Krupac, Baševica i Vučje

6apr2019 Krupac, Baševica i Vučje

Vučje je vrh na planini Vidlič, udaljen vazdušnom linijom od Pirota oko 10 km na istok, visine 1180 m. Prvi je veći vrh na Vidliču istočno od Basarskog kamena, a vidljiv je i iz grada. Za razliku od markantnog Basarskog kamena koji predstavlja stenovit odsek, vrh Vučje je zaobljen. Posle neuspelog pokušaja njegovog osvajanja sa severne strane u jesen 2014, ovog puta sam rešio da se na Vučje popnem sa jugoistoka, iz sela Krupac.

Za polaznu tačku sam izabrao osnovnu školu u Krupcu, koja se nalazi na najvišoj tački u selu, na oko 425 m nadmorske visine. Do nje sam stigao posle 15-ak minuta vožnje od svoje kuće u Pirotu ili pređenih 11 km. Jedna je od većih seoskih škola u pirotskom kraju, a pošto je Krupac veliko, razvijeno i živo selo, verovatno ima i najveći broj đaka:

O Krupcu ću više nekom drugom prilikom. Iznad škole prestaje asfaltni put i seoski put dalje vodi na sever. Moj cilj - vrh Vučje, je vidljiv od starta i gotovo tokom cele relacije je u vidokrugu, što je pozitivna strana i olakšava orijentaciju. Od škole u Krupcu do vrha treba savladati visinsku razliku od čitava 755 m:

Od samog početka je jasno da je put veoma loš i težak. Uz konstantan uspon vodi preko kamenitog terena i pravi nekoliko zavoja, kako bi zaobišao duboke doline. Sa udaljavanjem od sela i porastom nadmorske visine postaje sve gori, a po tragovima guma i mrljama od iscurelog ulja na kamenju, praznim flašama vode, limenkama piva, kutijama cigareta i trupcima drveta, lako je zaključiti da ga retko koriste samo meštani Krupca sa svojim traktorima i drvarkama, a verovatno i lovci. Krupac je veliko selo na obodu Pirotske kotline i opštine Pirot sa prilično velikim atarom, a dobar deo tog atara se nalazi visoko iznad sela na planini Vidlič. Ovaj put vodi upravo do tih udaljenih delova seoskog atara i mesta kao što su Baševica, Čarapana, Đergovac i dr.

Kada bih se okrenuo nazad, imao sam lep pogled na Krupac i okolna sela na ,,kružnom putu'', a u daljini sam mogao da vidim i svoj rodni grad:

Posle otprilike pola sata hoda, put zavija desno u jednu dolinu, obilazeći brdo koje se nalazi na padinama Vučja. Odavde se u dnu može videti Krupačko jezero, a malo bliže i put za Tepoš, visoravan koja mi je u planu za prelazak ove godine:

Krajolik i teren se polako menjaju. Šuma je sve gušća, a kamen na putu sve češće zamenjuje zemlja. Kolotrazi su veoma duboki:

Posle 55 minuta hoda od krupačke škole, stigao sam u Baševicu, dolinu u kojoj su se nekada nalazile kolibe i pojate krupačkih ovčara i kozara. Danas na to podsećaju samo malobrojni ostaci građevina, nekoliko kamenih bedema i jedan plitki bunar koji se puni kišnicom i koji je verovatno služio kao skladište vode za stoku:

Ovde je nadmorska visina oko 800 m. Nisam prvi put na ovom mestu - tu sam bio i 5. januara 2014, po lepom zimskom vremenu. Tada sam u dnu velike vrtače uspeo da slikam i jednu napuštenu kolibu. Ovog puta nisam uspeo da je vidim - možda je pala ili me u tome onemogućilo rastinje:

Put dalje produžava na sever, u srce planine Vidlič. Na istoku se pruža pogled na prvi istaknutiji vrh - Pistarac, visine 1063 m:

Ovog puta sam rešio da iskoristim lepo prolećno vreme i da svoju relaciju upotpunim usponom na Vučje. Vratio sam se malo putem za Krupac, do jednog mesta sa koga sam mogao da vidim vrh na koji sam nameravao da se popnem:

Krenuo sam putem uzbrdo, ali sam ubrzo zaključio da on ne vodi u dobrom pravcu. Zbog toga sam krenuo pravo uz strminu, hodajući po teškom kamenitom terenu:

Nije bilo teško snaći se na jednoličnom i nepoznatom terenu. Znao sam da je vrh gore levo. Iza mene se otvarao pogled na Baševicu, Tepoš i istočni deo Pirotskog polja:

Imao sam prilike da vidim i divno prolećno cveće:

Uzput sam morao da zaobiđem jednu dolinu. Kretao sam se sporo, praveći česte pauze, jer je strmina velika, a teren nezgodan za hodanje:

Posle 45 minuta uspona od polazne tačke u Baševici, našao sam se na vrhu Vučje. Za razliku od brojnih drugih vrhova koje sam osvajao, ovde sam zatekao zaravan omeđanu kamenim bedemom:

Znao sam da sam jedan od retkih planinara koji je boravio na ovom vrhu. Posmatrao sam Pirotsko polje, planine južno od njega (Greben, Ruj, Vlašku planinu, Padež), a grad je bio u izmaglici na zapadu:

U pravcu severozapada posmatrao sam dva mnogo poznatija vrha na Vidliču: Basarski kamen (1376 m) i nešto niži Crni vrh (1152 m):

Tako je moja želja, da se nađem na vrhu koji mogu da posmatram sa terase svoje kuće u Barju, bila ispunjena. Iz drugih pravaca vrh Vučje je teško dostupan - sa jugozapada je šumovit i teško prohodan, a sa severne strane gotovo neprelaznu prepreku predstavljaju duboke vrtače.

Kada sam 4. oktobra 2014. pokušao da se na ovaj vrh popnem upravo sa severne strane, iz krajeva poznatih pod imenima Umnište i Čarapana, bio sam u skoro bezizlaznoj situaciji - u vrtačama koje su ličile na duboke tanjire, okružen viskoim i gustim rastinjem koje je cepalo moju odeću i paralo kožu pri svakom kontaktu (prva slika dole). Gledano iz pravca Basarskog kamena ili na aplikaciji Google Earth, severne padine Vučja sa svojim brojnim vrtačama nalik na kratere, liče na površinu Meseca (druga slika, 20. februar 2010):

Zbog toga jedno upozorenje onima koji će se možda zainteresovani mojim člankom uputiti u avanturu - nikako ne idite na ovaj vrh sa severne (basarske) strane, pogotovu ne leti i zimi. Birajte put kojim sam ja išao i opisao u ovom tekstu (iz Krupca, preko Baševice).

Posle kraćeg odmora na Vučju, upotpunjenog lepim pogledom na okolinu, krenuo sam nazad. Rešio sam da se spustim pravo niz strminu i izađem na put kojim sam došao, negde pre Baševice. Morao sam da pazim na svaki učinjen korak jer je strmina velika, a teren težak i iziskuje maksimalnu pažnju prilikom kretanja. Na putu za Krupac sam bio tačno pola sata nakon polaska sa vrha, a kod škole u Krupcu nakon 65 minuta: