Pirot i pirotski kraj

3nov2024 Svrljiške planine: Miranovačka Kula - Vitanovac - Vitanovačka korita - Snežni vrh i Sedlar - Periš (Vrelo i Pandiralo)

Peške smo krenuli iz mesta Miranovačka Kula, poslednjeg belopalanačkog naselja na starom putnom pravcu koji povezuje Belu Palanku sa Svrljigom i Knjaževcem. Udaljenost od Pirota je 49 km, od Bele Palanke - 22. Putokaz na skretanju upućuje na obližnji Vitanovac:

Iako relativno mlado i malo seosko naselje, Miranovačka Kula je bila i ostala centar ovog kraja koji se naziva Belopalanački Budžak. Na to ukazuju pojedine građevine, a posebno ona po kojoj je ovo mesto nadaleko čuveno - Crkva Svetog Jovana Krstitelja. Nalazi se na platou pored puta za Vitanovac:

Podignuta je 1936. godine i nedavno obnovljena. Prvobitna namera je bila da bude spomen-kosturnica, ali zamisao nikada nije ostvarena. Na to ukazuje jedan otvor u podu u zadnjem delu crkve:

Vitanovac se prosto spojio sa Miranovačkom Kulom:

Ovde je nadmorska visina oko 620 m. Malo me brine niska oblačnost koja zahvata više delove Svrljiških planina. Na mestu prikazanom na zadnjoj fotografiji skrećemo gore desno:

Ubrzo napuštamo selo i pratimo kameni put koji nas vodi u planinu:

Prvi put sam u ovom kraju, Dragana takođe. Zbog toga je prisutna povećana pažnja. Stanje na terenu se upoređuje sa onim na topografskoj karti. Pokušavam da ništa ne propustim jer znam da u povratku nećemo ovuda proći. S leve strane je Oštri vrh (913 m), s desne - Jalovar (1021 m):

Suva jesen nam priređuje najlepšu izložbu boja. Lagano povećavamo svoju nadmorsku visinu. Najvažnije je da nema opasnosti od padavina, da nije hladno i da je vetar slab ili umerene jačine. Dolazimo do doline koju oivičuju okolni planinski vrhovi, ali i magla:

Levo dominira Modra stena. Iznad nje je Golemi vrh (1252 m), jedan od najviših na Svrljiškim planinama. Na drugoj, severnoj strani je Ulanac (1195 m). Ovde se na oko 1000 m nadmorske visine nalazi nekoliko napuštenih objekata, bivših koliba stočara. Po suvim ostacima barica pratimo mesto sa koga bi trebalo da dolazi voda, toliko važna za život u ovom kraju:

Posle 1h 45 min od polaska iz Miranovačke Kule, stižemo do mesta koje zovu Vitanovačka korita ili Kladenci. Nažalost, duga suša je učinila svoje i na česmi iz 1938. godine voda ističe u kapima:

Oduševljeni smo ovim mestom. Pravimo kratku pauzu i planiramo pravac daljeg kretanja. Odlučujemo da krenemo putem naviše, u pravcu zapada, i tako još dublje zađemo u masiv Svrljiških planina. U Vitanovcu smo dobili informaciju da je ovaj put nedavno prosečen i da se njime može do svrljiškog sela Lozan. Meni je ono dobro poznato sa ranijih uspona na Zeleni i Crni vrh.

Otvara se pogled na kraj odakle smo došli i na dolinu u čijem se južnom delu nalaze Vitanovačka korita. Zamišljamo kako je bilo lepo kada su ovde pasla stada i krda stoke:

Put vodi podnožjem Snežnog vrha:

Na jednom mestu skrećemo gore desno i posle pola sata od polaska sa Vitanovačkih korita eto nas na Snežnom vrhu (1143 m):

Na prethodnim fotografijama se lepo vidi put koji produžava na zapad. Postojala je i ideja da njime stignemo do Crnog vrha, drugog po visini na Svrljiškim planinama sa 1270 m. Međutim, s obzirom na vremenske okolnosti i našu nameru da posetimo još nekoliko lepih mesta u kraju koji ne posećujemo tako često, preovladao je razum i doneta je odluka da krenemo u pravcu susednog vrha Sedlar, 16 m višeg u odnosu na Snežni vrh (1159 m):

Izlazak na Sedlar je izgledao ovako:

A naš kratak boravak na ovom vrhu ovako:

Naredna deonica je bila najteža. Još tokom izlaska do Vitanovačkih korita primetili smo da se na severu, između vrhova Jalovar i Ulanac, otvara dolina koja se spušta u svrljiško selo Periš. Moja pretpostavka je bila da kroz nju mora da vodi put kojim su seljaci nekada izvodili svoju stoku do Vitanovačkih korita. To se ispostavilo kao tačno, ali dok smo se sa Sedlara spuštali ka tom putu, morali smo da prođemo kroz veoma težak teren prepun vrtača, oštrog kamenja uraslog u travu, trnja... Predeo me podsetio na onaj u okolini Zelenog vrha, najviše kote Svrljiških planina. Trebala su nam 50 minuta da siđemo na put:

Spust do sela Periš je potrajao oko 45 minuta:

Prvo mesto na koje smo naišli po silasku ,,u civilizaciju'' dobro sam poznavao jer sam već nekoliko puta bio na njemu. To je Vrelo, mesto na kome se javlja Svrljiški Timok nakon kratkotrajnog poniranja na obližnjem Pandiralu. Bilo je jasno da nema protoka vode i da je vrelo, koje se nalazi u utrobi pećine, suvo. Bili su prisutni samo ostaci stajaće vode. Nadmorska visina - 540 m:

Znao sam da će se Dragana ovim mestom oduševiti. Zamišljao sam kako će biti srećna kad vidi Pandiralo. Znam da voli ovakva mesta. Evo kako Vrelo i njegova okolina izgledaju sa staze koja vodi u selo Periš:

Prolazak kroz deo sela koji se nalazi između dve atrakcije trajao je oko 15 minuta:

Udaljenost između mesta gde ponire Svrljiški Timok (Pandiralo) i mesta koje predstavlja praktično njegov drugi izvor (Vrelo) je oko 700 m. Prilaz Pandiralu je dobro obeležen:

Ovo je zapravo velika pećina u kojoj se, kad ima vode, gubi tok Svrljiškog Timoka. Njegovi izvorišni kraci su u okolini belopalanačkih sela Kozje i Paježa. Bio sam i ranije na ovom mestu kada nije bilo vode, ali i u proleće, kada je u tami pećine ponirao potok (http://www.pirotskikraj.com/arhiva-predloga/105).

Dragana i ja nismo imali nameru da dublje istražujemo unutrašnjost Pandirala. A onda, čim smo izašli iz pećine, iz dubine su počeli da izlaze ljudi - planinari iz Knjaževca i članovi ,,ASAK''-a iz Beograda (Akademski speleološko-alpinistički klub). Među njima i meni dobro poznato lice - Ana Mladenović, Piroćanka koja živi i radi u Beogradu:

Posle iznenadnog i lepog susreta sa prijateljima, Dragana i ja se vraćamo stazom na put koji povezuje Periš i Miranovačku Kulu odnosno Belu Palanku. Mesto skretanja na stazu do Pandirala, kada se dolazi iz tog pravca, prepoznatljivo je po koritima za stoku i jednoj kući sa velikim crvenim krovom:

U pozadini Pandirala na prethodnim slikama je vrh Ulanac, koga smo dugo tokom naše akcije posmatrali sa južne strane. Nama je preostalo da prepešačimo još 3 km do Miranovačke Kule i da uživamo u najlepšoj paleti jesenjih boja na padinama Svrljiških planina. Kraj je pust. Mislim da smo se sa prvim automobilom susreli tek na ulasku u Miranovačku Kulu. Nekada se ovde održavao nadaleko poznati stočni vašar, radila je škola, zajednička za nekoliko okolnih sela, aktivan je bio pogon belopalanačke fabrike ,,Vesna''...

Trajanje relacije: oko 9h

Zahtevnost relacije: teška (4/5)

Karakteristike: nezaboravna i prelepa planinarska avantura, kombinacija posete lepim i atraktivnim mestima u podnožju Svrljiških planina (Miranovačka Kula sa crkvom, Vitanovac, Periš sa Vrelom i Pandiralom) i uspona na njen krajnji severoistočni deo sa Vitanovačkim koritima, Snežnim vrhom i Sedlarom

Rizici: markacije postoje samo u okolini Vrela i Pandirala pa je pomoć topografske karte i navigacije neophodna; u dubinu Svrljiških planina ići samo u društvu dobrog poznavaoca terena - zbog magle, divljih životinja, bezvodnosti, teškog kraškog terena, dubokih vrtača...