Pirot i pirotski kraj

13apr2024 Bugarska: Vrabčanski vodopad - Bankja - Jablaniško ždrelo

Nikada brže nismo prešli granicu. Novi izgled graničnog prelaza sa bugarske strane me iznenadio. Trebalo bi da sve bude gotovo do juna i ,,invazije'' Turaka. Auto-put prema Sofiji je završen. Vozimo se njime do Dragomana, prolazimo kroz ovu varošicu, a zatim i kroz pogranični kraj, putem niz samu graničnu liniju Bugarske i Srbije. On je u početku OK, ali je većim delom izuzetno loš, uzak i pun rupa. Na pojedinim mestima približava se granici na 500-1000 m. Poslednji put sam njime prolazio još u septembru 2015. i... ništa se nije promenilo od tada.

Ređaju se bugarska sela: Gaber, Kruša, Gralska padina... Kroz Vrabču se prolazi kilometrima. Selo je sastavljeno od brojnih mahala. Nekada je u njegovom sastavu bila i Vrapča, selo koje se od 1919. godine nalazi na teritoriji Srbije i opštine Dimitrovgrad. Na izlazu iz Vrabče je skretanje za prvo mesto koje posećujemo. To je Vrabčanski vodopad. Nalazi se podno visoke stene i na potoku koji je pritoka reke Jablanice. Mesto na kome stajemo i silazimo peške do vodopada udaljeno je 73 km od Pirota i 28 km od Dragomana:

Tu je i tabla sa podacima o prvoj vetro-elektrani na Balkanskom poluostrvu iz 1934. godine:

Spust do vodopada traje svega pet minuta. Ispred njega je improvizovano izletište:

U podkapini se nalazi česma. Sam vodopad je visok 3-4 m:

Vraćamo se na put i produžavamo dalje. Oko 4 km nakon skretanja za Vrabčanski vodopad uključujemo se na glavni put koji vodi za Trn iz Pernika, sedišta ove oblasti. Idemo u pravcu Trna oko 2.5 km i dolazimo do novog skretanja, ovog puta za pogranično selo Bankju. Do njega ima još oko 4 km sasvim solidnog puta. Nadmorska visina je oko 630 m.

U Bankji se parkiramo na najboljem mogućem mestu i u centru svih zbivanja u selu - pored lokalne kafane. Ona je u letnjem periodu, tokom vikenda, stecište brojnih turista. Najpre odlučujemo da obiđemo jednu od ,,atrakcija'' Bankje, a to je podeljena kuća na samoj granici Bugarske i Srbije. Prolazimo kroz selo koje je poznato i po izvorima lekovite vode (postoji fabrika vode). Do ovog mesta smo mogli da dođemo i spustom niz potok od Vrabčanskog vodopada:

Brzo dolazimo do jedinstvene kuće koju je granica podelila na dva dela. Jedan njen deo se nalazi u Bugarskoj, drugi u Srbiji. Granična linija je povučena 1919. godine, nakon Nejskog sporazuma:

Ispod kuće su granični kamen i novi most na reci Jablanici. U januaru ove godine sam bio u našem pograničnom selu Petačinci, koje je od ovog mesta udaljeno svega 1 km niz reku. Čak sam bio i na ušću Jablanice u Jermu, koja dolazi iz pravca jugozapada kroz Trnsko ždrelo.

Trnski kraj je među planinarima iz Bugarske, ali i iz Srbije, poznat o takozvanoj ,,Trnskoj ekopateci'', planinarskoj stazi za čije je prelaženje potrebno više sati. Vodi iz Trna niz dolinu reke Jerme, kroz Trnsko ždrelo sa pešačkim tunelom dužine 300 m!), kroz pograničnu Bogojnu Mahalu, izlazi na most na gornjoj slici i do ,,podeljene kuće'', a zatim ide kroz Bankju i uz reku Jablanicu kroz atraktivno Jablaniško ždrelo.

Vraćamo se do kafanice i prava avantura može da počne, za muški deo ekipe prvi put u životu. Najpre idemo strmo uzbrdo, do zadnjih seoskih kuća, a zatim na jednom obeleženom mestu skrećemo na planinarsku stazu koja vodi desnom obalom Jablanice:

Do ulaska u Jablaniško ždrelo ima oko pola sata hoda iz centra Bankje:

Jablaniško ždrelo je rečica Jablanica usekla između stena Grebena, Ezdimirske i Zavalske planine. Ulazak u kanjon označavaju prvi drveni mostić, info-tabla, izvor mineralne vode i strmi uspon uz stranu kanjona obezbeđen drvenim stepenicama:

Slede prvi viši most i jedna deonica gde se često ide gore-dole po teškom terenu. Staza je u potpunosti pokrivena stepenicama, podmetačima, ogradama od drveta, putokazima. Maksimalna pažnja je neophodna pri svakom koraku:

Za mnoge je najlepši deo kanjona duboki ,,Zeleni vir''. Dobro, u našem slučaju boja vode nije bila zelena već je imala neke sive i braon nijanse, ali mesto je izuzetno lepo i izgleda atraktivno, najviše zahvaljujući mostu koji spaja dve strane kanjona neposredno iznad njega i na visini od tridesetak metara:

Prelazak tog mosta diže nivo adrenalina u krvi:

Sledi možda i najatraktivniji deo, sa čuvenim kotlovima. Mesto je nalik na Slavinjsko grlo ili Skokove na Raljinskoj reci:

Posle jednog strmog uspona uz drvene stepenice, staza se završava. Naime, ranije je moglo da se ide još stotinak metara do jedne stene gde je bio kraj planinarske staze. Od pre par godina, dalji prolaz je zabranjen, odnosno može se vršiti na ličnu odgovornost jer pojedine stepenice više nisu u funkciji i staza je u tom delu nebezbedna. Mi nismo išli dalje:

Od ulaska u kanjon do ovog mesta nam je trebalo oko pola sata vremena, naravno, uz puno zastajkivanja i fotografisanja. Dužina posetiocima pristupačnog dela kanjona je između 500 m i 1 km.

Postavljanje prvih drvenih mostića i staze oivičene ogradama u Jablaniškom ždrelu prvi put je rađeno još u prošlom veku. Tokom 2021. godine većina starih i dotrajalih mostova je potpuno zamenjena, ograde su ojačane i kritična mesta dodatno obezbeđena, izuzev pomenutog završnog dela. Moram da priznam da sam bio oduševljen onim što sam video jer je sama ideja i njena realizacija, u cilju promovisanja turizma, poduhvat koji zaslužuje divljenje. Ni u jednom trenutku se nisam osećao nebezbednim, čak ni na mostu iznad Zelenog vira. Graditeljima ove staze mogu samo da ,,skinem kapu'' i zahvalim što su jednu atrakciju učinili dostupnom velikom broju ljudi. Lično bih voleo da takve poduhvate vidim i u kraju u kome živim i koji obilazim svakog vikenda. S druge strane smatram da Jablaniško ždrelo nije pogodno za dolazak većih planinarskih grupa i da lokalna turistička orgnoiazacija, opština i planinarska društva moraju da planiraju još bolje održavanje i obezbeđivanje ovog lepog mesta.

Usledio je povratak na potpuno isti način. Sve one mostiće i vidikovce smo obišli još jednom, ovog puta u smeru niz reku:

Ovako je izgledao prelazak najatraktivnijeg mosta, iznad Zelenog vira:

...i završni deo:

Nivo adrenalina je polako spadao do normalnih vrednosti. Polako i u tišini, u koloni ,,jedan po jedan'', vratili smo se do polaznog mesta u Bankji. Od najudaljenije tačke kanjona do sela nam je trebalo oko 50 minuta.

Trajanje relacije: oko 8h (polazak iz Pirota)

Zahtevnost relacije: teška (4/5)

Karakteristike: puno zanimljivih mesta u izuzetno lepom pograničnom kraju - Vrabčanski vodopad, selo Bankja sa jedinstvenom podeljenom kućom i nestvarno Jablaniško ždrelo kroz koga je dobrim delom prolaz potpuno obezbeđen

Rizici: put od Dragomana do uključenja na glavni put za Trn je većim delom izuzetno loš; kretanje kroz Jablaniško ždrelo zahteva koncentraciju i maksimalnu pažnju pri svakom koraku, treba pratiti uputstva i upozorenja vođe grupe!