Pirot i pirotski kraj

19oct2021 Sećanje na jednu lepu pešačku turu: Iskrovci - Petačinci - Vrapča

S druge strane, dugo sam razmišljao da li uopšte ima svrhe pisati o ovakvim stvarima koje treba da služe za razonodu. Svakodnevno smo svedoci ružnih stvari koje nam se dešavaju u neposrednoj blizini - ljudi umiru od virusa i nakon godinu i po dana od proglašenja pandemije, njen kraj se ne nazire, moji prijatelji i kolege doživljavaju traumatična iskustva u ustanovama koje se bave zdravstvenom zaštitom, moralne vrednosti blede i sve se svodi na puko preživljavanje...

Kada se samo setim koliko sam neraspoložan otišao na relaciju koju ću opisati (zbog određenih problema na poslu), koliko me to opterećivalo i sprečavalo da uživam u prelepoj okolini, a koliko mi je upravo priroda pomogla da stvari postavim na svoje mesto i situaciju sagledam i iz drugog ugla, reći ću da se rešenje dela naših problema nalazi upravo tu, oko nas, u prirodi koja nas okružuje. U poslednjih 12 godina, koliko se ovom aktivnošću bavim intenzivno, sistematski i planski (na neki drugi način - praktično od kad znam za sebe), nikada se nisam vratio sa neke relacije u pirotskom kraju neraspoložan i natmuren. A odlazio sam u svakakvom raspoloženju i to nekih 600 puta... Možda vam je sada jasnije zašto toliko potenciram moć prirode u očuvanju zdravlja, sticanju kondicije, oslobađanju od stresa, sticanju prijatelja, upoznavanju novih krajeva...

U takvom nekakvom turobnom raspoloženju, našao sam se poslednjeg dana oktobra 2015. u selu Iskrovci, udaljenom od Pirota oko 37 km. To rastojanje od svog rodnog grada sam prešao automobilom, rešen da naredna dva sela u nizu obiđem peške. Najpre sledi nekoliko slika nastalih na prilazu Iskrovcima i prilikom prolaska kroz selo:

U narednih pola sata hoda, koliko mi je trebalo da pređem 4 km dugo rastojanje od Iskrovaca do Petačinaca, uverio sam se u to da je dolina Jerme od Trnskih Odorovaca do Iskrovaca lepa, ali da je na relaciji od Iskrovaca do Petačinaca još lepša i živopisnija. S jedne strane je bila planina Greben sa svojim karakterističnim stenama i vrhovima neopisivih oblika, a s druge strane Jerme, nepregledni šumski predeli obojeni u svim jesenjim nijansama. Zbog velikih padavina i svežeg vremena u oktobru 2015, trava je još uvek imala svetlozelenu boju, što je stvaralo kontrast žućkastim, braonkastim, zlatnastim i crvenkastim krošnjama drveća:

Na pola puta između dva sela prelazi se potok Štrban, koji se sliva sa padina planine Greben, iz kraja zvanog Skrveničko selište, kroz Zli dol do ušća u reku Jermu:

Ovde se nalazi i vodozahvat ,,Turka'', koji je pod režimom prvog stepena zaštite. Na ostatku puta do Iskrovaca, poslednjeg sela pre granice na nekadašnjem Trnskom drumu, s leve strane dominiraju visoke stene:

Petačince sam tada zapamtio po lepim kućama i po izuzetno ukusnim crvenim jabukama. Po popisu iz 2011, u selu su živela svega 9 stanovnika:

Na kraju sela, na ,,puškomet'' od granice sa Bugarskom, nalazi se napuštena karaula bivše JNA:

U neposrednoj blizini napuštenog vojnog objekta, reka Jerma se vraća na teritoriju Srbije kroz jednu dolinu koja predstavlja nastavak Trnskog ždrela. Posebno mi je bila zanimljiva činjenica da sam samo mesec dana ranije sa svojim školskim drugom Bojanom Ristićem obišao upravo Trn i Trnsko ždrelo. Do tih mesta smo morali da pređemo stotinak kilometara kolima iz Pirota i da uz to pređemo i granicu. Izgradnja graničnog prelaza kod Petačinaca (o tome se u Pirotu i Dimitrovgradu povremeno mnogo priča) bi umnogome skratila ovaj put i olakšala saradnju u svakom pogledu između dva sudbinski vezana mesta - Pirota i Trna.

Od karaule produžava makadamski put za Vrapču. On prolazi tik ispod planine Greben i, na rastojanju od skoro 4 km, savladava visinsku razliku od 315 m između dva sela (Vrapča je sa 930 m selo sa najvišom nadmorskom visinom u dimitrovgradskoj opštini). U prvom delu se prolazi pored najudaljenih kuća sela Petačinci:

Put za Vrapču je tada bio veoma loš. Neminovno je bilo da se zapitam da li je moguće da tako izgleda prilaz jednom selu u XXI veku. Istina, u Vrapču se češće dolazi iz pravca Dimitrovgrada, doline Lukavičke reke, Donje Nevlje i Skrvenice (oko 22 km), ali to nije razlog da alternativni put iz doline Jerme i Petačinaca bude prepušten samom sebi i da se praktično njime može jedino peške, terenskim vozilom ili na konju:

Sa porastom visine otvarao se pogled na lepe predele pa je tako u daljini bilo moguće videti prelepi Ruj (1704 m). Posle nešto više od pola sata hoda od karaule u Petačincima, uz konstantan i jak uspon, stigao sam da se malo odmorim pored česme koju meštani nazivaju ,,Smrdan''. Potiče iz 1954. godine:

Usledio je prolaz kroz, po mom mišljenju, najlepši deo staze, sa oštrim vrhovima Grebena, visine blizu 1000 m:

Posle jednog prevoja, započeo sam spust u Vrapču. To je bio moj prvi dolazak u ovo selo. Od karaule u Petačincima bilo mi je potrebno oko 50 minuta, a od Iskrovaca oko sat i po:

Selo se nalazi u lepoj dolini. Jedno poveće brdo ga štiti od hladnih vetrova sa severozapada. Po podacima sa Vikipedije, u Vrapči su 2011. živela 4 stanovnika. Selo je delovalo avetinjski prazno. U tišini sam prolazio pored napuštenih i oronulih kuća:

Pogled iz Vrapče na Ruj i Rakitski kamen:

Za razliku od nekih drugih sela u pirotskom kraju (Paskašija, Planinica, Preseka), koja su podelu svojih atara na srpski i bugarski deo doživela 1878. godine, nakon oslobođenja od Turaka i Berlinskog kongresa, Vrapča je podeljena između dve države 40 godina kasnije - nakon Nejskog sporazuma 1919. godine. Tako se danas na teritoriji Bugarske nalazi veće selo Vrabča, a današnja Vrapča u Srbiji je nekada predstavljala njegovu udaljenu mahalu.

Navodno, Vrapča je mesto ,,gde ima puno vrabaca''. Dve priče vezane za ovo selo su mi posebno upečatljive. Prva je o poslednjim stanovnicima ovog zaboravljenog i napuštenog sela, a njen autor je Zoran Cvetković iz Beograda, urednik Magazina za nacionalnu geografiju, kulturu i tradiciju - ,,Srbija plus'' (http://www.srbijaplus.net/vrapca-dimitrovgrad.htm):

U Vrapču se ulazi praktično zaraslim putem. Ne vide se kuće, jedini znak života je poneki bunar na kome je još uvek upotrebljiva kofa. Onda se izlazi na čistinu sa koje se vidi celo selo, odnosno porodična imanja smeštena po okolnim brežuljcima.
Jedina porodica u selu su Rebrovići - Ruža i Franja. Žive u Jolinoj mali. Do njihove kuće se dolazi dugim, travnatim putem koji je verovatno najveći deo zime zatrpan smetovima.
Njihova životna priča je veoma interesantna, a počinje u vreme kada je selo imalo 35-40 kuća i dosta mladog sveta. Predveče su se mladi okupljali i družili u centru sela - kraj prodavnice i škole. Noću su devojke uz petrolejsku lampu tkale i prele.
U vreme kad se granica više čuvala nego danas, u obližnjim Petačincima bila je karaula. Tako je 1967. godine jedan od graničara bio Franja Rebrović iz okoline Ogulina u Hrvatskoj. Vojnici kao vojnici - pokušavaju da s manje ili više uspeha privuku pažnju ovdašnjih devojaka. Franja je manje govorio a više činio. Kad god je Ruža došla po vodu na česmu Smrdan, bio je tu da pomogne. Dešavalo se da Ruža više puta dnevno navrati, često i s punom kofom. Franja je i tada ćutao - samo bi vodu iz kante zamenio novom, svežom.
Po odsluženju vojnog roka vratio se Franja u svoje selo kod Ogulina pa je odatle otišao na rad u Nemačku. Nakon pet godina provedenih tamo ljubav rođena u Vrapči se rasplamsa i Franja odluči da Nemačku zameni Vrapčom. Prošlo je više od 40 godina a Ruža i Franja su i dalje tu. Retko napuštaju svoju kuću i imanje. Rado dočekuju prijatelje, najavljene i nenajavljene goste i granične patrole.

Na sledećoj fotografiji je put iz Vrapče na istok, u pravcu pomenute Joline male:

Druga priča je istorijska, o jednom istinskom heroju (Gojko Antić: ,,Pirot - istorijski događaji i odjeci u literaturi’’ - Pirotski zbornik br. 19-20, 1994):

U toku kratkog Srpsko-bugarskog rata 1885. godine, u okolini Vrapče odigrala se žestoka borba. U njoj je slavu heroja i sve počasti za hrabrost i odvažnost, čak i od svojih protivnika, doživeo srpski major Mihailo Katanić, da bi ubrzo potom bio zaboravljen čak i od svoje komande. Umro je od posledica zadobijenih rana dve godine kasnije u Beogradu.
Njegova smrt je ganula čuvenog srpskog književnika i komediografa Branislava Nušića, inače i samog učesnika Srpsko-bugarskog rata. On je napisao pesmu ,,Pogreb dva raba’’ i za nju dobio dvogodišnju kaznu zatvora ,,za uvredu vladaoca putem štampe’’, jer se u njoj navodno prepoznao kralj Milan Obrenović.
Danas jedno brdo blizu sela Brebevnice, na drugom kraju opštine Dimitrovgrad, na samoj srpsko-bugarskoj granici, nosi ime hrabrog majora Mihaila Katanića.

Tačka do koje sam najdalje otišao tog jesenjeg dana, bilo je jedno interesantno mesto na izlazu iz Vrapče, na raskrsnici puteva prema Skrvenici i Dragoviti. Sa njega sam imao lep pogled na selo i na Skrveničko selište, pust i nenastanjen kraj na severnim padinama Grebena:

Kada sam po drugi put dolazio u Vrapču, to je bilo u društvu kuma Marjana, u sasvim drugačijim vremenskim okolnostima (zimi, 24. februara 2019) i iz pravca Donje Nevlje i Skrvenice. O toj relaciji čitajte na ovom blogu u sekciji ,,Arhiva relacija''.

Trajanje relacije: oko 6h

Zahtevnost relacije: srednja (3/5)

Karakteristike: prelepa dolina Jerme; pust i nenastanjen kraj na samoj granici sa Bugarskom do koga se može doći iz dva pravca - preko Dimitrovgrada, Donje Nevlje i Skrvenice, kao i preko Trnskih Odorovaca i doline Jerme

Rizici: kojim god putem krenuli u Vrapču, računajte na poteškoće - uspon, blato, otežano snalaženje u pustom kraju, divlje životinje