Ponor (Dojkinci)

20jul2019 Ponor (Dojkinci)

Topao letnji vikend iskorišćen je za obilazak još jednog lepog i zanimljivog mesta na Staroj planini, u društvu dragih osoba. Ovo mesto nije dovoljno poznato Piroćancima, a zbog svoje lepote svakako zaslužuje mnogo veću pažnju, makar i markiranu planinarsku stazu. Reč je o kraškoj uvali Ponor, jedinstvenom prirodnom fenomenu u pirotskom kraju.

Rano izjutra ,,četa mala, ali odabrana'' bila je u selu Dojkinci, odnosno pored planinarskog doma na izlazu iz sela prema Arbinju:

Ovo je uobičajena početna tačka za osvajanje velikog staroplaninskog prostranstva oslonjenog na dolinu Dojkinačke reke, sve do granice sa Bugarskom:

Svega par stotina metara od planinarskog doma, na neobeleženom mestu, skrećemo desno u dolinu zvanu Duboki do:

Duboki formira jedan potočić čije je izvorište na južnim padinama Bodinog vrha. Put prolazi kroz bukovu šumu, celom dužinom ide desnom stranom potoka, a čak i leti je vlažan i blatnjav:

Stabla se neobično visoka i sunčeva svetlost teško dopire do prizemnih delova šume. Velika vlažnost je razlog što smo usput primetili puno pečuraka, a moj kolega Milan, inače vrsni poznavalac gljiva, iskoristio je tu činjenicu i u povratku ostvario dobar ,,ulov'' lisičara.

Posle otprilike 25 minuta hoda stazom uz potok, stižemo do mesta gde treba skrenuti levo:

Ubrzo izlazimo na proplanak sa koga se vidi Pakleški vrh (1301 m). On će nam kasnije, tokom uspona uz Bobelicu, biti stalno u vidokrugu i predstavljaće nam orijentir za procenu nadmorske visine na kojoj se nalazimo. Tu su i ostaci stare pojate, jedinog objekta na putu do Ponora:

Kreće uspon uz planinsku kosu koji nije preterano zanimljiv i lep. Treba obići Duboki do:

U pojedinim delovima nazire se staza, ali je kretanje uglavnom instinktivno. U pravcu severozapada se otvara pogled na gorostasnu Bratkovu stranu (1943 m):

Uspon je konstantan, a najzahtevniji je u delu prikazanom na sledećim fotografijama:

Pošto nema markacija, važno je napomenuti da se stalno ide u istom pravcu, praktično uz rub Dubokog dola. Ne treba ići suviše levo jer tada put može da vas odvede u neželjeni pravac. Cilj uspona, Bodin vrh i Ponor, nalaze se tačno iznad Dubokog dola.

Važan orijentir može da predstavlja jedan šumarak posle koga se priroda terena menja i počinje livada sa visokom i gustom travom:

Kreće završni deo uspona koji nije nimalo lak. U ovom periodu godine trava je do pojasa. Ovde se krećemo poludesno. Na momente smo imali osećaj da se nalazimo usred žitnog polja, negde u Vojvodini:

Sledi završni uspon na Bodin vrh (1484 m):

Pre izlaska na sam vrh, preseca se put koji iz Dojkinaca vodi do Klisure, Stražne čuke i Koprena. Kada sam poslednji put bio na Ponoru, u avgustu 2011. sa svojim kumom Marjanom, upravo smo ovaj put iskoristili da se tzv. Bodinom stranom spustimo u selo kod zgrade napuštene mlekare.

Posle dva sata hoda od planinarskog doma u Dojkincima, i savladane visinske razlike od skoro 600 m, našli smo se na Bodinom vrhu. Osam godina ranije kumu Marjanu i meni bilo je potrebno pola sata kraće vreme, ali ovog puta je grupa bila veća i prilično heterogena što se tiče fizičke spremnosti, tako da je uspon trajao duže.

Pogled sa Bodinog vrha dopire do Vidliča (sa Visokom stenom i Slavinjskim kamikom), Rosomačkog vrha, Srebrne glave, Koma u Bugarskoj, Ruja i Suve planine (sa Tremom):

Ispod Bodinog vrha, sa severne strane, nalazi se kraška uvala Ponor, cilj našeg planinarenja. Smeštena na preko 1400 m nadmorske visine, dugačka je oko 700 m, a široka 300 m. Pruža se pravcem severozapad-jugoistok i u nju iz okolnih vododržljivih stena dotiču slabi potočići:

Boravak na rubu Ponora iskorišćen je za neizbežno fotografisanje:

Zatim sledi oprezan spust u samu uvalu:

Na zapadnom obodu uvale javljaju se ponori. Potoci obrazuju pravu reku ponornicu koja se gubi u pećini. Ponornica je stalna jer u samoj uvali izviru četiri stalna izvora.

Sama pećina i stene koje se nalaze iznad nje uočavaju se tek silaskom na dno uvale. Potočići koji brazdaju uvalu spajaju se međusobno i nestaju u tami prve manje pećine:

Neposredno iza prve pećine, nalazi se i druga, veća. U njoj se formira spektakularni podzemni vodopad, a prilaz do nje je veom strm:

Mnogo bolju predstavu o ovom prelepom mestu ćete steći ako pogledate sledeći video-klip:

Ovu pećinu je ispitao, još krajem XIX veka, Jovan Cvijić. Na tri ulazna otvora nastavljaju se paralelni kanali, ispitani do dužine od 164 m. Bojenjem vode koja ponire u pećini, ustanovljeno je da se ona pojavljuje u mestu Žuberna, između Dojkinaca i Brloga, gde se nalazi dojkinačka crkva, udaljenom nekoliko kilometara vazdušnom linijom. Takođe, učestvuje u hranjenju Dojkinačkog vrela (kod starog ribnjaka na izletištu Vrelo), udaljenog oko 7 km vazdušnom linijom uz visinsku razliku od 740 m.

Uvala Ponor je periodski plavljena. U vreme topljenja snega i prolećnih kiša, na njenom dnu se obrazuje jezero, što ukazuje da podzemni kanali ne mogu da prime svu vodu. Jezero se održava i do mesec dana.

(Dr Jovan B. Petrović i mr Milivoje B. Popović: ,,Kraško izvorište Visočice’’ - Pirotski zbornik br. 19-20, 1994)

Posle boravka na ovom fenomenalnom mestu sledi odmor na klupicama koje se nalaze neposredno iznad velike pećine. Nije ih bilo u avgustu 2011, već su postavljene u međuvremenu:

Pre napuštanja uvale i povratka istom stazom do Dojkinaca (bilo nam je potrebno oko sat i po vremena) evo još nekoliko fotografija sa zapadnog ruba Ponora: