Pirot i pirotski kraj

5mar2021 Posetite nekada čuveni Sopotski han

Malo je ljudi iz pirotskog kraja rođenih u drugoj polovini XIX veka koji su proputovali i našli se na više kontinenata kao što se to dogodilo Aleksi Popoviću iz Sopota, rođenom 1882. godine. Put ga je iz Srbije vodio do Nemačke, potom do Rusije, pa preko Odese i dalekog Vladivostoka do Šri Lanke (Cejlona), dalje preko Kine, Šangaja i mnogih mora do Grčke i nazad do Srbije. Povod i okolnosti za ovo naizgled avanturističko putovanje bile su neumoljive i teške, započete ratnim strahotama.
Aleksa je na početku Prvog svetskog rata mobilisan u svojoj 32. godini. Nakon bitke na Ceru zarobljen je od strane Austro-ugarske vojske i sproveden u Nemačku. Odatle je uspeo da pobegne u Rusiju. Po završetku rata našao se u gradu Irkutsku, blizu Bajkalskog jezera u Sibiru, i tamo vodio kafanu. Zbog opasnosti od progona, zajedno sa brojnim ruskim emigrantima napustio je Rusiju i našao se najpre na Cejlonu, a zatim i u ogromnom kineskom gradu Šangaju. Tu je ponovo postao kafedžija i brzo se obogatio. Čak je doživeo i da ga, kao gospodina u belom odelu i sa belim šeširom, siromašni Kinezi voze na rikši, o čemu kao dokaz postoji i sačuvana fotografija. Neobična zemlja nije mogla dugo da ga zadrži pa se sa svojom ženom Olgom, Ruskinjom poreklom iz kraljevske dinastije Romanovih, preko Grčke vratio u Beograd.
U Beogradu 1922. godine uzima u zakup kafanu ,,Suvi đeram'', kupuje plac i podiže temelje budućeg hotela ,,Pirot''. Hotel je završen u najkraćem roku, a Aleksa Popović dobija nadimak ,,Šangajac''. U njegovom rodnom Sopotu su mislili da je mrtav jer se nije vratio iz rata pa su mu na seoskom groblju palili sveće za pokoj duše. Međutim, Aleksin otac je slučajno saznao da je njegov sin živ. Da bi Aleksa dobio oproštaj od svoje familije, obećao je da će se vratiti u selo i sagraditi takvu zgradu koja će zadiviti ne samo svoje seljane nego i čitavu okolinu.
Obećanje je održao 1924. godine. Izgradio je veliku kafanu-pivnicu u centru Sopota, na čije su otvaranje došli gosti iz Beograda kao i svi viđeniji ljudi iz Pirota i okoline. Zgrada je bila velelepna tako da seljani nisu mogli da se nagledaju njene lepote. Na zgradi kafane je pisalo ,,Kafana-pivnica Suvi đeram-Sopot''. Na nesreću, od posla nije bilo ništa. Narod je grcao u bedi i nemaštini, iscrpljen ratnim neprilikama i siromaštvom, pa mu nije bilo do provoda u kafani. Zgrada je napuštena i konačno porušena 1954.

Aleksa Popović je nastavio da živi u Beogradu baveći se kafanskim poslom zajedno sa svojim sinom. Njih dvojica odlučuju 1938. godine da sagrade još jednu kafanu, ovog puta na mestu zvanom Sopotski han, koje je ime dobilo po gostionici koja se tu nekada nalazila. Ovog puta izgled zgrade je bio mnogo uprošćeniji. Kafana je dobila naziv ,,Šangaj''. Aleksa se preselio u svoju novu kafanu na Sopotskom hanu i tu, na prometnom drumu, dočekivao rabadžije i smeštao njihovu stoku u štale, posebno građene za tu priliku. U svojoj kafani Aleksa zvani Šangajac je i umro 1963.

Posle njegove smrti kafana je još neko vreme životarila, a posle prestala sa radom. Posle izvesnog vremena zakupio ju je neki entuzijasta i uredio kelneraj po svome. Ali i to vreme je prošlo... Zgrada sada stoji prazna, ali čvrsta. Pored nje protutnji po neki putnički ili teretni voz. Nišava tiho šumi. A kroz ostarele zavese na prozorima, kad se licem dodirne staklo, vidi se na zidu uramljena fotografija Alekse Popovića kako ga Kinez vozi na rikši. Ko naviri znaće zbog čega ovu zgradu zovu kafana ,,Šangaj''.

U istoj knjizi Snežane Branković (,,Prošlost mog zavičaja - predanja, priče događaji'', 2012) pronašao sam još jednu zanimljivu priču. Tiče se boravka slavnog srpskog komediografa u Sopotskom hanu:

Na prostoru današnje železničke postaje Sopot, sa leve strane Bezdetskog potoka, a neposredno pored skretanja za Sopot sa sadašnjeg puta Pirot - Temska - Knjaževac, nalazio se nekada čuveni Sopotski han. Imao je mehanu i konak na spratu, u kojem je bilo osam soba sa pogledom na Nišavu. U hanu su se putnici mogli odmoriti ili zameniti konje. Umorni konji sa dalekog puta su ostavljani u hanu, a odmorni su uzimani za dalje putovanje ka Nišu, Carigradu ili Vidinu u Bugarskoj. Nažalost, prema nekim pričama, Austrijanci su ga zapalili pri ponovnom zauzeću Pirota 1738. godine.
Na ovako prometnom drumu, potrebe za jednim takvim objektom iziskivale su izgradnju novog hana. Tako je sazidan novi, ali mnogo skromnijih razmera i to na novoj lokaciji - pedesetak metara dalje od prvog. I danas pored česme iz 1839. godine, koja se nalazi neposredno ispod puta za Temsku i Knjaževac, mogu da se prepoznaju zidovi tog hana. Tako je han bio svratište putnika i posle oslobođenja od Turaka.
Kada su 1885. godine rezervisti srpske vojske mobilisani i kada je počela priprema za rat protiv Bugara, vojnici su često svraćali u kafanicu. U to vreme je među vojnicima bio i Branislav Nušić, tada dvadesetjednogodišnji kaplar. On je svoja sećanja na Srpsko-bugarski rat napisao za vreme primirja u logoru. U pripoveci ,,Dunja'' opisao je izgled Sopotskog hana i svoja prijatna sećanja na Dunju:
,,Bliže nego na polovini puta, između Pirota i Temske s desne strane, jedna osamljena i zapuštena mehanica. Ja je se sećam, svrtao sam često tamo, jer za prljavom i umrljanom mehanskom tezgicom stajaše uvek lepo, zdravo i jedro devojče - Dunja. Znate je svi koji ste tamo navraćali. Ona se na svakog od nas po koji put osmehnula...''

Evo kako sada izgleda obnovljena česma na Sopotskom hanu, koja se nalazi pored samog puta prema Temski i Knjaževcu, na oko 7 km od Pirota:

Trajanje relacije: oko 1h

Zahtevnost relacije: laka (1/5)

Karakteristike: skretanje za Sopot i Oreovicu, na kome se nekada nalazio čuveni Sopotski han, a kasnije kafana ,,Šangaj'' - mesta za koja su vezane izuzetno zanimljive priče

Rizici: -