Kanjon Kamičke reke*

1jun2019 Kanjon Kamičke reke*

Učinio sam sve da moj prvi odlazak na ovo malo poznato mesto bude uspešan. Međutim, još na putu između Prisjana i Kamika osećalo se ,,u vazduhu'' da to neće biti lako... Porazi su sastavni deo života svih sportista pa i planinara. U jednom momentu morao sam da donesem tešku, ali i jedino ispravnu odluku. Jednostavno, protiv prirode i iznad spostvenih mogućnosti se ponekad ne može.

Više puta sam boravio u ovom kraju i moram da priznam da me sam kanjon Kamičke reke nikada nije posebno privlačio. Ali, kada sam na blogu Snežane Lazić pročitao fenomenalne reportaže o osvajanju ovog nedovoljno poznatog ,,bisera'' pirotskog kraja, u meni se rodila želja da ponovim sličan poduhvat i prođem kroz sam kanjon.(https://nenanenad.blogspot.com/2019/01/kanjon-kamicke-reke.html i https://nenanenad.blogspot.com/2019/01/vodopadi-u-kanjonu-kamicke-reke.html)

Nedeljama i mesecima sam proučavao kartu, procenjivao težinu terena i razmišljao o tome kada bi bilo najpogodnije upustiti se u avanturu. Leti je svakako najlakše, ali tada nema vode, a u proleće je vode u izobilju, ali je kanjon praktično neprohodan. Procenio sam da je najbolji deo godine za tako nešto proleće i da između količine vode u Kamičkoj reci i bujnosti vegetacije treba pronaći balans. Verovatno sam malo pogrešio i zakasnio, ali me u tome ,,prevario'' i netipičan, hladan i kišovit mesec maj.

Što se tiče samog odlaska, u prevelikoj želji sam napravio jednu grešku. Umesto nedelje ujutru, kako sam planirao, rešio sam da krenem u subotu popodne, pomalo umoran od nekih događaja i neispavan. Čak sam posle ručka tog dana zaboravio da popijem kafu pa je i to bio razlog za neki neprijatan osećaj i manjak koncentracije.

Ali da prestanem da se žalim i tražim opravdanje, već da krenem u opis načina dolaska do kanjona Kamičke reke. Do 11 km udaljenog Prisjana sam stigao relativno brzo. Mogao sam automobilom i dalje, ali kao i uvek kada se nađem u selu svog kuma Marjana, ostavljam ga na samom ulazu - ispod velikog zadružnog doma i obnovljene seoske crkve:

Zadružni dom, danas ruiniran i napušten, sagrađen je već davne 1951. godine. Lepa crkva je posvećena Svetom Đorđu, a zvonik je iz 1934. Malo niže je nekadašnja seoska škola, koja je svojevremeno funkcionisala kao dom penzionera sela (prvobitna škola je počela da radi još 1910. godine):

Krenuo sam kroz selo koje važi za jedno od najstarijih u pirotskom kraju i u čijoj se okolini nalaze ostaci brojnih naselja i utvrđenja. Prisjan je posle Drugog svetskog rata imao preko hiljadu stanovnika, da bi 2002. bilo izbrojano njih 143. Danas ih je sigurno mnogo manje, a dokaz je što sam ja na putu prema Kamiku sreo samo nekoliko ostarelih duša.

Nedaleko od centra ovog nekada naprednog i velikog sela, imao sam prvi kontakt sa rekom čiji sam kanjon nameravao da osvojim. Ona nekoliko puta menja naziv do svog ušća u Bistricu, u Barju, nedaleko od Pirota. Nastaje izmjeđu Kamika i Cerev Dela, spajanjem Cerevske reke i jedne rečice koja dolazi iz pravca babušničkog sela Kijevca, posle Prisjana se zove Prisjanska reka, a nizvodno od vrela Bivoljak (iznad Rasnice, gde se spaja sa Sinjeglavskim potokom) pa sve do ušća, zove se Rasnička reka.

Obradovala me činjenica da je rečica mala i prvo što sam pomislio je bilo da ću lakše savladati kanjon. Jedino me brinula vegetacija, koja je nakon majskih kiša jednostavno buknula.

Ovde se nalazi putokaz za selo Kamik, a usput se prolazi pored napuštene zgrade stočarsko-mlekarske zadruge, podignute 1955. godine:

Sa puta za Kamik mogao sam da osmotrim i cilj svoje relacije - kanjon Kamičke reke, u podnožju tzv.Grčkog vrha, a i da još malo uživam u lepoti bistre Kamičke reke:

Na otprilike pola puta između Prisjana i Kamika, rešio sam da skrenem desno i pređem na drugu obalu reke. U ovom delu rečne doline, nakon kanjona, nalazi se više napuštenih vodenica:

Želja mi je bila da najpre posetim jedno mesto na kome nisam bio sedam godina. To je izvor Svetena voda, koji se nalazi na levoj obali Kamičke reke, neposredno pred kanjon. Predstavlja kultno mesto za stanovnike Prisjana i Kamika jer njegovu vodu meštani smatraju lekovitom i dobrom za oči.

Na ovom mestu sam dosad bio tri puta - 2001, 2004. i u julu 2012, i znao sam da se nalazi ispod jedne velike stene. Najpre sam u obližnjem šumarku pronašao ostatke starih koliba, znajući da je izvor na nešto većoj visini i na svega nekoliko minuta udaljenosti.

Međutim, u gustišu nisam uspeo da pronađem odgovarajuću stazu, greškom sam se uputio preko jednog kamenjara, otišao suviše visoko i na momenat izgubio orijentaciju... Nisam uspeo da pronađem traženi izvor, a kako je on izgledao u zoru 21. jula 2012. možete videti na sledećim fotografijama:

Tumarao sam strmim šumovitim terenom, na kraju izašao na neku stazu koja je vodila ka kanjonu. Setio sam se Nenine priče o pećini Babina iža, koja bi trebalo da se nalazi negde iznad Svetene vode, pomislio da stazica vodi do nje, ali to više nije bilo važno. U mislima mi je sada bio samo silazak u kanjon.

Na jednom mestu shvatam da me staza odvela isuviše ka unutrašnjosti kanjona i, ne želeći da se vraćam, odlučujem da se nekako spustim u ždrelo. Koristeći alpinističke tehnike (ovakav vid kretanja mi nije stran) u početku sam u tome uspevao. Na jednom mestu, na terenu u gustoj šumi čija je strmina bliska pravom uglu, stajna noga ostaje bez čvrstog oslonca, mojih 90-ak kilograma počinju nekontrolisano da klize po vlažnoj zemlji, tarući se pritom o okolno korenje, granje i oštre stene... Osećam jak bol, stišćem zube i bukvalno se survavam u korito Kamičke reke. Pokušavam da utvrdim posledice - raskrvavljena desna nadlaktica i prsti na rukama, bol u kolenu i vratu, kosa puna zemlje, izgled odeće kao da sam se valjao u blatu. Dobro je, pomislio sam, važno da sam sačuvao živu glavu.

U kanjonu doživljavam još jedno iznenađenje - nema vode ni reke, korito je gotovo suvo. Jedino u rupama i virovima ima vode:

Da nisam znao priču o tome da se voda Kamičke reke gubi u izduhama u kanjonu i da se kasnije pojavljuje nizvodno (čak uzvodno od Rasnice, formirajući Rasnička vrela), pomislio bih da je neko od bahatih investitora iz prestonice strpao rečicu u cevi u cilju svog bogaćenja i uništavanja javnog dobra. Znao sam da je kanjon Kamičke reke vanredno lep i divlji, da u njemu ima mnogo vodopada i da je, po nekoj mojoj proceni, njegova maksimalna dužina 1.5-2 km. Prvobitna zamisao je bila da prođem kroz njega i stignem do mosta koji se nalazi na putu Kamik - Cerev Del, a da se potom putem vratim do Prisjana.

Pokušao sam, već prilično izmoren i obogaljen, da krenem napred. Ubrzo sam shvatio da je ovde rizičan svaki korak, najviše zbog klizavih stena i dubokih virova sa vodom, kao i zbog okomitih stranica kanjona. Procenio sam da bi moje napredovanje kroz kanjon trajalo satima i da bi bio u opasnosti da na određenom mestu ne mogu napred. Poučen iskustvom, znao sam da ako se jednom krene u unutrašnjost ovakvih mesta, povratka nazad nema. Kroz glavu mi je proletela misao da mi je tog dana 16. godišnjica braka, da kući imam osobe koje me vole i čekaju da se bezbedno vratim... Doneo sam tešku, ali u tom momentu i jedino ispravnu odluku - da se vratim nazad.

Shvatio sam da sam u kanjon upao na svega stotinak metara od ulaza:

Na samom ulazu u kanjon je jedan dublji vir, a sa desne obale u njega se sliva voda jednog jakog izvora. Nizvodno od ulaza Kamička reka ponovo ,,oživi'' i nastavlja svojim tokom ka Prisjanu: