Pirot i pirotski kraj

29jun2019 Ljuberađa - Linovo - Bogdanovac - Štrbovac

Znao sam da me čeka ozbiljna pešačka relacija pa sam iz Pirota krenuo veoma rano. U Ljuberađi sam skrenuo desno, na uzak i loš put koji vodi prema Linovu:

Auto sam ostavio pored seoskog groblja. Ovo mesto je od centra Ljuberađe udaljeno preko 1.5 km pa sam na taj način želeo da malo uštedim u vremenu.

Pored ljuberaškog groblja nisam mogao da prođem kao ,,pored turskog''. Iz ovog sela je rodom moja majka, tu su spomenici mom pradedi i prababi, kao i bakinoj najstarijoj sestri i dvojici braće, koje sam morao da obiđem.

Polazno mesto ispred groblja u Ljuberađi prikazano je na prvoj narednoj slici. Od moje kuće u pirotu je udaljeno 33 km. Sa prve krivine pruža se lep pogled na repetitor iznad Berduja (941 m) i na tzv. Zli dol nizvodno od ovog sela prema reci Lužnici:

Put prolazi kroz jednu udaljenu mahalu Ljuberađe, a pogled na Stolski kamen, simbol Lužnice, je jedan od najlepših:

Ubrzo prestaje asfalt i put nadalje prati dolinu Linovske reke ili Linovšnice:

Huk reke se čuje, ali se ona ne vidi jer se nalazi duboko ispod puta. Interesantno je da ne teče prema Ljuberađi, već ovde pravi naglo zaokret udesno, obilazi brdo Dubac, i nastavlja prema selu Grnčar gde se praktično preko puta za Vlasotince i Leskovac preliva i uliva u Lužnicu.

Do Linova sam došao lako i brzo. Neposredno ispred sela je zaravan koju su meštani iskoristili za zasade krompira i ostalog povrća. Ovde ponovo počinje asfaltni put, koji vodi skoro celom dužinom kroz Linovo. Ovo je nekada bio jedan od čestih trikova lokalnih funkcionera u našem kraju, koji su na taj način želeli da pokažu stanovnicima sela da su asfalt doveli do njihovih kuća.

Linovo se prostire znatnom dužinom uz svoju rečicu. Na njoj se nalazi nekoliko lepih kamenih mostova, a ranije je bilo puno vodenica. U selu je danas puno napuštenih kuća:

Prema jednom predanju, Linovo je dobilo ime po selu Linu na obali Ohridskog jezera odakle su se doselili doseljenici početkom XIX veka. Danas se ovo selo nalazi na teritoriji Albanije. Linovo je 2002. brojalo 118 stanovnika, a 1948 - 657.

U centru sela se nalazi spomenik meštanima poginulim u ratovima u XX veku:

Meni najdraže mesto u ovom selu nalazi se na samom njegovom kraju, u tzv. Gornjoj mali. To je Linovsko vrelo, izvorište rečice Linovšnice. Nalazi se na oko 660 m nadmorske visine i udaljeno je oko 4 km od groblja u Ljuberađi:

Opisao sam ga u svojoj knjizi. Uvek je bogato vodom, posebno u proleće. Predstavlja jedan od najznačajnijih izvora vode na padinama bezvodne Suve planine. Meštani su ga uredili za Đurđevdan 1995. godine:

Ovde sam poslednji put bio u oktobru 2016. Morao sam dalje - prošao sam pored poslednjih kuća u Linovu, a onda je put zašao u šumu:

Desetak minuta nakon vrela izašao sam na jedan prevoj koji se nalazi na oko 710 m nadmorske visine:

Imao sam sve bolji pogled na dve strane: prema jugu - u pravcu sela Dol i Modra Stena, i ka severozapadu - na venac Suve planine:

Na putu za Bogdanovac prošao sam kroz njegovu pustu mahalu koja se naziva Bavce. Nastavile su se tužne slike započete u Linovu:

Na vrhu doline, u kojoj se nalazi mahala Bavce, naišao sam na dobro poznatu raskrsnicu. Ovde se na put za Bogdanovac uključuje put koji dolazi iz sela Brestov Dol. To je rodno mesto mog dede, oca moje majke. On je ovim putem svakodnevno prolazio kao dete jer je u Bogdanovcu pohađao školu.

Odavde do Bogdanovca ima još oko 15 minuta hoda:

Bogdanovac je nekada bio najveće mesto u okolini i središte zasebne opštine u okviru Lužničkog sreza. Posle Drugog svetskog rata (1948) brojao je čak 1253 stanovnika, a po popisu iz 2002. ih je mnogo manje - 170. Zanimljivo je da se selo nekada zvalo Kukavica, a 1891. je, na zahtev svojih meštana i kraljevskim ukazom, preimenovano u Bogdanovac. Selo se nalazi na dosta velikom prostoru u podnožju Suve planine i čini ga više mahala, udaljenih od centralnog dela i po nekoliko kilometara (pored pomenutog Bavca, to su Sečince, Stalovače - u podnožju Ostatovičkog kamena, Ržište - na putu za Štrbovac i dr).

Na ulazu u Bogdanovac nalazi se seosko groblje. Slušao sam priče da se negde na njemu nalaze ostaci stare rimske bazilike, čak sam imao nameru da to proverim i da je potražim, ali sam ubrzo odustao - groblje je utonulo u travu, tnje i šumu.

Do jednog mesta sam morao da svratim, a to je stara bogdanovačka crkva. Nalazi se ispod puta, sa leve strane, a obeležena je nesvakidašnjim putokazom:

Priča slična onoj na groblju - crkvu sam jedva pronašao u žbunju. U njenoj blizini nije bezbedno boraviiti jer je sklona padu. To će se i desiti ukoliko nadležni nešto ne preduzmu. Uz kusovransku crkvu, mislim da u pirotskom kraju ne postoji crkveni hram u jadnijem stanju:

Evo kako je izgledala u oktobru 2013:

Vratio sam se na seoski put i došao do česme Golaš:

Malo dalje je centar nekada velikog sela, gde su se nalazili: ambulanta, prodavnica, pošta, zadružni dom, veliki spomenik palim borcima, škola... Danas to mesto izgleda ovako:

Do ovog mesta mi je trebalo 1h 15 min hoda od vrela u Linovu. Od njega je udaljeno oko 6 km, a od groblja u Ljberađi oko 10 km.

Nastavio sam putem za Štrbovac. Usput sam se nagledao napuštenih kuća, a setno sam prošao pored stare školske zgrade u koju je dolazio moj deda iz oko 4 km udaljenog Brestov Dola:

Do Štrbovca ima još oko 6 km. Sa dela puta iznad Bogdanovca je lep pogled na Ostatovički kamen ili Kulu (990 m) o kome sam već pisao na blogu jer sam 3. marta ove godine imao velikih poteškoća da se popnem na njegov vrh:

Ono što čini glavno obeležje puta između Bogdanovca i Štrbovca jeste fantastičan pogled na greben Suve planine, tj. na njen jugoistočni deo koji se naziva Rebrina. Visoko gore je Golemi vrh (1535 m), a nešto dalje, iznad Štrbovca - Litica (1683 m), jedan o najviših vrhova na Suvoj planini:

Poslednja bogdanovačka mahala je Ržište:

Posle pola sata hoda od centra Bogdanovca izlazim na jedan proplanak koji predstavlja i najvišu tačku moje relacije. Nalazi se na oko 950 m nadmorske visine i sa njega je pogled na Suvu planinu još lepši:

Sa puta za Štrbovac:

Na sledećim fotografijama iz moje arhive možete videti kao je pogled na Suvu planinu izgledao u jesen, oktobra 2013:

Na ulazu u Štrbovac me dočekala lepa slika - preduzimljivi domaćini su se potrudili da ulepšaju svoje selo i domaćinstva:

U selu je ovog proleća, prvi put u njegovoj istoriji, proradila ulična rasveta:

Štrbovac je poslednje selo u babušničkoj opštini, ali se do njega lakše dolazi (slično kao i u Crvenu Jabuku) sa teritorije druge opštine, u ovom slučaju iz sela Veliki Krčimir u opštini Gadžin Han:

O naporima meštana Štrbovca da sačuvaju od gašenja svoje selo i da pokušaju da ga ožive, čitajte na adresi https://www.pirotskevesti.rs/zivot-drustvo/selo-strbovac-poklanjaju-placeve-kako-bi-ocuvali-selo-od-nestanka/

U centru sela se nalaze spomen-česma iz 1955. (obnovljena 1977) i nekadašnja prodavnica mešovite robe:

Štrbovac je nekada imao mnogo više stanovnika nego danas. Popisi kazuju da ih je 1948. godine bilo 952, a 2011. samo 57. Od Ljuberađe je Štrbovac udaljen oko 18 km, a od Babušnice oko 25 km.

Meni je za prelaženje 16 km rastojanja od groblja u Ljuberađi do Štrbovca bilo potrebno oko 3h 20 min hoda (u povratku, nešto bržim tempom - oko 3h).

Iskoristio sam priliku da posetim još jedno mesto za koje nisam znao tokom svoje prve posete ovom lepom suvoplaninskom selu. U pitanju je njegova šakola, sagrađena 1936:

Trajanje relacije: oko 8h

Zahtevnost relacije: teška (4/5)

Karakteristike: iako je relacija dugačka, ide se prilično dobrim putem i prolazi kroz lepa lužnička (Ljuberađa i Linovo) i gornjezaplanjska sela (Bogdanovac i Štrbovac) uz nezaboravan pogled na južne padine Suve planine

Rizici: veliko rastojanje, relacija samo za najspremnije, crkva u Bogdanovcu nepristupačna i sklona padu