Pirot i pirotski kraj

19sep2020 Sećanje na uspon na Kopren

Stara planina u istočnoj Srbiji čini deo jedinstvenog planinskog sistema Balkana. U pomenutoj oblasti ovo je pogranična planina između Srbije i Bugarske i ovde se prostire od Vrške čuke na severu (692 m) do Srebrne glave na jugoistoku (1932 m). U Srbiji, sa Vidličem, Tepošem i Odorovskim poljem, zahvata površinu od 1767 km².

Kopren je vrh (1963 m) i izvesna manja morfološka celina koja odgovara jednom od delova najvišeg bila Stare planine. Ova celina zahvata prostor od glavnog planinskog venca zapadno i južno između izvorišnih obluka i dolinskih sistema Dojkinačke i Jelovičke reke. Čini je glavni vrh Koprena koji je na samoj srpsko-bugarskoj granici, sa stenovitim odsekom prema Bugarskoj, dok je zapadno, u Srbiji, prostrana i malo disecirana površina sa nadmorskoj visini između 1840 i 1935 m, sa drugim širokim i nižim vrhom Koprena visine 1935 m. U suštini ovaj deo Stare planine čini manji deo glavnog planinskog venca i deo razvođa pomenuta dva vodotoka.

Kao deo visokoplaninskog područja, Kopren ima pravi alpski klimat i nalazi se u zoni godišnje izohijete od 1000 m vodenog taloga. Najveća količina padavina izluči se u vidu snega. Prosečna godišnja debljina snežnog pokrivača je preko 50 cm, a on traje i do 70 dana, odnosno sneg se ovde zadržava od 15. novembra do 1. maja. Vegetaciju Koprena čine planinske trave, najčešće u vidu busenova, i polegla kleka koja na pojedinim delovima nižeg Koprena ima veliku gustinu i čini teren teško prohodnim.

(Dragan Nešić i Milovan Milivojević: ,,Mrazno-snežaničke uloke na Koprenu, Stara planina’’ - Pirotski zbornik br. 27-28, 2003)

Nijedno osvajanje nekog staroplaninskog vrha me nije toliko mučilo, nijedan drugi vrh u pirotskom kraju mi nije oduzeo toliko vremena za pripremu i proučavanja karata, fotografija i zapisa planinara. Nijedan vrh nije u meni izazivao toliki strah i podozrenje, kao što je to bio slučaj sa Koprenom. Za to postoje opravdani razlozi. Pre svega, njegova visina uliva strahopoštovanje i na prste jedne ruke mogu se izbrojati vrhovi na vencu Stare planine koji imaju veću visinu. Drugi, značajniji razlog je njegova izolovanost i udaljenost od najbližih naseljenih mesta (Dojkinaca i Jelovice), kao i od puteva kojima se ovom vrhu može prići automobilom.
Kada sam se konačno osmelio na osvajanje Koprena i za to pronašao neophodno društvo, Milan i ja smo autom došli do mesta Sinošćir, koje se nalazi na oko 3 km od planinarskog doma u Dojkincima, uzvodno uz Dojkinačku reku, odnosno oko 1.5 km pre čuvenog vodopada Tupavice. Nadmorska visina je 980 m. Za Tupavicu i Arbinje se produžava glavnim putem uz reku, a mi smo skrenuli desno, na put koji vodi pravo kroz šumu do mesta Klisura. Skretanje je obeleženo putokazima i informativnom tablom:

Dobar i krivudav šumski put na rastojanju od oko 6 km savladava do Klisure visinsku razliku od oko 570 m. Milanu i meni je za to bilo potrebno oko sat i 35 minuta hoda, uz konstantan, ali ne prejak uspon:

Lep je pogled na dolinu Dojkinačke reke, Bislavu, Pakleški vrh, Visoku stenu na Vidliču:

Biljni i životinjski svet je raznovrstan:

Na Klisuri se spajaju putevi koji dolaze iz Sinošćira i sa uvale Ponor, iznad sela Dojkinci. Tu se obično planinari odmore pred nastavak puta za Kopren koji se sa ovog mesta može prvi put videti. Od Klisure se teren menja, prestaje bukova šuma i sve do Koprena je planinska trava sa poleglom klekom i retkim usamljenim drvećem.

 

Kleka, biljka prikazana na poslednjoj fotografiji, predstavlja glavno obeležje daljeg uspona na Kopren. Posle nešto više od pola sata hoda od Klisure dolazi se do prve prolazne tačke, a to je vrh Stražna čuka (1772 m). Do podnožja ovog vrha često svojim terencima izlaze planinari, berači borovnica ili meštani, a nadalje je, zbog lošijeg puta na samom usponu uz Stražnu čuku, to moguće samo izdržljivijim terenskim vozilima.

Sa Stražne čuke se pruža prekrasan pogled na Kopren i na njegov nešto niži, južniji vrh, na čuveni Kaca-kamen istočno od Koprena, na sliv Jelovičke reke sa dubokim dolinama i mestima Šošina vunija i Goveška poljana, kao i na zapad - na planinski venac na desnoj obali Dojkinačke reke sa Pakleškim vrhom, Vrhom iznad Vrtiboga, Mramorom i Bratkovom stranom. Daleko na istok, pogled seže do Srebrne glave - najistočnije tačke Srbije, i karakterističnog kupastog vrha Kom, u Bugarskoj.

Uspon na Kopren nosi sa sobom i nekoliko problema sa kojima se planinari neminovno suočavaju. Prvi je nedostatak pitke vode, jer se jedini kakav-takav izvor gde se možete snabdeti vodom, poznat pod nazivom Tri kladenca, nalazi na oko kilometar zapadno od vrha Koprena. Sa ovim problemom smo se i mi suočili jer smo brzo potrošili svoje zalihe vode, a na ovako dalek i naporan put u rančevima nije moguće poneti neograničeno puno ove tečnosti.

Drugi, još veći problem, već sam pomenuo. To je kleka, karakteristična biljka ovih krajeva, koja dominira platoom Koprena, i koja je potpuno prekrila njegov niži vrh, umnogome otežavajući kretanje svojim razgranatim prizemnim i drvenastim stablom. Na većem delu deonice od Stražne čuke prema Koprenu, praktično je prosečen put kroz gustu kleku, ali je problem što se i taj put na nekim mestima potpuno gubi.

Pored kleke, prisutni su: borovnica, brusnica i plava lincura. Ova poslednja biljka je zakonom zaštićena vrsta i njeno branje na Staroj planini je zabranjeno. Njen koren se koristi u farmaciji i narodnoj medicini, za lečenje šećerne bolesti, želuca i jetre.

Ispred nižeg vrha Koprena put se račva. Mi smo za dalje kretanje izabrali desni put koji vodi u pravcu glavnog vrha Koprena. To se pokazalo kao dobar izbor, jer smo se, uz malo poteškoća oko probijanja kleke, brzo našli u podnožju glavnog vrha. Drugi put, koji vodi levo sa pomenutog raskršća, probali smo u povratku sa Koprena, preko izvora Tri kladenca.

Iz podnožja Koprena imali smo lep pogled na neke od najviših staroplaninskih vrhova - Tri čuke, Vražju glavu i Midžor u daljini (vazdušnom linijom udaljen oko 16 km):

Ovde, u podnožju glavnog vrha Koprena, kleka se proređuje i pojavljuju se uloke ili, kako ih nazivaju meštani - ,,lokve''. U vreme naše posete Koprenu, nakon dugog i sušnog leta, lokve su bile suve. Najveću od njih meštani nazivaju ,,Crvena lokva'', i ona se nalazi nešto niže, prema izvoru Tri kladenca.

Na Koprenu je konstantovano 13 manjih depresija ili uloka koje se nalaze u visinskoj zoni između 1770 i 1925 m, osim jedne koja se nalazi južno, podno Stražne čuke, na nadmorskoj visini od 1655 m. To su plitke zatvorene ili otvorene depresije sa otokom koje su u podlogu udubljene najčešće 0.5-1 m, mada ima i dubljih - do 2 m dubine. Dno im je zaravljeno, svodasto ili pod manjim nagibom, dok su strane kose, ređe vertikalne, kod plićih utoka često sa travnim busenovima. U toplijem delu godine, ukoliko ne presuše, uloke su najčešće ispunjene vodom. Istraživanja su pokazala da voda u zatvorenim ulokama iskjučivo potiče od snega. Važno je istaći da su ove mrazno-snežaničke uloke na Koprenu uvrštene u spisak prirodnih vrednosti geonasleđa Srbije sa predlogom značaja na nivou Balkanskog poluostrva.

(Dragan Nešić i Milovan Milivojević: ,,Mrazno-snežaničke uloke na Koprenu, Stara planina’’ - Pirotski zbornik br. 27-28, 2003)

Uspon uz zapadnu padinu Koprena nam je otežavao jak vetar. U pojedinim momentima, a posebno na samom vrhu, bio je orkanske jačine.

 

Konačno, posle četiri časa hoda od mesta gde smo ostavili automobil, ili nakon pređenih 15 km (po slobodnoj proceni), našli smo se na vrhu Koprena. Kao i ostale značajnije vrhove na Staroj planini, obeležili su ga planinari kupom od kamenih ploča:

Kopren je sa severne, istočne i južne strane strmo odsečen, tako da pogled na teritoriju Bugarske izgleda kao pogled u provaliju, i čoveka prirodno hvata strah. U dnu, neposredno ispod vrha je stara bugarska karaula. Pogled sa Koprena je jedinstven i neopisiv, jednostavno ga treba doživeti. Pogled na sve vrhove i mesta, koje sam naveo u delu teksta kod Stražne čuke, sa Koprena je još lepši. Kažu da se za vreme lepog vremena i uslova ekstremno dobre vidljivosti može videti tok Dunava na granici između Bugarske i Rumunije (slično Midžoru). U našem slučaju, zbog izmaglice u daljini, to nije bilo moguće.

Južno od Koprena, u dolini Dabidžinog potoka, prvoj dolini usečenoj u masiv nižeg vrha, na teritoriji pirotske opštine, nalazi se takozvani Veliki Koprenski vodopad, vodopad na najvećoj nadmorskoj visini u našoj zemlji i zvanično najveći vodopad u Srbiji. Iako smo imali želju da se spustimo u dolinu i izbliza se uverimo u njegovu veličinu i lepotu, od toga smo ubrzo odustali. Jednostavno, to predstavlja pravu avanturu koja oduzima puno vremena, a nama je situaciju dodatno otežavao izuzetno jak vetar.

Na Koprenu i njegovim padinama trebalo bi da raste veoma retka biljka rosulja ili muholovka, koja je prilagođena da hvata i vari insekte koji se nađu na njoj. To je jedno od samo nekoliko staništa ove biljne vrste na Balkanu.

U povratku sa Koprena usledila je poseta izvoru Tri kladenca. Lako se pronalazi i sa nadmorskom visinom od oko 1870 m sigurno je jedan od najviših izvora u Srbiji.

Ima vode tokom cele godine, mada mi nismo primetili izbijanje vode sa dna nekoliko manjih jezeraca, što je, po priči meštana, karakteristično u periodu sa više padavina. Ovaj izvor zapravo predstavlja izvorište Dojkinačke reke. Voda se sa njega strmom dolinom u pravcu zapada spušta u Arbinje, formirajući na svom putu vodopad istog imena - Tri kladenca. Sa ovog mesta je fantastičan pogled na Tri čuke, vertikalne nazubljene stene na granici sa Bugarskom:

Na izvoru Tri kladenca smo napravili duži odmor i snabdeli se vodom pred naporan povratak po toplom vremenu i jakom popodnevnom suncu. Kao što sam spomenuo, odlučili smo da se ne vraćamo potpuno istim putem. Odluka je bila da do podnožja nižeg vrha Koprena, okrenutog prema Stražnoj čuki, dođemo zaobilazeći ovaj vrh prekriven klekom s njegove zapadne strane. Na ovoj deonici veliku pomoć nam je pružila markacija, mada nedovoljno dobra i oskudna.

Na raskrsnici, gde smo pri usponu na Kopren skrenuli desno, a u povratku došli sa suprotne strane, bili smo nakon 50-ak minuta hoda od izvora Tri kladenca. Kako je i ova deonica u pojedinim delovima teško prohodna zbog guste kleke, njena jedina prednost je veličanstven pogled na Golemo ravno bučje, Bratkovu stranu, Vražju glavu i Midžor:

Do odmorišta na Klisuri nam je trebalo još 50 minuta, a do mesta Sinošćir, gde nas je čekao auto za povratak u Pirot - 1h 30 min od Klisure. Povratak sa izvora Tri kladenca do Sinošćira je ukupno trajao 3h 10 min. Jedna od mojih najdražih relacija...

Trajanje relacije: oko 12h

Zahtevnost relacije: izuzetno teška (5/5)

Karakteristike: teško pristupačna, ali prelepa mesta na Staroj planini - Kopren i izvorište Tri kladenca; prava planinarska relacija sa fenomenalnim pogledom na sve najznačajnije staroplaninske vrhove u pirotskom kraju; veoma lepi predeli i pejzaži; borovnice, lekovito bilje i planinsko cveće

Rizici: poneti dovoljne količine vode (jedini izvor Tri kladenca!), zaštiti se od jakog sunca i vetra (nema prirodne zaštite); biti spreman na ,,borbu'' sa dosadnom klekom; u podnožju Malog Koprena otežano snalaženje; samo za ljude avanturističkog duha sa dobrom kondicijom u nogama