Ljuberađa - nesuđeni centar lužničkog kraja

28jan2019 Ljuberađa - nesuđeni centar lužničkog kraja

U želji da prethodnog vikenda obiđem neko lepo mesto u zimskom ambijentu, sprečio me grip. Zbog toga, onako ,,iz kreveta'' preporučujem da, kad budete bili u prilici, posetite jedno veoma zanimljivo selo u babušničkoj opštini. Nekada je imalo mnogo veći značaj nego danas, a ja sam za njega i emotivno vezan jer odatle vodim poreklo po svojoj majci.

Detaljnije o Ljuberađi sam pisao u svojoj knjizi. U skladu sa ambijentom oko nas, i ovde će dominantne biti zimske slike koje su nastale tokom jedne moje davne posete selu - 21. decembra 2011.

Ljuberađa je od Pirota udaljena oko 32 km, a od Babušnice oko 7 km na jug. Nalazi se u klisurastoj dolini koju posle sela Gorčinca formira reka Lužnica. Ovde se u nju uliva i njena najveća pritoka - Murgavica, koja dolazi sa istoka, iz pravca Radinjinca i Strelca. Tek od Ljuberađe, rečica Lužnica, nastala spajanjem više potoka na severu Lužničke kotline, postaje ,,prava reka'', zahvaljujući bogatim izvorima vode u rejonu ovog sela. Inače, u samoj Babušnici, Lužnica više liči na potok, pogotovu leti.

Porast količine vode u reci, zahvaljujući snažnim izvorima, postaje vidljiv još u kratkom kanjonu, neposredno pred ulazak u selo:

Ovde, na desnoj obali reke, nalazi se i jedan izvor koga meštani i putnici posebno cene zbog kvaliteta njegove vode. Upravo tu, na proširenju pored mosta, treba ostaviti automobil i krenuti u obilazak sela. Samo par metara dalje, pored samog puta, je još jedno jako vrelo, iz koga nije lako zahvatiti vodu (slika je od 4. jula 2015):

Najjači izvori vode, po kojima je Ljuberađa čuvena nadaleko, koji su nekada davali punu snagu reci Lužnici, a sada delom učestvuju i u vodosnabdevanju najvećeg grada južne Srbije - Niša (udaljenog oko 70 km), nalaze se neposredno ispod puta, s njegove leve strane. To je poznato Komaričko vrelo, koje je osamdesetih godina prošlog veka potpuno stavljeno u funkciju vodosnabdevanja. Prostor ovog vrela je od tada ograđen i zaštićen, a pristup nije dozvoljen.

Objekte Vodovoda i nekada čuveni Komarički vodopad (visine 8 m) sada je moguće posmatrati praktično jedino kroz žicu:

Za Komaričko vrelo (Komaričći vir) vezane su brojne priče i legende. Po jednoj, ono nema dno. Na tom mestu, voda istovremeno pada sa visine i izvire iz dubine, što uzrokuje nesvakidašnje nepravilno kretanje (kovitlanje, vrtloženje) vodene mase. Osim toga, u viru je ranije bilo mnogo rastinja, tako da se do dna klasičnim metodama nije moglo dopreti. Ljudi su, navodno, pokušavali da do dna dođu motkama i konopcem na kome je privezan kamen, ali bezuspešno. Mnogi kupači su se ovde ranije udavili zbog svoje lude hrabrosti i neopreznosti.

Ljuberađa se nalazi na oko 430 m nadmorske visine, mada, kao i u slučaju većine sela u brdsko-planinskom području pirotskog kraja, ovo treba prihvatiti sasvim uslovno. I Ljuberađa ima svoje mahale, na putu za Linovo, koje su na skoro 600 m nadmorske visine.

Poslednji popisi beleže konstantan i strmoglav pad broja stanovnika ovog sela. Početkom veka ih je bilo 288, a posle Drugog svetskog rata - 925. Pada u oči da Ljuberađa nikada nije bila neko veliko selo, imala je manje ljudi u poređenju sa recimo Strelcem i Velikim Bonjincem, ali je zahvaljujući svom položaju na važnom drumu i svojim vrednim zanatlijama i trgovcima, u prošlosti bila jak ekonomski i uslužni centar ovog kraja. O tome danas nemo svedoči nekadašnja ,,čaršija'' sa svojim živopisnim zgradama, koje nijednog putnika na relaciji između Babušnice i Leskovca ne ostavljaju ravnodušnim:

Ljuberađa je po oslobođenju od Turaka bila poznata pod imenom ,,Ljuberažda'' i tada počinje da se brzo razvija. Opštinski centar postaje 1890. godine, 1923. proglašava se za pijačno mesto i najznačajniji pijačni centar u Lužnici, a 1927. dobija status varošice. U godinama koje slede, do Drugog svetskog rata i bugarske okupacije, doživljava svoje najsvetlije trenutke.

U ,,čaršiji'' su se nalazile brojne zanatske, trgovinske i ugostiteljske radnje, a na Lužnici veliki broj vodenica koje su zahvaljujući stalnom dotoku vode radile preko cele godine i na koje se žito za meljavu dovozilo izdaleka. Pijačni dan u Ljuberađi je bila sreda i tada bi pijacu posećivali meštani svih lužničkih sela, a i šire - iz Zaplanja, vlasotinačkog, pirotskog i belopalanačkog kraja.

Sve do trasiranja današnje regionalne mreže puteva u Lužničkoj kotlini, Ljuberađa je imala veći značaj od tada malene Babušnice i bila je vodeći regionalni centar kraja.

U današnjoj opštini Babušnica broj stanovnika se u prvoj polovini XX veka kretao od 23895 (1900. godine) do 37532 (1948. godine - maksimum!). Zanimljivo je da je samo mesto Babušnica 1900. godine imala svega 123 stanovnika i da je tada praktično 99.5% stanovnika lužničkog kraja živelo na selu. Odnos se nije mnogo promenio ni 1948. kada je Babušnica imala samo 603 stanovnika i kada je procenat seoskog stanovništva iznosio 98.4%.

Neposredno posle oslobođenja, vodila se konkurentska borba za primat između Babušnice (tadašnjeg administrativnog sreskog centra i važnije saobraćajne raskrsnice) i Ljuberađe (vodećeg zanatskog i ekonomskog centra Lužnice). Rivalitet se ubrzo preneo i na politički teren. Ljuberađa u toj ,,borbi'' gubi i Babušnica nastavlja da se razvija kao centar opštine. Odlučujući ,,udarac'' Ljuberađi je zadat pedesetih godina prošlog veka, nakon što je Babušnica dobila ciglanu, zdravstveni centar, pogon hemijske industrije, gimnaziju... Zanatske i ugostiteljske radnje u Ljuberađi se vremenom gase, poljoprivreda se teško razvija zbog nepovoljnog položaja i nedostatka obradive zemlje, a stanovnici u potrazi za boljim životom odlaze u Babušnicu, Pirot, Niš, Beograd i druga mesta.

Posle ove setne priče, valja posetiti i drugi deo Ljuberađe, koji se nalazi s leve strane Lužnice, na proširenju gde je i ušće Murgavice. Da bi se stiglo u taj deo sela, na sledećoj raskrsnici treba skrenuti levo:

Ovde moram da skrenem pažnju na jednu nelogičnost. Čak i danas, nakon postavljanja nove putne signalizacije, na ovom mestu jasan putokaz upućuje da se ovim putem može doći do oko 9 km udaljenog Strelca. Ja sam u toj nameri uspevao da dođem samo do sela Radinjinca, udaljenog oko 3 km od Ljuberađe. Dalji put, uz reku Murgavicu, do Strelca, jednostavno više ne postoji. Verovatno je nekada bilo moguće zaprežnim vozilima na taj način stići iz Ljuberađe u Strelac, ali to više nije moguće. Do Strelca se iz pravca Leskovca mora drugim putem - preko Gorčinca, Babušnice i Kambelevca.

Do platoa na kome se nalazi seoska crkva treba preći najpre manji most na Lužnici, a zatim i veći i savremeniji na Murgavici. Obe reke su lepe na svoj način - Lužnica sa ledeno hladnom vodom, a plitka i široka Murgavica sa vodom koja je mnogo toplija i u letnjim mesecima pogodna za kupanje:

Crkva je posvećena Svetom Iliji. U njenoj porti je veliki zvonik i nekoliko starih krstova. Na jednom je 1843. godina, a drugi je posebno interesantan, sa natpisom: ,,Zapis Svetog Đorđa, varošice Ljuberađe, 1929. godine''.

Na prostoru iznad crkve nekada se svakog 2. avgusta održavao veliki vašar. Ja sam ga poslednji put posetio 2008, a prema priči rođaka, iz godine u godinu je bio sve slabiji tako da ga 2018. praktično nije ni bilo. Ova činjenica me baš rastužila, znajući da su se na Svetog Iliju ovde, pored vašara, održavali i turnir u malom fudbalu i festival ,,Komaričke večeri''.

Tu je i zgrada stare seoske škole. Na spomen-ploči na njoj stoji da je za vreme bugarske okupacije ovde bila kasarna bugarske vojske, opasana kamenim zidom i bodljikavom žicom.

Ovde je učila školu moja pokojna baka Desa, a za ovu zgradu me vezuje i jedna anegdota. Naime, dugo sam bio ubeđen da je ovo jedina školska zgrada u Ljuberađi, a kroz brojne razgovore o selu, baka Desa mi nije nikada ukazivala da se u neposrednoj blizini, pored puta za Berduj, nalazi novija školska zgrada. Tek par godina nakon njene smrti, 10. juna 2012, kada sam prvi put krenuo peške iz Ljuberađe za Berduj i Leskovicu, na svoje veliko iznenađenje ,,otkrio'' sam novu zgradu Osnovne škole ,,Svetozar Marković'':