Pirot i pirotski kraj

20apr2019 Rsovci (crkva u pećini), Slavinjski lonci i Dojkinci

Prva usputna tačka bilo je selo Rsovci. Udaljeno je od Pirota oko 23 km i nalazi se na reci Visočici. Često ga planinari i avanturisti koriste kao polazno mesto za obilazak kanjona Vladikine ploče i istoimene velike pećine, jedne od najvećih prirodnih atrakcija u pirotskom kraju. Pretpostavka je da je selo svoje ime dobilo po nekom Hrsi ili Hrsoju (stariji nazivi sela su Hrsovci i Hrsovjani).

Do čuvene pećinske crkve kreće se od centra sela, gde se nalaze nekadašnja škola (kasnije pogon predionice IVK), spomenik meštanima palim u ratovima u XX veku i prodavnica:

Sve je dobro obeleženo i nemoguće je ,,promašiti'' put za crkvu. Put vodi do mosta na Visočici:

U poslednjoj kući pre mosta, sa desne strane, uzeli smo ključ od crkve:

Sa mosta se pruža lep pogled na reku Visočicu, a posle njega se skreće levo i ide se stazom niz desnu obalu reke:

Od centra sela je potrebno najviše 10-15 minuta da se stigne do pećinske crkve. Sa jedne veće livade, na kojoj se nalaze česma i odmorište, penje se kamenim stepenicama do same crkvice. U leto 2012. bio sam svedok radova na stepenicama.

Sa stepenica se pruža lep pogled na Rsovce, jedno od najvećih visočkih sela. Za vreme Drugog svetskog rata bilo je čuveno po svojim partizanima pa je zbog toga bugarskim okupatorima predstavljalo ,,trn u oku''. Rsovčani su podneli velike ljudske i materijalne gubitke, ali su uspeli da pruže jak otpor bugarizaciji.

Neobična pećinska crkva je malih dimenzija - 7.7 x 8.1 m. Ispred ulaza se nalazi zvonik sa drvenim stubovima i dva zvona različitih dimenzija. Zvona su izlivena u Vojno-tehničkom zavodu u Kragujevcu 1901. godine. Crkva je posvećena svetim apostolima Petru i Pavlu i pretpostavlja se da potiče iz XIII veka:

Turisti ovu crkvu najčešće posećuju zbog slavne freske ,,Ćelavi Isus''. Jedinstvena je u srpskom freskoslikarstvu i nalazi se na severnom zidu pećine. Na njoj je Isus Hrist mlad i ćelav:

Podeljena su mišljenja u vezi sa značajem i vrednošću ove freske, mada je jedno sigurno - krajnje je neobična. Smatra se da potiče iz druge polovine XIII veka i da su je naslikali isposnici poreklom sa Sinaja u Egiptu. Kopija ove freske čuva se u pirotskom Muzeju Ponišavlja. Sama Crkva Svetog Petra i Pavla proglašena je za kulturno dobro 1981. godine.

Posle Rsovaca, uputili smo se do 8.5 km udaljene Slavinje. Uzput smo prošli kroz Visočku Ržanu (nekadašnji centar Visoka i mesto gde se u Visočicu uliva njena najveća pritoka - Dojkinačka reka) i pored farme ,,Bele vode''. Slavinja je poslednje selo u opštini Pirot, a od nje put nastavlja dalje prema Izatovcima, Krivodolu, Vlkoviji, Smilovcima i Dimitrovgradu (kružni put oko Vidliča: Pirot - Slavinja - Dimitrovgrad - Pirot dugačak je skoro 100 km).

Po nekim izvorima, Slavinja je naselje u koje se doselio Slav(a) ili naselje u kome žive Sloveni. Po nekim tumačenjima naziv sela potiče od reči ,,slavinija'', koja označava oblasti na Balkanskom poluostrvu koje su pripadale Slovenima, a koje su se nalazile van domašaja vizantijske vlasti.

Iz centra sela krenuli smo uzvodno uz Rosomačku reku, u potrazi za Slavinjskim loncima, jedinstvenim prirodnim fenomenom na Staroj planini. Postoje i drugi nazivi za njega: Rosomačko ždrelo, Rosomačko grlo, Slavinjsko grlo, Grlo..., koji su čak i predmet spora dva susedna sela... Nalaze se oko 1.5 km severno od Slavinje. Kao i u slučaju pećinske crkve u Rsovcima, staza uz Rosomačku reku je odlično obeležena, sa puno info-tabli:

Postoji nekoliko paralelnih staza koje vode levom obalom Rosomačke reke. Na kraju se sve spajaju u jednu. Prolazi se preko par velikih livada, a povremeno staza zalazi u šumu:

Pre samog cilja prelazi se potok, a odmah potom se nailazi na jednu staru vodenicu:

Nakon otprilike 25 minuta hoda od Slavinje, našli smo se na mestu gde mala ali lepa reka gradi neobičan kanjon sa slojevitim stranama. U kanjonu se nalazi više proširenja sa virovima koji podsećaju na kotlove i lonce. Slapovi se praktično presipaju iz jednog u drugi ,,kotao''. Ovaj fenomen je nastao vertikalnom fluvijalnom erozijom kroz dugi vremenski period.

Najbolji pogled na kanjon se pruža sa njegove leve obale (desna strana gledajući prema ulazu u kanjon). Ovde je kretanje moguće, ali uz krajnji oprez i povećanu pažnju:

Oni koji prvi put dođu na ovo predivno mesto, budu oduševljeni njegovom lepotom. U svojoj knjizi ,,Lepa, zanimljiva i manje poznata mesta u pirotskom kraju'' sam na jednom mestu dao sledeći savet Piroćancima: ,,Ako želite da svoje prijatelje, kolege ili rođake, impresionirate lepom prirodom i obilaskom nekog zanimljivog, a pristupačnog mesta, odvedite ih do Slavinjskih lonaca ili vodopada Tupavice.''

Na ovom mestu sam bio više puta. Čak sam imao i jedan neuspeli pokušaj dolaska do njega od Rosomača, nizvodno niz Rosomačku reku. Uzvodno od Lonaca, u kanjonu izvire voda koja stene čini izuzetno klizavim. Zbog toga je dolazak iz tog pravca praktično nemoguć. Uostalom, sam prolaz kroz kanjon je moguć jedino uzvodno u letnjim mesecima ili u ranu jesen, kada reka ima malo vode, ali to predstavlja pravi poduhvat za avanturiste i one najspremnije. Takođe, postoji staza koja se spusta do ovog mesta sa puta za selo Rosomač (na otprilike pola puta između farme ,,Bele vode'' i sela, postoji putokaz), ali taj način dolaska do Slavinjskih lonaca nisam isprobavao.

Malo ljudi zna da se u neposrednoj blizini Lonaca nalazi još jedno zanimljivo mesto. To je jedna pećina iz koje izvire potok, koji se prelazi neposredno pre dolaska na Lonce. Meštani je nazivaju ,,Jevrejin'' i oduvek je povezuju sa skrivenim blagom kroz brojne priče i legende:

Sa ulaza u pećinu pruža se lep pogled na Slavinjski kamik, najviši deo planine Vidlič (najviši vrh Guvnište, 1413 m):

Po povratku u Slavinju posetili smo njenu staru crkvu posvećenu Svetom Đorđu. Smatra se da potiče iz XVI veka i da je 1864. podignuta na temeljima starije bogomolje. Nema kupolu, ima vredan ikonostas, a u njenoj porti je više nadgrobnih spomenika. Za kulturno dobro je proglašena 1984. godine. Nakon moje poslednje posete u proleće 2018, prilično je izmenila svoj izgled i dobila novi krov. To me zaista obradovalo jer je doskora bila ruinirana i sklona padu. Radovi na uređenju njene unutrašnjosti su tek na početku:

Za kraj našeg team building-a ostala je poseta Dojkincima, selu koje predstavlja ,,motor ili zamajac'' razvoja turizma u Gornjem Visoku. Ukoliko računamo drumsku udaljenost, najudaljenije je pirotsko selo, udaljeno od Pirota oko 38 km. Povoljna okolnost je što je put celom dužinom asfaltni i u najvećem delu sasvim dobar. Posebno je kvalitetna i pomalo uska deonica od Vrela, poznatog pirotskog izletišta, preko Brloga do samog sela. Dojkinci su na nadmorskoj visini od oko 870 m.

Selo je veoma živopisno, a veliki broj povratnika obezbedio je da se proces njegovog propadanja i smanjivanja broja stanovnika, bar za neko vreme efikasno zaustavi.

Zanimljivu priču o poreklu imena ovog lepog sela pronašao sam u zavičajnoj literaturi (Snežana Branković: Prošlost mog zavičaja - predanja, priče, događaji, priča ,,Dojkinci'', 2012.):

U XVIII i XIX veku u predelima oko Širokih luka krstarila je hajdučka družina, strah i trepet za Turke. Nepregledne staroplaninske šume predstavljale su im sigurnu zaštitu. Jedne godine sukobile su se velike grupe hajduka i Turaka i na turskoj strani izginulo je mnogo ljudi. Većina hajduka je uspela da umakne, a razjarena turska horda krenula je ka najbližem selu sa namerom da, zbog gubitaka, svako kaursko biće stavi pod sablju.

Ubrzo su se ukazale kolibe plotare od pletenog pruća, pokrivene snopovima ražene slame. Selo je bilo zaklonjeno od vetra i zaraslo u gustu šumu i pavitnjake. Naspram seoceta, na jednoj ledini, Turci razapnu čadore sa namerom da se odmore posle gonjenja hajduka. Izgladneli kao vuci pošalju stražare u selo sa naredbom da se pripremi bogata trpeza. Posle ručak i odmora nameravali su da selo spale i sravne ga sa zemljom jer su pretpostavljali da hajduci u njemu imaju svoje jatake.

Neki meštanin Dojča je dobro znao turski pošto je mnoge godine proveo u Stambolu. Došao je pred šator turskog zapovednika, dugo se klanjao i poželeo mu dobrodošlicu. Osetio je zlobne namere došljaka pa je smišljao način kako da ih odobrovolji. Dojča je po prirodi bio veseljak, imao je smešne pokrete i dar za mimiku. Znanje jezika mu je pomoglo da zasmeje i zabavi Turke.

Žene su po naredbi Dojče ispekle najlepše pogače, donele najboljeg masla, a ubrzo je stiglo i jagnjeće pečenje. Pored dobrog jela, veseli i pripiti Turci skoro da su zaboravili zašto su i došli. Uz bogate poklone uzjahali su konje i vratili se otkuda su i došli.

Zahvaljujući snalažljivom gorštaku naselje je ostalo nepokoreno i nepopaljeno. Naširoko se o svemu pričalo i prepričavalo, pa je zbog zasluga koje je imao Dojča, odlučeno da se selo nazove Dojkinci.

U ovom selu me uvek ražalosti slika napuštene seoske mlekare u kojoj se nekada proizvodio čuveni staroplaninski kačkavalj:

U Dojkincima me uvek pozitivno iznenadi neki novi objekat, nova info-tabla i sl. Međutim, ovog puta me jedna stvar posebno oduševila, a to je uređena unutrašnjost seoskog Doma kulture. Prethodnih zimskih meseci renovirali su je, uz pomoć meštana, studenti arhitekture iz Beograda. Sada to izgleda ovako:

Uputili smo se u gornji deo sela. Velika informativna tabla na donjoj slici dokaz je da su Dojkinci polazna tačka za osvajanje velikog staroplaninskog prostranstva prema granici sa Bugarskom. Kao takvi predstavljaju ,,magnet'' za planinare i ljubitelje prirode ne samo iz Srbije:

Na izlazu iz sela prema Arbinju, uz samu Dojkinačku reku, nalazi se jedan od najlepših planinarskih domova u Srbiji. Nekada se ovde nalazila karaula bivše JNA. Bio sam oduševljen promenama koje je ovo mesto doživelo za period od samo godinu dana, kada sam ovde bio u prolazu do vodopada Tupavice:

Trajanje relacije: teško je definisati precizno jer se posećuje više mesta, a ima još dosta interesantnih usputnih mesta koja vredi posetiti (npr. izletišta Planinarski dom i Vrelo); u svakom slučaju računati na jedno prepodne ili jedno letnje popodne

Zahtevnost relacije: srednja (3/5)

Karakteristike: lepa staroplaninska sela i doline Visočice i Dojkinačke reke; zanimljiva mesta lako dostupna zbog odlične markacije

Rizici: boravak na rubu kanjona Slavinjski lonci