Do Planinice iz Srećkovca

11mar2023 Do Planinice iz Srećkovca

Verujem da vam je priča o Planinici, podeljenom selu, poznata. Nakon Berlinskog kongresa (1878. godine) veštački povučena granica je podelila atar ovog sela, razdvojila čitave porodice, rođenu braću i sestre, kumove i prijatelje. ,,Srpska'' Planinica je od tada u sastavu opštine Pirot, a ,,Bugarska'' Planinica u opštini Dimitrovgrad. Iako su od 1919. godine ponovo u sastavu jedne države, podela na Srbe i Bugare je već bila završena i trajna.

Do Planinice, malog sela na jugoistočnom rubu pirotske opštine, može se doći na nekoliko načina. Ja sam nekako najviše praktikovao dolazak sa teritorije dimitrovgradske opštine, iz sela Gojin Dol. Najlakše je do sela ipak doći iz Srećkovca pa taj put i preporučujem za obilazak ovog zabačenog i retko posećivanog mesta. Ovde su moja iskustava od 23. marta 2014, kada sam do Planinice došao upravo na taj način. Inače, poslednji put sam tamo bio 5. decembra 2020. (iz Gojin Dola) i to sam opisao u članku koji možete pronaći u ,,Arhivi relacija''. Tamo možete pročitati više o tragičnoj sudbini ovog pograničnog srpskog sela.

Bio je lep prolećni dan, a ja sam put Planinice krenuo sa mesta udaljenog od Pirota 17 km, putem prema Dimitrovgradu. To je parking na mestu odvajanja puta za Obrenovac, pirotsko selo na desnoj obali Nišave (ili Ginske). Krenuo sam putem prema Srećkovcu. Prve seoske kuće su udaljene svega nekoliko stotina metara:

Prošao sam rubom ovog sela, o kome sam takođe pisao ranije na stranicama ovog bloga (,,Arhiva relacija'', 1. mart 2020). Ovde ću samo pomenuti da je stari naziv Srećkovca Čorin Dol, a da svoje sadašnje ime duguje nekom kapetanu Srećku koji je, u ratu za oslobođenje ovih krajeva od Turaka, krajem 1877. godine, na čelu svoje jedinice prvi ušao u selo.

Zatim sam napustio Srećkovac i krenuo putem za Planinicu. Nakon dvadesetak minuta hoda od magistralnog puta Pirot - Dimitrovgrad, došao sam do dobro poznatog mesta. Ovde se putevi iz Srećkovca i Gojin Dola spajaju u jedinstveni put koji vodi do Planinice:

Levo je lep pogled na Željušu, Beleš, Dimitrovgrad i Pametnik, a suprotno od smera mog kretanja - na Srećkovac, Činiglavce, Tepoš, Vidlič:

Do Planinice vodi krivudav put uz konstantan uspon. Ovo je jedan od najgorih prilaznih puteva nekom selu u opštini Pirot (u konkurenciji su još obližnji Milojkovac, Berovica i Cerev Del, Basara, Zaskovci...):

Pre ulaza u Planinicu, nailazi se na veliku česmu. Za dolazak do nje bilo mi je potrebno oko 50 minuta hoda od skretanja za Obrenovac:

Kada se uđe u selo, s desne strane, iznad puta, je zgrada davno napuštene škole:

Na glavnoj seoskoj raskrsnici sam skrenuo desno gore, rešen da Planinicu obiđem po putanji kružnog oblika:

Selo je malo pa sam se ubrzo našao na livadama van zadnjih kuća:

Sa ovog proplanka se u daljini, kroz izmaglicu, može videti Pirot:

Na drugu stranu, lep je pogled na dolinu u kojoj se nalazi Manastir Sveti Nikola (pripada ataru Planinice), zatim na Vlašku planinu, kuće u dimitrovgradskom selu Banjski Dol, brdo Kuklu i planinu Greben:

Zatim sam se ponovo vratio među seoske kuće. Sve je izgledalo pusto i bez tragova života. Sa jednog mesta sam mogao da vidim mesto odakle sam započeo svoju relaciju. Daleko u daljini, mogla je da se vidi i Srebrna glava, najistočnija tačka Srbije na granici sa Bugarskom:

Pre 12 godina (2011), u Srpskoj Planinici su popisana sedam stanovnika. Videćemo šta će reći rezultati popisa iz 2022, ali se plašim da ovo selo nije podelilo sudbinu sa Bugarskom Planinicom, koja je u minuloj deceniji ostala bez stalnih stanovnika (iako je relativno blizu Dimitrovgradu kao opštinskom centru, i iako do nje, za razliku od Srpske Planinice, sada vodi odličan asfaltni put koji povezuje Željušu i Poganovo). Na sledećim fotografijama se gore levo mogu videti kuće u susednoj Bugarskoj Planinici: