Pirot i pirotski kraj

16dec2020 Posetite Vetanski manastir

Ovaj malo poznati manastir sam prvi put posetio 17. novembra 2013, zainteresovan tekstovima o njemu u štampi i na internetu. Tada sam prvi put bio u ovom delu belopalanačke opštine. U centru sela Crvena Reka, na oko 40 km od Pirota, skrenuo sam levo sa magistralnog puta koji vodi prema Nišu. Obratite pažnju da se na ovoj raskrsnici desno ide za plantažu lavande iznad Crvene Reke, prevoj Ploče i Niš. Za Glogovac, Vetu, Toponicu i Kosmovac treba ići levo, u dolinu Crvene reke (po čijoj je boji vode nakon kiša ime dobilo i selo). U jesen 2013. ovde su uveliko bili u jeku radovi na izgradnji auto-puta prema Nišu:

Ovo je bio moj prvi neposredni kontakt sa trasom auto-puta južno od Crvene Reke. Posle 3.5-4 km od skretanja u Crvenoj Reci, prošao sam kroz selo Glogovac, u kome se tada nalazila velika baza putara:

Na izlazu iz Glogovca je trebalo snaći se i pronaći pravi put za sledeće belopalanačko selo - Vetu. Na sve strane su bile velike građevinske mašine i prolazio sam autom bukvalno pored njih tražeći pravi put:

Ovde, na sastavu dve doline, na oko 2 km od centra Glogovca, auto-put pravi zaokret na zapad i polako počinje da se penje prema tunelu kod Bancareva. Ja sam tu ostavio auto i do Vete krenuo peške. Put je pratio dolinu Vetanske reke i nije bio asfaltiran. Zbog magle, nisam mogao da vidim stenoviti greben Suve planine:

Izlaz iz Glogovca prema Veti je sada sigurno drugačije i mnogo bolje regulisan. Nakon završetka radova na auto-putu i njegovog otvaranja za saobraćaj, put za Vetu prolazi ispod njegovih traka i produžava u pravcu jugozapada. Veta je od ovog mesta udaljena 2-2.5 km.

Kada sam u ovom lepom kraju bio 16. februara 2017, sa svojom ćerkom Dunjom, vremenski uslovi su bili mnogo povoljniji nego u jesen 2013. Na moje veliko iznenađenje, put od Glogovca do Vete je bio asfaltiran, kao i deonica puta kroz samo selo. Najpre smo obišli napuštenu zgradu seoske škole u Veti:

Veta, selo neobičnog imena, nekada je bilo prilično veliko. Posle Drugog svetskog rata imalo je blizu hiljadu stanovnika, a 2002. ih je popisano 134. I danas se selo proteže uz put u dužini od preko jednog kilometra. Veta je veće selo od Glogovca, koje je bliže Crvenoj Reci i Beloj Palanci. Nekada je predstavljala sedište Vetanske parohije, koju su pored nje, sačinjavala i sledeća sela: Toponica, Kosmovac i Tamnjanica. Od Bele Palanke Veta je udaljena oko 17 km.
Slično Kosmovcu, Veta je jedan od centara drvarenja u belopalanačkom kraju. I ovde se može videti veliki broj kamiona i mašina namenjenih toj delatnosti. Upravo je na zaravni ispred napuštene seoske škole, formiran svojevrstan ,,centar’’ za utovar drva, uglavnom ka Beloj Palanci i Nišu.

Dunja i ja smo prošli kroz selo i produžili meni poznatim putem koji vodi ka manastiru:

Za peške prelaženje deonice od centra Vete do Vetanskog manastira potrebno je 20-30 minuta hoda, zavisno od kondicije. Put je prilično loš:

Za razliku od prve posete, u jesen 2013, kada je dan bio sumoran i maglovit, ovog puta smo Dunja i ja mogli da uživamo u pogledu na gorostasne vrhove i stenovite odseke Suve planine - Divnu goricu, Rženac, Trem, Sokolov kamen:

Neposredno ispod Vetanskog manastira se nalazi jedan zanimljivi izvor sa pijaćom vodom:

Pored manastira se nalazi nekoliko kuća za potrebe njegovog bratstva. Poznati planinarski dom na Bojaninim vodama udaljen je od ovog mesta vazdušnom linijom oko 2 km.

Manastirska crkvica i zvonik su početkom 2017. izgledali ovako:

Iza crkvice su grobovi bivših monaha i monahinja:

Manastirska crkva je bila otključana, pa smo Dunja i ja iskoristili priliku da istražimo njenu unutrašnjost:

Interesantno je da sada Vetanski manastir izgleda prilično drugačije i atraktivnije, obojen živopisnim bojama. Potražite njegove slike na internetu. Priča o nastanku i istoriji ovog mističnog manastira je veoma zanimljiva...

Malo je pouzdanih podataka o tome kada je ovaj manastir podignut. Prvi pisani podaci o njemu potiču iz XVII veka, tačnije 1686. godine, kada je obnovljen pred razorni Austrijsko-turski rat. Najverovatnije potiče iz vizantijskog perioda kada je u njegovoj blizini prolazio rimski put Via Militaris. Prema nekim podacima, manastirska crkva je sagrađena (obnovljena) u XV veku i bila je sasvim različita od sadašnje - kaže se da je bila neuporedivo veća i lepša.
Udaljen od glavnih puteva i većih naselja, zaklonjen najvišim vrhovima Suve planine, Vetanski manastir je pod Turcima imao i nacionalno-oslobodilačku ulogu. Zbog toga je njegov značaj za konačno oslobođenje čitavog kraja od turskog ropstva izuzetno veliki.
Predanje kaže da su ovaj manastir porušili Čerkezi u jednom od svojih rušilačkih pohoda protiv srpskog naroda i njegovih svetinja. To se poklapa sa činjenicom da su Turci sredinom XIX veka, u neposrednoj blizini manastira, naselili prilično brojnu čerkesko-tatarsku koloniju. Takvu taktiku Turci su primenjivali duž cele tadašnje granice sa Kneževinom Srbijom, smatrajući da će na taj način, makar i delimično, zaustaviti širenje srpske oslobodilačke ideje. Istovremeno sa nacionalnim radom, manastir je predstavljao i snažan duhovni i prosvetni centar celog kraja ispod Suve planine.
Tokom Prvog svetskog rata, manastir je opustošila bugarska okupatorska vojska, a Drugi svetski rat mu je doneo nova stradanja. Ono što su nekada radili Čerkezi, sada su to činili pravoslavni Bugari. Naime, pošto se u neposrednoj blizini nalazilo sedište prvobitne Ravnogorske organizacije za Niš i okolinu, bugarska vojska je manastir u potpunosti opljačkala i spalila. Konačno, ono što nije uspela ni bugarska okupatorska vojska, uradili su partizani, jula 1942. godine. Pomenutu Ravnogorsku organizaciju napali su i uništili Ozrenski i Svrljiški partizanski odred.
Domaćinski nastrojeni i u nacionalnom duhu potpuno izgrađeni, meštani nekadašnje Vetanske parohije obnovili su manastir ubrzo posle Drugog svetskog rata. Međutim, zbog otpora koji je pružen partizanima i nacionalne ideje koja je na ovom prostoru preživela rat, manastir i ceo kraj tretirani su od novih vlasti izrazito neprijateljski. Dugo je bio potpuno pust. Sve što je vredelo od imovine pokradeno je i uništeno. Povremeno bi se u njemu zadržao po koji monah, ali je brzo odustajao i odlazio dalje.
U takvom stanju Vetanski manastir je ostao sve do 2003. godine, kada je težak posao obnove preuzeo dečanski monah Georgije Žunić. Uz pomoć prijatelja manastira obnovljen je duhovni život i sada se ponovo čuju zvona podno Suve planine. Staro je pravilo da sa obnavljanjem svetinje počinje i duhovna obnova naroda koji živi oko nje. Pravilo je potvrđeno činjenicom da je škola u Veti, koja godinama nije radila, ponovo otvorila vrata nekolicini đaka. Zbog toga je ovaj manastir i pravi simbol vitalnosti i snage pravoslavlja koje vekovima odoleva neprijateljima na sredokraći Istoka i Zapada.

(http://pravoslavlje.spc.rs/broj/933/tekst/manastir-uspenija-presvete-bogorodice-u-veti/print/lat; 27.06.2013, autor Vladimir Vučković)

Vetanski manastir je proglašen spomenikom kulture od velikog značaja. Sadašnja manastirska crkva liči na običnu zgradu, ne pripada nijednom građevinskom stilu i nema naročite arhitektonske vrednosti. Izuzev putira (čaše, prim. aut.), koji su poklonili ruski vojnici za pokoj duša svojih drugova izginulih u ratu 1854. godine, crkva je bez posebnih verskih i istorijskih vrednosti. Manastir nema struju, niti je priključen na vodovodnu mrežu. Vodom se snabdeva sa obližnjeg kladenca, a noću osvetljava svećama i kandilom.

(https://sr.wikipedia.org/sr/Manastir_Uspenije_Presvete_Bogorodice_u_Veti)

Trajanje relacije: oko 3.5h

Zahtevnost relacije: srednja (3/5)

Karakteristike: lep kraj u dolini Vetanske reke i u podnožju severnih padina Suve planine i vrha Sokolov kamen; zanimljiv manastir sa prebogatom istorijom i velikim značajem u prošlosti za čitav palanački kraj

Rizici: sada ne bi trebalo da ima problema sa snalaženjem na deonici između Glogovca i Vete i prolaskom ispod auto-puta; put od sela Vete do manastira je loš i često blatnjav