Pirot i pirotski kraj

26may2024 Krupac - Tepoš - Petrlaška pećina - Petrlaš

Kao i ranije, kada sam išao na Tepoš, polazna tačka je bio Krupac, tj. krivina kod bivše benzinske pumpe:

Put nadalje vodi stalno na istok. Na izlasku iz Krupca prolazimo pored crkvišta posvećenog Svetoj Petki. Česma koja se tamo nalazi predstavlja zadnji sigurni izvor vode. Sledeći je u selu Petrlaš, udaljenom 15 km:

Narednih 25 minuta hodamo krajem severno od Krupačkog jezera i ispod Vučja (vrh na Vidliču, 1180 m), sve do mesta gde se praktično završava Pirotsko polje i započinje uspon na Tepoš. Prate nas dalekovodni stubovi i lep pogled na kotlinu i planine južno od nje - Padež, Stolska i Vlaška planina, Greben. Na zapadu su Belava, planina Stranje sa Šljivovičkim vrhom i Suva planina u daljini.

Put preko Tepoša predstavlja krak čuvenog antičkog Via Militarisa, puta kojim je u prošlosti kretanje bilo mnogo bezbednije nego dolinom Nišave. Dva puta su praktično paralelna jedan drugom. Pošto je Tepoš za pirotski kraj važan i sa strateške strane, postoje priče da je na pojedinim mestima put miniran kako bi se zaustavilo ili bar usporilo napredovanje vojski iz pravca istoka.

Na mestu prikazanom na sledećoj fotografiji bili smo nakon skoro 1h 10 min hoda iz Krupca. Sa desne strane ovde se glavnom putu priključuje put kojim ćemo se u povratku vratiti iz Petrlaša. Cilj je da Tepoš prođemo koristeći dva različita i gotovo paralelna puta, međusobno udaljena 1-2 km.

Dalje se kroz Tepoš ide bez većih promena visine i pravca. Desno ostaje vrh Kragujevac (811 m):

Zokiju zahvaljujemo na kafi koja nas je okrepila i ulila snagu da nastavio dalje:

Na pojedinim mestima nailzaimo na blato na putu. Poneka ,,najkritičnija mesta'' zaobilazimo. Posle 2h 20 min od polaska prolazimo pored napuštenih objekata, nekadašnjih krupačkih pojata:

U drugom delu Tepoša, koji pripada opštini Dimitrovgrad, put krivuda i više nego u prvom delu prolazi kroz šumu. Desno je Đurđeva glava (911 m), najviša kota u okolini.

Od polaznog mesta u Krupcu su prošla 3h 15 min. Prešli smo oko 11 km. Dolazimo do mesta na kome sam prvi put bio u ratno proleće 1999. godine. To je odbrambeni bedem iz 1913. godine, podignut pod komandom Stepe Stepanovića. Ovo mesto praktično predstavlja kraj Tepoša, odakle počinje spust u Smilovsko ili Odorovsko kraško polje. U daljini je moguće videti odsjaj Smilovskih jezera i rudnik uglja na bugarskoj teritoriji kod sela Staninci. Bedem je važno prolazno mesto na putu preko Tepoša:

Već posle 10-15 minuta spusta, hodamo po ravnom i mnogo mekšem terenu. Prelepo Smilovsko polje sa pogledom na glavni venac Vidliča i neke od njegovih najviših vrhova:

U jednom trenutku odlučujemo da napustimo trasu starog Via Militarisa i da krenemo pod pravim uglom desno. Naš sledeći cilj je Petrlaška pećina, koja se nalazi u južnom i najnižem delu Smilovskog polja. Usput prolazimo pored lovačke čeke i obilazimo najveći zasad raži koji sam video u svom životu:

Gaga i ja dobro znamo gde se pećina nalazi, ali do tog mesta sada nije lako doći. Kraj je napušten, više niko ovde ne prolazi, a kišno proleće i bujna vegetacija čine svoje:

Na velikom ulazu u pećinu smo 4h 30 min posle Krupca. Žuta tabla sa informacijom da se radi o Petrlaškoj pećini je verovatno utonula u rastinje, ako ne i pala. U pećini je temperatura osetno niža, a u levom donjem delu, gde se početna dvorana nastavlja uskim kanalom dugačkim preko 400 m i gde se nalaze zaključana vrata, oseća se strujanje hladnog vazduha. Najlepši deo Petrlaške pećine nije bezbedan, ali se ništa ni ne radi na poboljšanju njegove dostupnosti.

Idemo dalje. Sledi jedan od najtežih delova naše relacije - deonica između Petrlaške pećine i sela Petrlaš, našeg krajnjeg odredišta. Veoma je teško pronaći šumski put kojim sam se nekad spuštao iz Petrlaša u deo polja koji se naziva Lokva. Jako sunce i trnje nam otežavaju kretanje:

Nekako pronalazimo pravi put i on nas vodi gore, do sela:

U Petrlaš ulazimo sa severne strane. Selo je poznato po svojim crkvama, obročnim krstovima i lepim, starim kućama:

Pet i po sati nakon polaska iz Krupca, eto nas u centru sela Petrlaš. Atmosfera je radna, malobrojni stanovnici sela i ljudi koji vode poreklo iz njega vredno kose travu i čiste prostor oko velikog doma kulture, česme iz 1942. godine i obe seoske crkve. Pročuli su se nadaleko po svojim radnim akcijama, dajući najbolji mogući primer svima iz okolnih sela. Sve se dešava pod vođstvom predsednika mesne zajednice, Vlade Pavlova. Narednih 45 minuta provodimo u društvu ovih ljudi:

Zatim posećujemo prvu crkvu. Posvećena je Svetoj Trojici. Oduševljeni smo onim što vidimo - njenim spoljnim izgledom, bogatstvom unutrašnjosti, sređenošću do najsitnijih detalja, činjenicom da poseduje klimatizaciju...

Crkva Svete Trojice se nalazi nedaleko od centra sela, na uzvišenju pored seoskog groblja. Sagrađena je 1853. godine, a zvono je doneto iz bugarskog Samokova 1905. godine. Ogromna jela pored same crkve je zasađena oko 1890, a specijalno je doneta iz Rilskog manastira. Posle Drugog svetskog rata crkva je napuštena. Obnova je započeta 2012. godine i njen rezultat se može videti danas. (,,Vera i kamen'', Cvetko D. Ivanov i grupa autora, Narodna biblioteka ,,Detko Petrov'', Dimitrovgrad 2018)

Druga petrlaška crkva se nalazi u istočnom delu sela. Malo je teže doći do nje, krivudavim putem koji se odvaja levo od glavnog pravca kada se iz centra sela krene prema Radejni i Dimitrovgradu. U stvari, to je manastir jer ima i svoj konak. Priča o njegovom podizanju je vrlo interesantna:

Prema prethodno navedenoj knjizi, u selu je gostovao neki čovek iz Subotice i sa majkom Justinijanom je posetio ruševine nekadašnje crkve koja se nalazila na tom mestu. U oltarskom delu su videli drvo izraslo u obliku krsta. Čovek je obećao da će novčano donirati izgradnju manastira na mestu stare crkve, kao i njegovo oslikavanje. Obećano - učinjeno. Radovi su počeli krajem 2013. godine i ubrzo su završeni. Crkvica poseduje predivan ikonostas.

 

Povratak iz Petrlaša, preko Tepoša, potrajao je oko 3.5h. Kao što sam naveo, išli smo drugim, južnijim putem u odnosu na onaj kojim smo stigli do bedema na rubu Smilovskog polja. Na taj put smo skrenuli levo na raskrsnici iznad Petrlaša. Moram da priznam da je ta deonica za mene bila potpuna novina i da je tim pre odgovornost, da bezbedno u Krupac vratim svoje goste, bila veća.

Put vodi preko jednog mesta gde se nalazi još jedan obročni krst i preko mesta Zmijanac. Trebalo bi da tamo postoji izvor vode, ali mi smo ga obišli i nismo ga videli. Na preostalom delu ove deonice nema vode za piće.

E sad, u delu bliže Petrlašu put je sasvim solidan i njegova trasa je jasna. Međutim, sa udaljavanjem od sela imali smo sve više nedoumica jer postoji bezbroj račvanja i raskrsnica. Nisu baš sve ucrtane u mape i ne prepoznaje ih navigacija na mom mobilnom telefonu. Ipak, mogu da kažem da smo se i u tako otežanim uslovima snašli, kao i uvek. Ostaje činjenica de se ovim krajem gotovo nikako ne prolazi, da je pust i da je to bila prilika i za mene da naučim nešto novo. S druge strane, okolina je predivna. Zapamtiću zauvek livade prepune raznobojnog cveća:

U blizini brda Kragujevca put skreće desno i približava se mestu gde će se spojiti sa glavnim putem na Tepošu. Nedaleko od te raskrsnice prošli smo pored nekoliko pojata i koliba. Baterija mog telefona se ispraznila. Zbog toga još samo par fotografija sa završne deonice do Krupca. Nezaboravna i neponovljiva avantura!

Trajanje relacije: oko 12h

Zahtevnost relacije: veoma teška (5/5)

Karakteristike: prelaz preko puste i bezvodne visoravni Tepoš korišćenjem dva gotovo paralelna puta; lepa priroda u proleće - livade sa cvećem; odbrambeni bedem na rubu prelepog Smilovskog polja i zapostavljena Petrlaška pećina; dimitrovgradsko selo Petrlaš sa lepo uređenim centrom i dve interesantne crkve

Rizici: ima ih previše - nedostatak vode za piće, divlje životinje, veliki broj puteljaka i račvanja koji otežavaju orijentaciju, dobrim delom kamenit i tvrd teren, blato, teško prohodan prilaz Petrlaškoj pećini...