Pirot i pirotski kraj

26jan2025 Ljuberađa - Linovo - Bogdanovac - Divljačka - Golemi vrh (Suva planina)

04:30 Budilnik na mobilnom telefonu prekida noćnu tišinu. Skačem iz kreveta.

- ,,Aman Gorane! Nedelja je!''

- ,,Jeste nedelja, ali mene čekaju ,,zid'' i Golemi vrh. Ne možeš ti to da shvatiš, Saška!''

- ,,Ma ti nisi normalan!''

Slede uobičajene jutarnje aktivnosti. Ionako ih radnim danima obavljam samo pola sata kasnije pa mi rano buđenje ne pada teško. Apsolutno sam spreman za sve šta me tog dana očekuje.

Uz doručak, koji mora da bude jak, i kafu dopisujem se sa Sašom iz Babušnice. Prethodnog dana smo sate proveli zajedno, hodali, razgovarali, posetili Strelac i Masurovce. I on pokušava da me odvrati od odlaska u ,,njegov'' kraj i od onoga šta sam zamislio. Ne zna Saša, ili se ne seća, da Goran ima čitav niz osvojenih visokih vrhova potpuno sâm: Midžor iz Toplog Dola, Martinova čuka, Kopren, Basarski kamen i Guvnište na Vidliču, Panica na Vlaškoj planini, Suligata, Kovina i Kovna na Svrljiškim planinama, Sokolov kamen..., čak i Golemo stražište u kraju u koji upravo namerava da ide. Ne zna Saša da je Goran najjači kad mu je najteže i za šta je sve sposoban kad u njemu proradi inat. Na kraju, ,,pobeđen'', Saša mora da se zadovolji time što će da mi poželi sreću, kao i obećanjem da ćemo se ćuti u toku dana.

05:15 Sedam u auto i pravac Lužnica. Drugi put zaredom u poslednjih 20-ak časova. Kroz Sašinu Babušnicu, kao po običaju, za sreću, prolazim prečicom - pored bazena i gimnazije. Obrisi Golemog stola i Mesečev ,,srp'' na istoku me ispraćaju u novu avanturu.

05:50 Po mrklom mraku stižem u Ljuberađu. Skrećem na uzak put ka Linovu. Vozim oprezno oko 1.5 km do mahale Glavšinci i seoskog groblja:

06:00 Zatežem opremu, stavljam težak ranac na leđa i krećem pun samopouzdanja jer odlično poznajem kraj u koji idem (ali ne i krajnji cilj - Golemi vrh :). Prvi put ne svraćam do groblja. Iz Ljuberađe su moja majka Zora i nana Desa. Tamo su prababa Stoimena i pradeda Zlatko, mamina tetka i ujaci... Opravdanje pronalazim u činjenici da je noć i da sam tamo bio pre nepune dve godine.

Na istoku polako sviće. Prolazim kroz mesto Preslap i pored zadnjih ljuberaždanskih kuća prema Linovu. Pod svojim nogama u mraku osećam blato, a listove mi dodiruju i njuškaju lokalni psi koje sam uspeo da ,,odobrovoljim'' svojim zviždanjem.

Na putu prema Linovu konačno Sunčeva svetlost odnosi ,,pobedu'' nad mrakom. Sviće. Sa leve strane je dolina Linovšnice. Ne mogu da vidim rečicu, ali mogu da čujem njen huk. Zamišljam Grnčarski vodopad, nekoliko kilometara nizvodno.

06:30 Prolazim pored prvih linovskih kuća. Selo se proteže baš dugo uz put. Ni poslednji ostaci tame ne mogu da sakriju činjenicu da je veliki broj kuća u ovom selu napušten. Kameni mostići, po kojima je Linovo bilo nekada prepoznatljivo, zarasli su u travu i trnje:

Iako su me na deonici od Ljuberađe do Linova preticali džipovi sa lovcima, u samom selu nema žive duše. Prolazim skretanje za Suračevske bare, pored spomenika i kroz centar sela:

06:45 U linovskoj Gornjoj Mali stižem do vrela Linovšnice, jednog od mojih omiljenih mesta u babušničkoj opštini. Pisao sam o njemu u svojoj knjizi. Uvek je izdašno i uvek me iznova oduševi svojom lepotom. Ovog puta nemam vremena za uživanje u njegovoj lepoti, umivam se i produžavam dalje, ka Bogdanovcu:

Duga i dosadna deonica između dva sela. Njenu jednoličnost povremeno narušavaju lovci svojim prevoznim sredstvima, a utisak ulepšavaju dolina Dolske reke (u Golubovićima, između Grnčara i Modre Stene, se uliva u Lužnicu) i prvi moj pogled tog jutra na ,,zid'' Suve planine i njen Golemi vrh:

07:15 Ulazak u mahalu Bavce. Prva je iz pravca Linova i jedna od nekoliko udaljenih od glavnog dela sela. Smestila se u gornjem delu doline Dolske reke, a možemo smatrati da joj pripada i zaseok Gorničje koji je bliži selu Brestov Dol nego centru Bogdanovca. Tužna slika prilikom prolaska kroz Bavce. Život se ovde nakratko vrati vikendom i leti:

Transformator na vrhu uzvišenja označava prevoj i raskrsnicu lokalnih puteva. Levo se ide za pomenuti Brestov Dol, rodno mesto mog deda Čede, a levo - u planinu i za Bratiševac, preko prelaza između Plakalnice i Mečjeg vrha:

Otvara se nova dolina - reke Jablanice. Posle Malog Bonjinca i kod Modre Stene se uliva u Lužnicu. Levo je mahala Vitoš, a ispred mene su glavni deo sela Bogdanovca i Ostatovički kamen ili Kula (990 m). Ispod ovog markantnog uzvišenja su još dve bogdanovačke mahale - Stalovače i Sečince. Polako se približavam ,,zidu'':

07:45 Evo me u glavnom delu sela Bogdanovca, nekadašnje Kukavice i sedišta zasebne opštine u sastavu Lužničkog sreza. Od groblja u Ljuberađi sam prešao 9 km. Prolazim pored pojila i česama, obilazim Crkvu Svetog Ranđela (za razliku od jula 2023, kada sam ovde stigao iz sela Brestov Dol i jedva je pronašao u žbunju, sada je staza do nje raščišćena, ali je sama crkva sklona padu), kao i sam centar Bogdanovca - sve do jednog toliko meni draga i voljena mesta:

Napuštam Bogdanovac, odnosno samo glavni deo ovog raštrkanog suvoplaninskog sela, i približavam se mestu odakle će za mene početi prava avantura. Prolazim kroz mahalu Ržište. Ni to nije zadnja bogdanovačka mahala. Još dalje, bliže Štrbovcu nego centru Bogdanovca, smestila se Vrnovnica...

08:30 Prevoj na 960 m nadmorske visine, važna raskrsnica i ,,zborno mesto'' lovaca iz Babušnice, Vlasotinca, Leskovca, mesto milozvučnog imena - Divljačka. Levo se ide za Stalovače i Ostatovicu, pravo se produžava za 3.5 km udaljeni Štrbovac, a moj cilj je gore desno, na skoro 600 m većoj visini. Od Glogovog vrha (1201 m) ovde započinje najviši deo venca Suve planine koji liči na ,,zid'' i koji je na pojedinim mestima ispresecan poprečnim dolinama. Divljačka me dočekuje sa puno blata:

Sve do sada (12 prepešačenih kilometara putem za dva i po sata) je bilo samo priprema za ono glavno što sledi. Znam da ću za najviše dva sata biti na vrhu. Ne postoji šansa da bude drugačije. Znam sebe i svoje mogućnosti, o iskustvu i da ne govorim. U glavi pravim nacrt svoje putanje kretanja. Najteže će biti probiti pojas tnja i niskog rastinja u donjem delu ,,zida''. Moram da se krećem više desno i što više kroz šumu, ka Glogovom vrhu, izbegavajući najveću strminu. Moja staza će imati oblik polukruga...

Lako je planirati. Na terenu je sve drugačije i, kao po pravilu, teže. Za početak uspon na proplanak iznad vikendice na Divljačkoj i što više kretanja otvorenim travnatim terenom. Nakon toga - neizbežan ulazak u šumu, kamenje obraslo mahovinom i početak oštrog uspona. Preglednost terena višestruko smanjena u poređenju sa prevojem Divljačka.

Izlazak na teren karakterističan za južne padine Suve planine. Posmatrao sam ih godinama sa Džurovice iznad Brestov Dola, ili sa puta za Vlasotince i Leskovac, u međuvremenu se peo ,,stazama i bogazama'' na zapadnije vrhove - Liticu i Golemo stražište, ali sada je došlo na red da se popnem na istočni deo ,,zida'' i ostvarim svoju staru želju.

Napredovanje je polako, korak po korak, uz brojne i kratke pauze da se dođe do daha i baci pogled na okolinu. Dole, levo od mene, jasno se u centru Štrbovca vide obnovljene zgrade seoske škole i crkve. Jedva čekam proleće, da proradi Ropot i da obiđem ovo selo iz pravca Velikog Krčimira. Takva razmišljanja pomažu kod jakih i zahtevnih uspona, kao što je bio ovaj moj. A u glavi je samo jedan cilj - kako stići do vrha. Presecam i neki stari put. Jedva se razaznaje i vodi ukoso iz Štrbovca u pravcu Glogovog vrha:

Kamenje je oštro kao žilet. Na tako negostoljubivom terenu, kilometrima udaljenom od ,,civilizacije'', mora se voditi računa o svakom učinjenom koraku. Greška može da bude fatalna...

Nailazim na ,,ostrva'' - šumarke vidljive izdaleka, koji mi potvrđuju da uspešno pratim zacrtanu polukružnu putanju. Saša i ja smo imali ,,dojavu'' da u nekom od njih postoji jama. Zbog toga ih prelazim celom dužinom odozdo naviše i pretražujem, koliko je to moguće s obzirom na prve znake umora i moju preveliku želju da što pre izađem na greben. Od jama ni traga:

Promena karaktera terena ukazuje da se približavam izlasku na greben. Kreću vrtače. U nekima od njih ima snega. Počinjem da povijam u desnu stranu i da se krećem na severozapad. Teren me izuzetno podseća na onaj sa uspona od Šangajskog vrha na Golemo stražište ili na završni uspon na obližnju Liticu:

Počinjem da imam pogled na babušnički kraj, Šljivovićki vis, Vidlič i venac Stare planine:

10:30 Očekivao sam, pripremajući se za ovu akciju, da na Golemi vrh (1535 m) izađem iz pravca jugoistoka. To se ipak dešava, posle četiri i po sati hoda od Ljuberađe, iz pravca severa. Golemi vrh i Liticu (oko 2.8 km udaljenu vazdušnom linijom, 1683 m) razdvaja jedna prelepa dolina prepuna vrtača. U njoj sam dugo posmatrao tri srne.

Fantastičan pogled se sa ovakvog mesta podrazumeva:

Možda je bilo najbolje da spust obavim istom putanjom kao prilikom uspona. Uslovno ,,istom'' jer na tako teškom terenu nikada ne možete proći potpuno istom trasom. Poznajući sebe, znao sam da to nije moguće. Uvek koristim priliku da povratak obavim na neki drugi način. Tako je i bilo... Spust sam započeo u 10:50.

Odlučio sam se za najtežu moguću varijantu - spust pravo naniže, najkraćom putanjom do mesta u blizini Divljačke gde je put koji povezuje Bogdanovac i Štrbovac najbliži ,,zidu''. Da li je to bila ispravna odluka? Procenićete kad saznate kakav je bio epilog...

Ne znam da li je teži bio uspon ili spust. Ako tokom strmog uspona trpi srce, prilikom silaženja po kamenitom i okomitom terenu najveći pritisak podnose kolena i stopala.

Sa snižavanjem visine gustu travu i kamen polako je krenulo da zamenjuju trnje. Onaj put iz Štrbovca sam presekao oko 500 m zapadnije u odnosu na kretanje naviše par sati ranije. U tom trnju i šipražju u podnožju ,,zida'' spazio sam lovca, javio mu se glasom da ne bih bio ustreljen, došao do njega, pozdravio se i dobio informaciju kako da najbrže izađem na glavni put.

Posle dužeg vremena i vrlo napornog spusta, sledeći uputstva lovca, izašao sam na travnatu stazu! Nisam mogao da verujem - uspeo sam, ostvario sam ono što sam želeo, možda i na lakši način od onog koji sam očekivao! Čak me na najlepšem mogućem mestu ,,dočekao'' Sašin telefonski poziv. Pohvalio sam mu se i rekao da ne brine jer će nadalje sve biti mnogo lakše...

A onda trenutak u naletu te euforije. Na potpuno ravnom, travnatom terenu, nezgodno stajem. Osećam jak bol u levoj nozi. Izvrnuo sam skočni zglob. Kako ću dalje? Do auta imam punih 14 km...

Nekako uspevam da ,,razradim'' nogu i krenem dalje. Prolazim pored jedne vikendice i izlazim na put oko 1.2 km dalje od Divljačke, prema Štrbovcu:

12:30 Divljačka. Spust sa Golemog vrha je trajao 1h 40 min. Mogu sasvim dobro da hodam. Zagrejan sam.

12:55 Centar Bogdanovca i pauza za ručak pored izvora na 850 m nadmorske visine:

13:30 Kroz Bavce prolazim kao da se ništa nije desilo. Ne osećam nikakav bol u nozi. Optimizam.

14:10 Linovsko vrelo i prolazak kroz centar Linova. Bol se vraća, jače nego neposredno nakon povrede.

14:50 Prolazak kroz Preslap u neraspoloženju jer sam svestan da neću tek tako proći sa zglobom leve noge. Kao da me sustigla karma jer sam prethodnih dana bio ljut na veliko odsustvo svojih kolega zbog temperature i virusa. Iz istog razloga se umalo nisam posvađao sa Draganom dan ranije pa sam morao da planiram samostalnu akciju za nedelju umesto da na neko lepše mesto odemo zajedno... Sve mi je u tim trenucima izgledalo tako surovo. Ophrvan ružnim i pesimističnim mislima stižem do auta:

15:45 Pirot. Uobičajene aktivnosti nakon dolaska sa planinarenja - odvajanje odeće i veša za pranje, sređivanje ranca, osvežavanje voćem, vitaminskim napicima i kafom, pokušaj odmora...

18:00 Jaki bolovi u nozi nakon odmora. Ne mogu da ustanem i hodam! Skočni zglob ili ligamenti? Sutra je radni dan - kako na posao? Pesimizam na maksimumu!

19:00 Ćerka me vozi na Prijemno odeljenje bolnice jer samostalno ne mogu da vozim auto! Razgovor sa dežurnim lekarom, školskim drugom iz Gimnazije, snimanje zgloba i čekanje rezultata. Na kraju koliko-toliko optimističan izveštaj - lakše istezanje ligamenata, preporučeni mirovanje i hladne obloge, po potrebi analgetik. Na nozi prisutan priličan otok.

Sutradan, rano izjutra - buđenje za odlazak na posao nakon malo sna prethodne noći (zbog uzbuđenja, povrede, ponedeljka i obaveza). Situacija mnogo bolja - maltene mogu da hodam normalno! Otok i dalje prisutan, noga bolucka... Nada da će se sve završiti na najbolji mogući način. Ipak, po svemu sudeći - sledi ,,hlađenje'' i nema planinarenja narednih par nedelja... Rezime na kraju - karma je čudo!

Trajanje relacije: oko 10.5h

Zahtevnost relacije: izuzetno teška (5/5)

Karakteristike: veoma naporna planinarska akcija; prelazi se dug put (oko 12 km) od polaznog mesta do početka uspona na ,,zid'' Suve planine; veoma zahtevan i naporan uspon, uz savladavanje skoro 600 m visinske razlike po teškom kamenitom i strmom terenu; prelep pogled sa vrha na grebenu; vrlo nezgodan i rizičan spust niz strminu; vode ima na više uzputnih česama

Rizici: samo za izuzetno spremne, odvažne i avanturiste; pored svega navedenog u ,,karakteristikama'' - blato, divlje životinje, lovci...