijom i nalazi se tačno ,,preko puta'', odnosno s druge strane doline Javorske reke. Staroplaninski venac, na granici sa Bugarskom, bio mi je kao na dlanu:

Na Belanu me dočekalo lepo prolećno vreme i prijatna temperatura od 14^oC, a u uvalama na južnoj strani Midžora bio je prisutan sneg. Njega je bilo i na severnim padinama Bratkove strane i Mramora. Čak i na severnoj strani Belana, prošaranoj žbunovima kleke i prelepim cvetovima šafrana, bilo je zaostalog snega:

Posle polučasovnog odmora i uživanja u pogledu sa jednog od najlepših vidikovaca na Staroj planini, krenuo sam nazad istim putem. Na mestu gde sam ostavio automobil bio sam posle sat i pedeset minuta hoda. Fantastična relacija, po mom mišljenju jedna od najlepših u pirotskom kraju.

Trajanje relacije: oko 7h

Zahtevnost relacije: veoma teška (5/5)

Karakteristike: naporna ali i jedna od najlepših relacija na Staroj planini uz izlazak na jedan od najboljih vidikovaca u pirotskom kraju; prelepa priroda i fantastičan pogled na Midžor i venac Stare planine

Rizici: u prvom delu relacije nema markacija, uspon je jak i konstantan, a teren težak za kretanje i orijentaciju; birati lepo vreme, bez nagoveštaja za kišu, grmljavine ili jak vetar; kraj je nažalost pust i velika je verovatnoća da nećete sresti nikoga; poneti dovoljno vode za piće!